Jednog maglovitog,

sasvim sumornog jutra,

na vlažnom staklu

promrzlim prstima

pisao sam tvoje ime,

mirisao ti divlju kosu

i video tvoje još sanjivo lice

u napuklom,

zamagljenom staklu,

i nekako slutio da me voliš.

O, mila, prelepa moja…

pa, zar je to malo?

Antonija i Noa

1.

Noa je voleo rano jutro. Pio je jaku, crnu kafu i rum. U antikvarnici je kupio porcelanske šoljice, koje je davno založio član jedne bogate porodice koja se gasila. Isti se nikada nije vratio po njih. Tako je Noa uživao u jutarnjoj kafi, a spomen na bogatu porodicu je ostao. Radovao se što su oko njega prisutne i druge duše, kroz neka sećanja, neke priče, žive tu i tamo na ovaj ili onaj način – ali uvek žive, pritajene i, valjda, konačno spokojne. Nekad ga je plašila pomisao da se sve jednom mora zaustaviti. Plašilo ga je da smo negde sami u  beskrajnom svemiru, gde nas, možda, niko ne čuje. Plašila ga je ogromna tišina koju je nosio u sebi, a nije imao sa kime je podeliti.

„O, kako si tužan, jadni, čoveče…”, žalio se Noa, „prođe život, a niko ne vide tvoju samoću. Niko ne vide u šta si se pretvorio, a prošle su godine da shvatiš  svoju prirodu, svoju starost koju niko ne želi i nešto mudrosti koju niko ne sluša. Ko bi slušao starog čoveka?”

Tako je nekad razmišljao prosedi Noa sve dok se nije našao u jednoj neobičnoj priči, sasvim iznenada i neočekivano. Seća se da je dan bio siv i tmuran. Proganjala ga je dosadna kostobolja, tek da ga podseti da je živ. Na nekom starom krovu posutom mahovinom, dremala je mačka sa svojih devet beskorisnih života, posmatrajući prolaznike, drveće, ptice u žbunju. U nekoj obližnjoj kafani čula se francuska, tugaljiva harmonika, spora i tiha, a grad je dobio ukus jeseni, prezrelog voća, opalog lišća. Neko staro pseto je podvijena repa tumaralo kaldrmom jednako zastajkujući, željno pažnje i milovanja. Pogledom je govorilo da je bilo mnogo gladnih dana.

Noa se uputio prijatelju Orfelinu sa kojim je drugovao i provodio lepe trenutke. Orfelin je bio neobične prirode. Bilo je nečeg čudnog u njegovoj pojavi. Mogao je imati pedeset godina, a možda je prevalio i stotu. Niste mogli znati koliko godina taj čovek zaista ima. Bio je u nekoj neobičnoj fazi – kao da je zaustavio vreme i kazaljke sata i kao da su se same nebeske sile združile i sjatile u njemu. Neki su pričali da nije sa ovog sveta, da druguje sa ezotericima i kojekakvim alhemičarima. Uvek je nosio crnu odeću od grube čohe i podsećao je na kakvog pustinjaka ili isposnika. U držanju i glasu je imao nečeg što je odavalo toplu ljudsku prirodu. Očima je milovao i blago prelazio po ljudima, kao da se sa zadovoljstvom seća nečeg davno minulog.

 

Nije bilo grubosti i  povređivanja; njegov pogled je grejao i krotio ljude, ali je ipak bilo nečeg hipnotičkog i dubokog, čini se da bi umirio i zmiju u kakvom kamenjaru. Odakle je dolazila takva mirnoća, strpljenje i blagost niko nije umeo objasniti. Živeo je u nekom potkrovlju. Ulazna vrata su gledala na balkon gde je gajio ljiljane, jasmine, orhideje i trave kojima je lečio, vidao, spravljao meleme i eliksire. Dnevni boravak je bio veliki i prostran, nešto zatamnjen. Na sredini sobe se nalazio orahov sto, u dnu ogromna polica sa prašnjavim knjigama, nekoliko uljanih slika po zidovima koje su podsećale na Rubensa i flamanske kanale, na  madone pune oblina.

Bila je tu i jedna velika i teška sobna lampa koja je oblikom podsećala na ženu u molitvi, jedna masivna fotelja za odmor i čitanje, stari gramofon koji možete naći samo kod kolekcionara ili zaljubljenika u sve što je oronulo, propalo, staro, kao i jedna bronzana figura, kineske vaze od porcelana i veliki kamin u kome je dogorevao komad hrasta. Noa se dobro osećao kod svog prijatelja. Mislio je da ovaj zna nešto više od drugih ljudi. Od kada mu je pre više godina supruga preminula nakon teške bolesti, Noa je često bio usamljen i tih, a malo razonode je nalazio u druženju sa Orfelinom koji je znao da nestane u nekom delu godine i da se skriva mesecima, pa bi se opet vraćao, ali svakog puta pritisnut nekim novim teretom, koji je, čini se, morao sam nositi. Neki bi govorili da odlazi u brda i osamljuje se u trošnoj kolibi provodeći vreme u molitvama i obredima, neki bi pripovedali da je zaljubljen u izvesnu mladu ženu, te je u toku godine obilazi, ali kuda je Orfelin zaista odlazio – niko nije znao.

Bilo kako bilo, taj čovek je lečio druge i Noa je voleo njegovu blizinu. Potajno je zavideo svom prijatelju na lakoći življenja. Orfelin nije imao teške i sumorne misli, u svemu je video dobro i lepo. U kamenu bi prepoznao život, u pustinji nalazio oazu – gde god bi išao, za njim je sve oživljavalo, raslo i bujalo; gde god bi kročio ostavljao bi trag za sobom. Njegove reči su odzvanjale kao jutarnja zvona na velikim katedralama. Znao je tajnu umiranja i rađanja, znao je i više od toga, a jednako je ćutao, smešio se i blagosiljao druge.

2.

Noa je tugovao jer nije uspevao da prežali stare rane, stare boli koje su mu trovale dušu i činile ga mekanim i poroznim. Nekako je kopnio i venuo, oči su gubile sjaj, ne toliko zbog starosti, koliko zbog pritajene tuge koja je razdirala njegovo najfinije biće. Pre mnogo godina je upoznao jednu mladu, lepu devojku koju je tako lako zavoleo i ubrzo oženio. Bili su naivni i srećni slušajući Iv Montana i Aznavura. Noću bi sedeli na balkonu male, iznajmljene mansarde i dugo čitali Bodlera, Prusta i neke davno zaboravljene južnoameričke pesnike tuge. Noina žena Antonija je volela jake cigarete karakterističnog mirisa. Voleli su da puše noću uz gramofon, neko jeftino vino i čokoladu koje bi Noa kupovao u obližnjoj bakalnici. Bili su siromašni, ali uvek su imali toliko da prežive i da od toga naprave čudo. U kasne sate bi dugo vodili ljubav i tako slatko zaspali opijeni mladošću i naivnom željom za životom.

