Odrastamo u svetu gde je akcenat stavljen na materijalnu prirodu čoveka. Uglavnom je sve  okrenuto ka onome šta drugi imaju, a mnogo manje na to ko su zapravo ti drugi. Uglavnom se vodimo time da su drugi svi oni koji nisu mi.

Čak ni mi nismo uvek okrenuti ka drugoj sferi osim materijalnoj. Pronalazimo različita opravdanja da ne budemo zadovoljni u sadašnjosti. Više pažnje usmeravamo na traženje brojnih izvora patnje umesto na užitke u sadašnjosti.

“Male stvari čine život lepim,

one ne moraju biti materijalne prirode.

Stoga obradujte sebe odlaskom u prirodu,

šetnjom po obližnjem parku,

razgovorom sa dragim ljudima.”

Malo pažnje se usmerava na ono što naša duša zaista želi, a mnogo više pažnje na potrebe koje prevazilaze one osnovne. Ono što je potrebno jeste da svoju pažnju preusmerimo ka osluškivanju potreba naše duše, i da prestanemo da zavidimo drugima na onome što imaju.

Umesto da nam zavist bude neprijatna hrana za dušu, um i ponašanje, mi možemo da je preokrenemo u svoju korist, odnosno u prijatnu emociju.

Možemo transformisati neprijatnu emociju u prijatnu tako što ćemo početi na druge da gledamo kao na inspiraciju. Drugi mogu postati naš dobar vodič do sopstvenog uspeha i mira.

Gledajuću u druge,

istovremeno birajući svoje aktivno, stvaralačko ponašanje,

mi povećavamo stepen sopstvenog zadovoljstva.

Poruke kao što su “Odakle joj to…”, “Ma šta ona/on zna…”, “To je sve totalno bezveze”, “Samo uzima pare, a ništa ne radi…”, i brojne druge, zaista mogu da se transformišu u pozitive poruke koje ćemo podeliti sa sobom sa drugima.

Samim menjanjem poruka polako ćemo uvideti da se smanjuje naše nezadovoljstvo. Rezultat toga je što tada više naše biće i naš um nećemo hraniti negativnim sadržajem, koji nas razara iznutra.

Tako umesto pitanja – “Odakle joj to…?”, mi možemo reći ili pomisliti, “Baš je divno što poseduješ takvu vrednost. Uradiću šta je potrebno da i ja isto imam.”

Ili, umesto poruke – “Ma šta on/ona zna…”, možemo kazati, “Volela bih da znam sve o tome. Želim da naučim to isto”.

Zaista je puno mogućnosti u kojima možemo druge da sagledamo kao inspiraciju za sebe. Dovoljno je za početak da prepoznamo što je to kod drugih, što mi procenjujemo kao nešto šta nije vredno njih, i da sebi postavimo pitanje – da li mi u stvari želimo to nešto oni imaju?

Možemo se, takođe, zapitati – zašto uopšte šaljemo takve poruke? Da li je to naše istinsko mišljenje ili se um poigrava sa nama?

“Gledajući učestalo šta drugi rade i šta imaju,

udaljavamo se od nas samih,

a to ne doprinosi našem uspehu i miru,

ukoliko posmatranje nije naša motivacija za istim.”

 

Tijana Turudić