„Kada je čovek mlad, sve je tako jednostavno i puno nekog lepog kiča“, mislio je Noa.

Kada ne bi vodili ljubav, raspravljali bi o književnosti, o dešavanjima u svetu, kulturi. Imali su toliko toga jedno drugom reći. Fascinirala ga je njena znatiželja, lakoća izražavanja i duboko poniranje u najsloženije delove ljudskog bića. Shvatio je da je Gospod stvorio lepu i pametnu ženu istovremeno. Antonija je govorila nekoliko jezika, ponešto je pisala, volela je poeziju. Njena neprirodna lepota ga je brinula, jer nije dolazila sa ovog sveta – njen osmeh koji je krio tugu i nemirne, crne oči pune nepoznatog straha. Nije znao šta zaista živi u njoj. Ona nije činila nešto što bi čoveka zabrinjavalo, nije bila koketna, davala se celim bićem, ali je pored nje bio jednako srećan i zabrinut i preplašen. Osećao je da mu zla kob lebdi nad glavom, kao da smrt negde čeka i kao da se zlo udružilo i dahće mu za vratom.

Jednako bi slušao šapat upozorenja i pomešane  glasove koji dolaze iz nekakve rupe u zidu. Noću se budio sav mokar i izmučen snovima o čoveku koji kradom dolazi u njihov stan. Noa bi u takvim snovima zaključao stara, železna vrata, proverio prozore, ali bi se nepoznata prilika uvek nekako prikrala i ušunjala u njihov dom, kao da je sam Nečastivi došao. Noa je jednom prilikom pitao pojavu:

„Šta hoćeš? Došao si po moju dušu?“

„Ti me ne zanimaš“, šaputalo je biće, „posetio sam Antoniju jer tamo odakle dolazim nemamo nikog poput nje.“

„Molim te…“, preklinjao je Noa instinktivno osećajući da je pred njim neko kome se ne vredi protiviti, „idi od nas, vidiš li koliko je volim, shvataš li da sam po prvi put srećan?“

Prilika se nasmejala metalnim glasom koji je dolazio iz najmračnijih dubina.

„Plašiti se smrti je strašnije nego umreti! Tamo sam gde sreća postoji. Gde se drugi mrze nemam šta da tražim. Oni su već u mome Carstvu, samo… što to još ne znaju“, reče cereći se.

Ubrzo je nestao i više se nije pojavljivao. Noa je slutio da je te davne noći u njegovom domu bio sam Nečastivi. Nikada nije govorio o svojim snovima i trudio se da potisne ono što je tada čuo, ali je bio vidno uznemiren. Začudo, Antonija je bila sve lepša, nekako je bujala i sve je u njoj živelo. Hiljadu proleća se rađalo u njenom mekanom, oblom telu i Noa u njoj nije prepoznao reke ponornice, nije ni slutio da je motre smaragdne oči palog anđela.

3.

Često bi putovali. Antonija je nalazila jeftine hotele i pansione i uspevala da pokrije troškove puta. Noa nije razumeo kako joj to uspeva. Plašio se da ne pokvari čaroliju, jer nisu imali novca, pa je strepeo da se ne probudi iz kakvog sna u kome je sve izvodljivo. Bila je pravi umetnik da ni od čega spremi ukusnu večeru, da kombinuje polovnu odeću i uvek izgleda lepo i sveže. Retko se šminkala. Ponekad bi stavljala puder na lice, a u kosu ružino ulje. Njene usne, uvek blago razmaknute, mamile su na poljubac. Oko očiju je imala sitne bore smejalice i nekoliko mladeža koji su je činili posebno zavodljivom. Ako bi se čovek bolje zagledao mogao bi zapaziti i pegice koje su joj davale blag i čedan izraz.

Imala je bujnu, plavu kosu koja je odavala neku čudnu snagu i govorila nešto o njenoj potisnutoj prirodi. Ispravljala je kosu koja je bila kovrdžava, divlja i nemirna. Njena kosa je krila da je bilo čudnih, neobičnih žena u porodici i da su imale zagonetnu sudbinu. Mahom su bile udovice, tamnih, dubokih očiju u kojima se zenice nisu mogle ni naslutiti. Te crne, mračne oči su kao vir uvlačile obične ljude i činile da potpuno polude u njihovoj blizini. Takve žene su nekada bile spaljivane i mučene na najgori način. Noa je to prepoznao u njoj i često ju je krišom posmatrao dok je obavljao svakodnevne poslove. Gušio se od ljubavi i teturao je kroz život potpuno opijen i začaran njenom pojavom. Po prvi put je voleo.

Za kratko vreme su proputovali Evropu i videli gotovo sve  – Prag, Berlin, Beč… Antoniju su privlačila manja mesta. Više je volela Veronu, Briž ili Salzburg nego neke evropske prestonice. Gde god bi išli radovala se poput malog deteta, mahala rukama i brbljala o nekim malim, ženskim stvarima. Ručavali bi po jeftinim kafanama i gostionama, spavali u tesnim sobama sa niskim tavanicama i oskudnim nameštajem. Uvek bi nosili dovoljno knjiga. Antonija je gutala sve što joj došlo pod ruku. Volela je Jesenjina i uvek bi plakala nakon čitanja. Nju je zanimala velika majka Rusija, nepregledne stepe i ruska nomadska, pijana duša. Volela je glas Bili Holidej, velike crkve i jutarnja zvona, bečke kafane u predgrađu i jake cigarete koje su kidale njena mlada pluća. Volela je miris jutarnje kafe i kišne dane pune vlage i mirisne trave. Volela je da sedi na terasi i piše kratke priče bez mnogo smisla i zapleta.

Jedne zime su otputovali na selo. Bilo je toliko hladno da je zemlja bila smrznuta i tvrda kao granit. Noi su poslovi loše išli i bio je vidno zabrinut. Jedva bi uspevali da se prehrane i plate račune. Za to vreme je Antonija je davala časove francuskog i latinskog. I dalje je bila raspoložena, pevala je, plesala, pričala o ljubavi.

„Što ne možeš izmeniti, podnosi onako kakvo je“, govorila je često.

Bila je pravo „dete cveća” i verovala je u čuda, da ljubav uvek pobeđuje, da dobro pobeđuje zlo, da su ljudi samo dobri i da je život beskrajno lep. Noa je zabrinuto posmatrao kako Antonija podiže bedeme oko sebe i ne dozvoljava da neko pokvari i polupa tu zemlju ogledala u kojoj je  razdragano trčala, opčinjena koloritom i čudesnim stvorenjima koje u životu mahom ne srećemo. Noa je posmatrao svoje sede u ogledalu i brinuo se da stari. Primetio je da mu koža više nije tako sjajna i zategnuta, brže se zamarao i dobio je par kilograma.

Plašio se da bi se Antonija mogla zaljubiti u kakvog mlađeg čoveka i ta misao se potkrala u trenutku kada je bio potpuno nespreman. Pošto ga je nemir sve više obuzimao počeo je redovno vežbati. Nije mu se dopala slika  zapuštenog tela, ali je čvrsto odlučio da povrati snagu i nekadašnji izgled. Noa je počeo ličiti na nesigurnog čoveka u klimaksu. Svaki put kada bi pogledao svoju ženu shvatao je koliko je samo stariji, te su ga počele proganjati sumnje i strahovi. Da se mogao ušunjati u njeno srce, nikada više ne bi brinuo, ali sumnjičavom čoveku niko ne može pomoći. Pre ili kasnije se jedan od njegovih strahova mora obistiniti.

4.

Jedne kišovite godine su poželeli decu. Taj momenat samog planiranja je bio toliko dragocen u njihovom životu da je uneo jednu novu živost i toplinu. Vodili bi ljubav poput dva pustinjaka koji se posle mnogo godina lutanja i traganja slučajno sreću na kakvom izvoru. Noa je uvek imao ogromnu, neutoljivu glad za njom koja ga nikada nije napuštala i činilo se da je vremenom sve jača. Strasti koje su imali nisu bile sa ovog sveta. To dvoje zaljubljenih se tako divno stapalo da je Nebo bilo ljubomorno na njih. U svemu tome je bilo nečeg neprirodnog da nisu bili ravnodušni ni Bog, ni Đavo.

U te dane Noi je često u san dolazio suvonjavi Aboridžin crtajući ogromne krugove po zemlji i posipajući nekakav prah unutar krugova.

„Šta to posipaš?“, čudio se Noa. „Kakav je to prah?“, pitao je.

Aboridžin je mudro ćutao i gledao u nebo kao da očekuje kišu. Pokazivao je rukom samo u jednom pravcu i pravio užasne grimase čoveka koji sluti nesreću. Rukom je objašnjavao da u tom pravcu leže odgovori na mnoga pitanja. Običan čovek to ne bi mogao razumeti. Noa nije razumeo znakove i govor vetra. Jednom je pitao Orfelina o značenju tih snova.

„Ne dopadaju mi se. Čekaju te sušne godine, bez roda, bez kiše. Aboridžin je nekakav glasnik. Poručuje da dobro ovog sveta ne može promeniti odnos snaga u donjem i gornjem carstvu.“

„Šta to znači?“, pitao je Noa potpuno nespokojan.

„Ništa…“, reče Orfelin  zagledan u daljinu, u dva oblačića koja su se igrala na nebu, pa zatim stopili i postali jedno.

„Ti si samo nemi posmatrač velikih igara koje se odvijaju daleko od naših očiju. Tamo ne idu obični ljudi. Mogao bi samo dovoljno nevin čovek… nevin kao golišavo dete.“

Noa je odlučio da se ne poverava Antoniji o čudnim predskazanjima. Pravio se da je sve u najboljem redu i uznemirenost pravdao umorom i lošom finansijskom situacijom. Ona je primetila kako se menja i nije joj se dopadao taj novi čovek pun sumnji i strahova. Želela je da opet imaju one dane u kojima je soba mirisala na njihova oznojena tela, razbacane knjige po podu, pune pepeljare, izgužvane čaršafe i njega tako bezrižnog, razbarušene kose i neobrijane brade. Nekako su ti dani bili sve dalji, a Noa je ogrubeo preko noći. Nije to bilo sazrevanje, nego neka tupost u čoveku koja se opirala promenama. Dani su nekako prolazili i Antonija je shvatila da je trudna. Noa je bio nespreman na ovu vest, te se istovremeno smejao i plakao. Bio je to trenutak koji je dugo iščekivao i nije umeo živeti sa spoznajom da će postati otac. Zakleo se da će se promeniti i već je smislio nove projekte i planove, toliko toga je poželeo za svoju novu porodicu.

Ponovo su bili srećni kao na početku. Uneli su u život neku novu nežnost i toplinu. Kuća je mirisala na šampone, bilo je više živih boja. Kupili su krevetac, gomilu medvedića i igračkica koje uveseljavaju bebe. Noa je zabranio Antoniji da obavlja teške poslove i ponašao se kao da je od porcelana. Godila joj je sva ta pažnja, bila je razmažena i zahtevna. Dobila je novu boju i ten, nekako je bila ženstvenija, grudi su joj rasle, dobila je neko rumenilo i bila je sva jedra. Prolepšala se toliko da je Noa bio opčinjen njome. Kad god bi je pogledao osećao bi ogromnu ljubav i zahvalnost što je zaljubljena u njega. Zahvaljivao je Bogu, anđelima i svecima što mu podariše takvu ženu.

Antonija je bila toliko lepa da je krasila svaki deo kuće u kojem bi se našla. Bilo je nemoguće ne  zapaziti je. Od svih ruža, ona je bila najlepša, nekako je štrčala, onako posebna i svoja. Čovek bi uvek poželeo da je ubere. Stalno joj je kupovao voće kako bi beba bila zdrava, mazio je po stomaku, pevao joj verujući da će i dete biti muzikalno, šetao sa njom. Trudio se da joj udovolji i da je ne rastuži. Disao je za nju i motrio na svaki njen korak. Video je kako buja i poprima pravi oblik žene, kakvu bi voleo da sretne kakav talentovani slikar, uradi portret i ovekoveči je. Takvu lepotu čovek nije mogao videti ni na najboljim platnima. A sve to, taj nebrušeni dijamant, je bilo samo njegovo.

„Zašto ne umem prihvatiti dar, zašto se toliko plašim sreće?“, pitao se Noa. „Da li čovek svesno priziva nesreću tako što odbija sreću?“, razmišljao je. „Jesam li  proklet, jesu li ljudi prokleti?“

Pokosio je travnjak, uredio vrt, posadio novo cveće i englesku travu oko kuće. Popravio je ogradu i ofarbao je zelenom bojom. Napravio je drvenu kućicu u kojoj će se dete igrati i malene ljuljaške. Antonija ga je posmatrala puna ljubavi shvatajući da nikada nije pogrešila što je odabrala baš njega. Bio je čovek za nju jer ju je voleo takvu kakva jeste i činio je srećnom. Posmatrala je njegove maljave ruke dok vredno rade i njegovu pognutu pojavu dok je pokušavao žicom pričvrstiti ogradu.

„Ljubavi, pripremila sa čaj. Dođi, ohladiće se.“

Potrčao je prema njoj i podigao je visoko. Bio je snažan, a istovremeno i nežan muškarac.

„Polako, ludice, jedna“, govorila mu je, „povredićeš našu bebicu.“

On ju je lagano spustio i ljubio svuda po licu.

„Znaš… dok tako mislim o nama, shvatam da te sve više volim, znaš to?“, pitao je.

„Ma, to nije moguće“, branila se, „pa, znaš sve one priče o brakovima… one tužne i sumorne sage o ljudima koji vremenom izgube ljubav; kako ljudi sahranjuju svoja sećanja i uspomene, prave groblja od nedeljnih ručkova i užasno se dosađuju?“

„Da, ali to nismo mi, zar ne?“, branio se. „Reci da to nismo mi… Reci da je naša ljubav jača od vremena. Reci da nikada neće stati. Obećaj mi, obećaj mi!“

„Naravno da neće, ludice, obećavam ti. Nekad si kao malo dete. Nekad imam potrebu da te svijem na grudi i zaštitim od tih nemira“, utišavala ga je.

5.

Posetili su lekara. Bio je to čovek oko šest stopa visok, nešto pogrbljen, tankih i dugih nogu, visokog, izboranog čela i malog, povijenog nosa. Oči su mu bile sive i nemirne, pune duvanskog dima. Delovao je bolesno i mirisao na losion za jačanje kose. Govorio je sporo, dugo je zastajkivao i pravio pauze.

„Vaša žena nosi devojčicu“, obratio se Noi.

„Za sada je sve u najboljem redu i možete biti spokojni. Čestitam!“

Noa je nesigurno pružio ruku potpuno smeten i nepripremljen. Zamišljao je da će dobiti dečaka i da će se zajedno igrati u dvorištu. Vest o devojčici ga je iznenadila, ali se brzo pribrao i pomislio da bi mogla imati grguravu kosu na majku i da bi mogla biti jednako dražesna i umiljata kao ona. Čak je pronašao da su devojčice mnogo lepše i milije od dečaka, te je stvorio slike o njoj u raznobojnim haljinicama i lakiranim cipelicama.

„Kakav li je osećaj biti roditelj?“, pitao se u čudu.

Antonija je bila jako zadovoljna i vest o devojčici je dočekala sa posebnim oduševljenjem.

„To nekako ide uz moju prirodu“, govorila je.

„Mislim da se žene mnogo bolje razumeju. Vi muškarci ste tako nespretni i trapavi“, šalila se.

Vreme je polako odmicalo, dani su se nizali. Neki su bili tipični i ličili  jedni na druge, neki su bili posebno radosni i ispunjeni. U nekim danima je Noa zaboravljao svakodnevne obaveze, te je držao glavu na njenom stomaku i slušao kako se dete mrda i pomera. Koliko god da je Noa bio običan čovek i živeo jedan maleni život, fascinirala ga je božja volja i kako iz nekakve ljubavi može niknuti novi život. Došla je nova jesen, ali je bilo posebno toplo za to doba godine. Zemlja je mirisala, bilo je lepo, ali se nekako moglo naslutiti da su to već poslednji topli dani i sav taj mir i spokoj nije mogao prevariti druge. Ljudi su bili tužni. Nisu bili ratni, niti gladni dani, ali se nekakva žal mogla osetiti u vazduhu. Neko je spremao drva za zimu, podrumi su mirisali na mlada, kiselkasta vina, bilo je mnogo posla u polju, ali je bilo previše tiho.

Antonija je bila u poodmaklim danima trudnoće i svakog dana su iščekivali da se porodi. Teško i sporo se kretala, brzo zamarala. Sva je bila otekla i podbula, ali je i dalje bila lepa, kao da ništa nije moglo pokvariti njen izgled. Noa je bio užasno nestrpljiv, stalno je izlazio u dvorište, pa se vraćao u kuću kao da je nešto zaboravio. Plašio se da je dugo ostavi samu, te se jednako vrzmao po kući. Jedne večeri je dobila jake bolove, te su je odveli u bolnicu. Došli su neki rođaci koje se mogu videti samo kada su kakva okupljanja, veselja, svadbe i sahrane. Noi se to nije dopalo, ali je bio previše uzbuđen da bi razmišljao o njima. Neko vreme je bio pored nje i milovao je po kosi. Posmatrala ga je nemirnim, prestrašenim očima male srne.

„Biće sve u najboljem redu, anđele moj. Čuvaću te, nigde neću otići“, govorio je nesiguran u svoje reči.

Antonija mu je grčevito stezala ruku, tako da je mislio da će je polomiti. Pitao se da li je u tom stisku skrivena snaga ili strah. Kasnije su ga zamolili da napusti porođajnu salu jer je bio vidno uznemiren. Rođaci su se razišli. Ostao je sam u hladnom hodniku, sedeći na drvenoj klupi, sklupčan i preplašen. Saznao je da se porođaj zakomplikovao i da su se pojavili problemi. Noa je svu noć probdeo, šetajući sa jedne na drugu stranu hodnika. Lomio je ruke, nešto mrmljao, nervozno pušio. Pred zoru mu je prišao lekar, omaleni čovečuljak lepih plavih očiju i talasaste, sede kose.

„Žao mi je“, reče nekako suvo i uzdržano, „ništa nismo mogli da uradimo. Svu noć smo se borili. Vaša žena je dobro, ali dete nije preživelo… Zaista mi je žao. Ako želite, možete videti suprugu, ali se nemojte dugo zadržavati. U šoku je i možete je uznemiriti.“

Noa je bio skrhan bolom. Noge su mu bile olovno teške i jedva je koračao. U grudima je nosio tugu i osećaj da se nebo srušilo. Tupo se zagledao u jednu tačku pre nego je odlučio da uđe u sobu u kojoj je Antonija ležala. Soba je bila mala i slabo osvetljena. Ulazna vrata su gledala na velika prozorska okna. Nije bilo dekoracija, slika, niti cveća. Mirisalo je na lekove i na neminovnosti koje prate čoveka. Noi je tog trenutka bilo jasno zašto se ljudi plaše bolnica i zašto su lekari tako čudni tipovi, obično duboko nesretni u ljubavi. Na jednom od železnih kreveta ležala je poluotvorenih očiju.

Suze su tekle niz njene obraze, a ona je bila nepomična, zagledana u tavanicu i potpuno otupela od lekova. Prešla je pogledom po Noi, ali se u očima nije videlo prepoznavanje. Uzeo joj je ruku koja je bila teška i kruta i poljubio je. Želeo je da joj govori, da je uteši, ali mu reči nisu dolazile. Nije imao pravu reč i nije bio sposoban da razume. Dugo je tako ćutke sedeo. Negde, samo malo dalje, se dešavala ljubav, negde je besneo rat, negde je mirisao doručak, kafa i lepljivo pecivo, neko je prelistavao novine, negde se sunce rađalo, na nekom drugom delu sveta se gasio dan, a Noa je tog trenutka znao da je najusamljenije biće na svetu.

6.

Došlo je neko novo leto i ljudi su nosili slamnate šešire, oskudno se odevali i krili u hladu. Zvezda je upekla i ispucana zemlja je molila za kišu. Sve što je raslo i bilo živo se posušilo, presamitilo i usahlo. Bila je sušna godina koja je podsećala na afrička leta u kojima lav i gazela zajedno dremaju u debelom hladu, godina u kojoj se nema vremena za neprijateljstva, ogovaranja i intrige. Antonija je sedela na tremu i čitala Čehovljeve „Tri sestre“. Na sebi je imala laganu tuniku koja joj nije pristajala. Smršala je i nekako se činilo da njene tanke ruke s mukom drže knjižicu u povezu. Tamni kolutovi oko očiju i neke nove izdajničke bore činile su je deset godina starijom. Nije ličila na sebe i ljudi su je jedva prepoznavali. Teško se kretala, malo je govorila, postala je povučena i suviše tiha.

Njena radost je smenjena mirom i tugom koju možete videti kod žena koje su se loše udale, a muževi piju i rade kao nadničari. S vremena na vreme bi pogledala u daljinu kao da nekog iščekuje, pa bi se vratila čitanju, ali nekako odsutno kao da je dušom i mislima negde sasvim drugde. Noa ju je posmatrao očima čoveka koji gubi bitku, očima deteta koje se našlo u strašnoj oluji na velikom, pustom, drvenom brodu bez kormilara. Noa ju je posmatrao očima čoveka koji je nekada bio veliki i snažan, a sada se gasio, jer su mu ubrizgali kakav otrov koji bi i divlju zver uspavao. Posmatrao ju je očima čoveka koji razume da sva patetika postoji zbog neke ravnoteže u svemiru. Sve je Noa razumeo, ali to njegovo telo nije moglo podneti. Po prvi put se osetio potpuno bespomoćnim. Setio se ljudi koji grade ogromna zdanja kao da će živeti vekovima, a jedna loša godina sve to odnese, očisti, pokvari, razruši.

„Kako se osećaš, mila?“, pitao je tek onako da prekine ustajalu tišinu.

„Dobro sam… zaista sam dobro“, reče Antonija blago ga posmatrajući, pokušavajući da oživi nešto što su godinama imali.

„Razmišljam kako je Čehov samo pisao toplo i ljudski, koliko ga je samo zanimalo ljudsko srce. Nije se mnogo bavio metafizikom“, reče nekako setno.

„Nemoj se previše zamarati. I tvoje srce je toplo i meko i ti si čitavog života volela ovaj svet, a tako je nesavršen. Nikada nisam imao toliko ljubavi za druge, osim za tebe. Verovatno sam bio jako sebičan“, reče Noa.

Dani su toliko sporo prolazili da je sve ličilo na večnost. Noa i Antonija bi retko vodili ljubav, čak se činilo da se stvorio osećaj dužnosti, te je predaja više ličila na posao ili obavezu. I dalje su se voleli, ali ovog puta kao ljudi koji naslućuju da su prokleti, pa se pribojavaju da ne probude kakve demone koji dremaju u drvetu, kao ljudi koji su već jednom naljutili bogove jer su se previše voleli. Osećaj edenskog vrta je tinjao u njima, te je Antonija u nekim momentima krivila sebe jer je bila previše strastvena.

„Samo da ti se nisam toliko predavala“, mrmljala je unezvereno, „imali smo bolesne strasti i to nije bilo u redu… Uzimao si me kao kakav ludak i sada smo kažnjeni“, govorila je iskrivljenog lica. „Bar da se nisam toliko davala; znala sam da tu nešto ne valja. Znala sam da će nebo besneti na nas.“

„Zar je greh što sam te voleo? Šta to pričaš? Nikakvi sveci, niti bogovi nisu ljuti na nas, izbaci taj osećaj krivice. Nama je dovoljno ovo što nas je snašlo, nisu nam potrebni drugi i u nevolji“, branio se Noa.

„Ništa ti ne razumeš,“ govorila je. „Misliš da je sve ovo igra? Misliš da možemo činiti šta nam je volja? Misliš da možemo biti toliko sebični?“

Antonija nikada nije imala toliki strah od tog mračnog Boga koji ih je kažnjavao jer su bili mladi i zaljubljeni. Noa je sve više shvatao da taj veliki, strogi Bog bez samilosti, uspeva da unese jedan novi momenat krivice, tereta i trpnje. Noa je po prvi put shvatao zašto su ljudi u hramovima tako tužni i ćutljivi. Valjda su činili sve što je pogrešno, pa se nisu osećali udobno.

Noa je primetio da Antonija iskašljava krv i da svakim danom biva sve slabija. Od prelepe, živahne ženice ostaše samo tamne oči koje su sijale nekim čudnim sjajem; žeravice u kojima su se vatre neprimetno gasile.

Jednog popodneva je u kuću došao stari porodični lekar. Bio je trom i uglađen, lepo je govorio. Imao je duge, aristokratske prste, belu kožu koja je mirisala na kolonjsku vodu i sapun, tanke usne, kukuruzne zube i orlovski nos. Nije bio lep čovek, ali to se nije moglo primetiti. Pregledao je Antoniju i konstatovao da boluje od sušice. Bio je miran i na njemu se nije moglo primetiti koliko je stvar ozbiljna. Sve je radio stručno, rutinski i bez mnogo emocija. Ostavljao je utisak čoveka koji se nagledao bolesti i smrti, pa nakon toga ima potrebu da sedi pored mirne reke i peca. Ostavljao je utisak čoveka koji više nema šta da čeka, koga više ništa ne može iznenaditi.

„Ona će morati hitno u bolnicu“, reče dok je odlagao opremu u glomaznu, kožnu torbu.

„Stvar je dosta ozbiljna i morate požuriti“, reče i suvo se nakašlja.

Položio je ruku na Noino rame, napravio grimasu čoveka koji razume i prihvata život. Zatim se okrenuo i pognute glave izašao na vrata.

Antonija je nekoliko nedelja provela u bolnici, a zatim su zajedno otputovali u neku banju u donjoj Austriji. Banja je ličila na mali raj potpuno netaknut i nenarušen. Čitav kraj je bio okružen šumama koje su ljubomorno čuvale tajne ljudi koji su dolazili kako bi se okrepili i nastavili da žive. Svuda su izvirali termalni izvori i vazduh je bio čist i oštar. Mirisalo je na borove iglice i četinare. Razni puteljci su vodili do velike zgrade u kojima su bolesnici dobijali potrebnu negu. Fasada zgrade je pričala o moći Habsburgovaca. Graditelj se potrudio da izmeša stilove, ali su najupečatljiviji bili gotski prozori i vrata. Verovatno je želeo da zgrada ne liči na sanatorijum ili bolnicu, već na mesto iz kojeg ljudi izlaze živi i zdravi. Antonija je sedela na klupi u satenskoj haljini i čitala knjigu Gertrude Štajn. Uvek se divila toj neobičnoj ženi i njenom geniju.

„Znaš…“, reče nekako stidljivo, „juče je dolazila moja stara majka i donela mi neko pletivo. Rekla sam joj da ne umem da vezem. Imala je na sebi dugu, cvetnu haljinu i kosu vezanu u punđu. Milovala me je po kosi svojim umornim rukama i govorila kako je trebalo više da me čuva.“

„Majko“, rekoh joj, „toliko si mi toga dala… zar je moglo bolje?“

„Tvoja majka već godinama nije živa“, reče Noa.

„Znam, ali zaklela bih se da je bila tu… kraj mene. Dodirivala me je svojim ukočenim, ranjavim prstima. Gledala me je tužno puna neke krivice i razumevanja. Rekla je da više nikada neće dozvoliti da mi se nešto dogodi. Pričala mi je kako se otac udavio u nekoj nabujaloj reci, jer je pao sa konja i da mu je sada dobro. Rekla mi je da je zakopao zlatnike u porodičnom vinogradu i da joj je priznao tek kad su se sreli… na drugoj obali. Kaže da se plašio rata i gladi.“

„Tvoja majka nije živa i sigurno ti to nije govorila“, reče Noa, ali ovog puta nestrpljivo.

„Ona je tu i gotovo da je mogu osetiti… kao…  dašak vetra. Vidiš… ona stoji kraj one duboke, mutne vode i strašno je žedna. Osećam kako mi se grlo suši.“

Noa je pogledom tražio nekog, ali je sve bilo pusto i tiho. On i Antonija su bili sami poput kakvih brodolomnika. Nije bilo duboke vode, niti je video žensku priliku. Bili su sami… Antonija… on i beskrajna tuga umornog ratnika koji se vraća u svoje spaljeno selo u kome nema preživelih. Noa je znao da gubi i svoju poslednju bitku.

7.

Antonija je sahranjena na jednom malom groblju kraj nekog zatvorenog rudnika, skromno i neupadljivo. Nije bilo mnogo ljudi dok je nebo plakalo. Noa je stajao nepomičan u dugom, sivom šinjelu s kojeg se slivala voda. Kosa mu je bila slepljena za čelo, dok mu je lice bilo tamno i bolesno. U njegovim očima nije bilo tuge i nije bilo suza. Tamo više nije bilo ničega. Noa je podsećao na čoveka koji se odrekao svoje duše, pa sada ne zna kuda da krene. Ravnodušnost je nešto čega se jako plašio jer taj osećaj nije svojstven čoveku. Ljudi ili vole ili mrze, ali gotovo nikada nisu ravnodušni. Noa je bio mrtav čovek koji hoda i govori.

Negde je čuo kako sveštenik propoveda da se neko brine o nama kada napustimo ovaj svet, kako smo mi božja deca i kako sve ima nekog smisla i reda. Sveštenik je lepo govorio. Bio je to četvrtast, omaleni čovek koji je voleo belo vino i dobru kuhinju. Mahao je svojim kratkim i punačkim ručicama i  govorio da se niko ne može sakriti od božjeg gneva. Kiša je satima lila preteći da potopi varošicu. Ubrzo su se svi razišli i Noa je ostao sam u svojoj tišini. Pitao se kako će izgledati dalje njegov život bez Antonije. Po prvi put je shvatao budalasti izgled starih ljudi koje je često viđao na promenadama. Shvatio je da tako izgledaju jer više nikome nisu potrebni, jer su ostali sami.

Po prvi put je razumeo zašto se ljudi plaše smrti, napuštanja, gubitka. Po prvi put je razumeo da je smrt strašni poreznik i da za nju nema izuzetaka. Dugo je lutao klizavim ulicama, pokisao i izranjavan uspomenama. Noa je zastao pred jednom krojačkom radnjom i zagledao se u svoj lik u izlogu. Video je par sivih očiju, koščato, bledunjavo lice i visoko čelo. Video je čoveka koji je izgubio najdragocenije biće, pa sada pokušava da shvati svoj odraz u staklu. Noa nikada neće zaboraviti kako je tog prohladnog dana nebo plakalo.

Svratio je do neke češke pivnice i seo za šank. Noa je retko pio, pa se pitao šta ga dovodi u takvu rupu. Šanker je bio ogroman čovek, crvenog nosa i velikog stomaka. Na sebi je imao belu kecelju i kariranu, lanenu košulju. Za njega je Noa bio još jedan očajnik koji robija svoj život, a vikendom se naliva po raznim krčmama i rupama. Šanker je video mnoge njuške i mislio je kako se čovek ne razlikuje od drugog čoveka osim po izgledu. Mislio je da je život brod pun pacova i da pre ili kasnije taj brod mora potonuti. Imao je jednostavnu filozofiju i često je bio u pravu. Debeli šanker je retko pričao sa gostima, ali ga je Noa intrigirao. Nikada nije video da tako veliki i jak čovek sedi za šankom i plače. Šanker je retko viđao uplakane ljude. Noa je plakao kao malo dete. Valjda se zarobljena tuga u njemu otkravila i zidovi su popucali i više nije bilo stida, niti je bilo srama.

Noa se setio da je samo jednom kao dete tako plakao, kada je našao svog psa obešenog o jedno staro drvo. Bio je to nemiran i živahan pas koji je mnogo lutao. Verovatno se našao licem u lice sa čovekom koji je bio mučitelj životinja. Pas je bio mučen i na kraju obešen. Noa se sećao tog prohladnog jutra kada ga je pronašao. Još kao mali shvatio je da u ljudima živi strašan mrak i samo je pitanje trenutka kada će se ispoljiti. Zbog toga je strašno plakao tada, pre mnogo godina, i te večeri kada je shvatio da je sam i napušten, u nekoj pivnici koja je vonjala na pržene kobasice i hmelj. Pio je rum i pušio. Posmatrao je kolutove dima i pitao se kuda nestaju. Na trenutak bi prepoznao Antonijino lice koje je bilo puno nekog razumevanja i samilosti. Noi se činilo da ga ne osuđuje, da ga razume. Na trenutke je zaboravljao da više nije živa, te je nervozno gledao na sat kao da ga kući, sama u sobi, iščekuje.

„Ona će brinuti ako zakasnim. Ne volim da je ostavljam samu“, reče obraćajući se šankeru.

„Čeka te neko?“, upita šanker dok je sipao burbon, škiljeći na jedno oko.

„Prijatelju, izgledaš kao umorni putnik koji se vratio u svoj dom u kojem nema ljudi, nameštaja, pokućstva… Video sam mnogo izgubljenih duša, kockare, ubice i kurve. Gledao sam kako ljudi umiru za ovim šankom, jer im je jetra istrunula od konjaka i rakije. Gledao sam kako dva krupna muškarca siluju neku mladu ženu. Gledao sam tuče u kojima su sevala sečiva i gde su ljudi ostajali bez oka ili nosa, ali nikada nisam video samotnije biće od tebe. Najbolje je da odeš odavde, jer se na ovom mestu skuplja ološ i ne pripadaš ovde. Na kraju, ne obećavam da ćeš izvući živu glavu. Ovde Đavo obitava i nisu mi potrebne nevolje.“

„Nemam kuda da odem i ostaću koliko hoću… Ne plašim se ljudi i ne marim za to. Moj život ništa ne vredi i možda je bolje da ne živim…“, reče Noa dok mu je rum grejao grudi, a sve oko njega se vrtelo kroz neku maglu. Osećao je kako mu tlo pod nogama izmiče i kako gubi kontrolu nad sobom. Previše je popio i umor ga je savladao. Seća se da je video crveno lice debelog šankera koje se cerilo i nekako mu se učinilo da je ugledao Orfelina na ulaznim vratima, onako dugačkog u crnoj odori. Takođe mu se učinilo da se šanker uznemirio i da su neki gosti izašli čim su ga ugledali. Kroz maglu se seća da ga je Orfelin podigao u naručje i da ga je izneo lako, kao da neko dete nosi u rukama. Seća se da je pokušao platiti račun, a šanker je, klanjajući se, govorio da kuća časti. Nakon toga se više ničeg nije sećao.

Noa se probudio sa strašnom glavoboljom na kojoj bi mu pozavidele i najokorelije pijanice. Osećao je nepodnošljivu mučninu koja je svojstvena Rusima posle noći provedene na mrazu u društvu votke. Na glavi je imao hladne obloge koji su mirisali na bosiljak. Našao se u sobi koju nije prepoznao. Sa svoje desne strane je video veliko ogledalo, mali stočić, tamne zidove obložene plišanim tapetama i crtežima koji su neodoljivo podsećali na ilustracije Gistava Dorea, veliki luster koji se nije uklapao u enterijer i Orfelina koji je sedeo u fotelji i čitao „Auroru“ od  Bemea. Pored njega je sedela velika nemačka doga i motrila na svaki pokret.

„Dobro došao među žive“, reče Orfelin zatvarajući fino ukoričenu, prašnjavu knjigu. „Ovo je treći dan kako ležiš u besvesnom stanju, pa sam se počeo pitati kada ćeš se probuditi.“

„Gde sam ja?“, pitao je Noa kome je glava bila teška kao olovo, „… i kako sam uopšte dospeo ovamo?“

„Na sigurnom si. Ovo je mesto gde se često osamljujem. Slučajno sam prolazio pored krčme, te sam te spazio kako se daviš u svojim uspomenama.“

„Poslednje čega se sećam je debeli krčmar“, trabunjao je Noa.

Bio je tužan. Ličio je na klovna koji je umoran od spavanja po cirkuskim kolima i zapregama. Nosio je tugu patuljka kome je dojadilo da mu se smeju, namiguju i zadirkuju. Noa je bio dvorska luda koja je plakala posle svog performansa, nesposobna da uveseli kralja i njegovu svitu. Osećao je da ga kakvo sidro vuče na samo dno okeana. Noa je mislio kako više nikada neće ustati.

„Tužno je kada čovek izgubi nekog koga voli. Gotovo nikada nismo spremni i uvek nas smrt iznenadi. Svet je uređen po nekakvom čudnom zakonu koji nema veze sa našim zakonom. Što je za nas vrlina i dobro – Gospod to odbacuje. One koje smatramo grešnicima, često su Bogu ugodni. Zašto je to tako – nikada nećemo razumeti“, reče Orfelin kao da se priseća nekog citata.

„Toliko sam je voleo… rekla mi je da naša ljubav nikada neće prestati, obećala mi je toliko toga…“

„Verbo volant, Noa! (lat. Reči su prolazne). Nikada to ne zaboravi. I sam Zevs se slatko smeje ljubavnicima koji plaču, mole i zakljinju se na vernost, pa se pita otkuda ljudima toliko smelosti u toj ludoj igri, da se obećaju jedno drugom. Ništa ti ne razumeš, Noa. Ovog trenutka postojim i već sledećeg me nema. Ti ništa ne možeš uraditi da zaustaviš to i ništa se neće desiti na ovom svetu, a da to ne bude božja volja. Ni najmanji dašak vetra, niti smiraj dana neće proći, a da to više sile ne blagosiljaju.

Nije svet ono što pišu knjige. Istina je nešto sasvim drugo. Ti nećeš potonuti, Noa i naučićeš da ceniš ono što imaš. Shvatićeš da te je volela jedna divna žena i nekada se zapitaj zašto baš tebe. Shvati da vreme koje ste imali nije izgubljeno vreme i ništa nije izgubljeno, iako se taštom srcu čini da je tako. Jednom ću ti pokazati da si bio u strašnoj zabludi. Idi sada kući, Noa. Idi svojoj kući i slavi život jer te je volela jedna divna duša. Idi kući, Noa, jer si umoran od pitanja na koje nikad nećeš dobiti odgovore.“

Noa je nekako nastavio da živi. Zaposlio se u maloj štampariji na periferiji grada. Godine su prolazile, on je stario, glas je postajao tanji, kosa se proredila, koža je dobila pege i bilo je nečeg lepog u toj starosti. Svako je vreme lepo, a Noa je osetio da i starost može biti lepa. Noa je često mislio na Antoniju i nekada mu se činilo da je sreće na ulici. Nekada je bio ubeđen da ju je viđao kako čita po parkovima, onako samotnu i tihu. Noa više nije mogao primetiti onu dečju sreću u njoj, ali je slutio neki mir i spokoj nepoznat ljudima. Noa je često sretao Antoniju u jeseni svog života, ali mu se ona više nikada nije javljala. Volela je da bude sama i Noa je sa velikom tugom prihvatio njenu samoću.

8.

„Prijatelju moj, dobrodošao među žive“, reče Orfelin duboko zavaljen u svoju naslonjaču. „Sećaš se da sam ti to nekada davno rekao, pre mnogo godina?“

„Sećam se“, reče Noa setno. „Vratio sam se u neke stare dane i pokušao da oživim ono vreme kada sam se toliko radovao. Imao sam najlepšu ženu na svetu, par knjiga i ploča. Imao sam jedan san, dve-tri uljane slike, jednog starog papagaja i ništa… ništa više, a čini mi se da sam toliko bio ispunjen. Kao da sam ceo život uložio u nekoliko sretnih godina.“

„I ovo vreme je lepo, ali na neki drugi način“, reče Orfelin. „Neki ljudi imaju sećanja, uspomene… Neki nemaju ništa, a opet su budalasto sretni. Neki misle da je život patnja i ništa se neće dogoditi da bi se to promenilo. Neko je sakupljač snova ili utisaka, a sve to jednom mora odbaciti kada nas stari splavar bude prevozio preko duboke, nemirne reke. Više se ničega nećemo sećati, a sve smo tako brižljivo sakupljali, ljubomorno čuvali, naši albumi, naše slike… sve će to požuteti i često nećemo imati prilike, a ni želje da se podsećamo. Misliš li da će neka zaljubljena žena hitati da gleda stare fotografije nekog čoveka iz prošlosti? Misliš li da će se neki zaboravljeni slikar vraćati platnu na kome je naga žena koju je voleo? Neće, prijatelju moj, a i kada bi to učinio u sebi ne bi pronašao ništa. Samo mrak i glupu potrebu da se oživi što je mrtvo, spaljeno i davno, davno zakopano.“

„Kako si ti mudar čovek“, reče Noa, posmatrajući svog prijatelja sa divljenjem. „Voleo bih da imam tračak svetla koji širiš oko sebe. Voleo bih da budem kao ti.“

„O, ti sigurno ne bi voleo da budeš kao ja. Misliš da je lako razumeti bolest, smrt ili napuštanje? Misliš li da je lako sedeti sa slabim i nežnim ljudima kojima treba uteha, jer ih ja ne mogu izlečiti? Na kraju krajeva i ti si poseban čovek, a celog života si se branio od toga“, reče Orfelin prigušenim glasom.

„Kako misliš poseban? Pa, ja sam samo jedan običan čovek“, branio se Noa.

„Tebi je lakše da poveruješ kako si običan, samo da se ne bi suočio sa sopstvenom senkom. Šta misliš, zašto si imao sve te proročke snove i znamenja? Misliš li da je sve to bila neka frojdovska ili jungovska budalaština?“

„Hoćeš da kažeš kako sam bio u kontaktu sa višim silama?“, pitao je Noa glasom malenog dečaka koji se izgubio u velikom gradu.

„Naravno da jesi i ti si neraskidivi deo svega toga. Mnogo ti je lakše bilo da poveruješ kako si skromni stolar, obućar ili ne znam šta. Problem posebnih ljudi je taj što oni često i ne znaju da su takvi. Čak i da se pojavi neko i ponudi nam takvu mogućnost, kategorički ćemo ga odbiti. Pa, Hrista ljudi nisu prepoznali, a bio je toliko čist, kao kapi rose. Retko kada ljudi imaju pravu sliku o sebi i drugima, zaista retko. Antonija je bila posebna žena i znala je to, ali je vešto krila od drugih. Oduvek je znala da je njen put poseban i da se razlikuje od života drugih ljudi“, reče Orfelin.

„Kako to misliš? Antonija je znala nešto što ja ne znam?“, navaljivao je Noa.

„Da… znala je mnogo toga. Mnogo više nego što je potrebno za ovaj život. Pre mnogo godina mi je rekla: „Molim te, kada odem, pričuvaj mi Nou. Toliko se plašim da se neće snaći, toliko brinem da će zalutati. Brinem da nikada neće razumeti zašto sam otišla i ostavila ga samog na vetrometini.“

„Posle toliko godina mi kažeš da je Antonija sve znala o svojoj bolesti i smrti, o gubitku deteta, o strašnim snovima koji su me proganjali, o samoći koju sam nosio?“, pitao je Noa suznih očiju.

„O, da… znala je nešto o tome i još mnogo više. Bila je to neobična žena koja je tiho nosila svoju posebnost. Možeš li zamisliti koliko je imala ljubavi za tebe, možeš li to razumeti? To je kao da se dvoje mladih bolesno i strasno voli, a jedan od njih zna da će nekog leta gospodnjeg sva ljubav biti samo stih ili uspomena i da sve to zna, a da srce ne zatreperi, a da duša ne pukne od tuge. Kao kad stara majka šalje sina jedinca u rat i zna, stara majka, da se to ludo, mlado momče nikada neće vratiti, jer je prevelika ludost i gordost njegova, a ona, sirotica, mora sa time živeti, poslednji put ga gladeći po obrazu, poslednji put ljubeći njegovo krupno, vlažno, dečačko oko. Možeš li da zamisliš kolika je njena ljubav bila prema tebi?“, reče Orfelin pun nekog mira i strpljenja.

Noa je shvatio da nije poznavao ženu koju je celog života voleo. Shvatio je da je život jedna velika, zamršena igra i zabava koja na kraju nikome ne prija, jer je toliko pogrešnih procena, toliko nejasnih situacija. Noa je shvatio koliko je samo bio slabiji od te krhke žene misterioznog lica. Tek tada, u nekim jako zrelim i dubokim godinama je razumeo koliko je žena, zapravo, snažnija od muškarca i koliko ta sićušna, nežna bića pate u ovom životu jer se muče, rađaju, podnose da im muškarci izrabljuju tela čak i kada nemaju želju, kako ih hormoni i emocije ubijaju i bacakaju, i bi mu žao ovog sveta koji je razapet između istine i potpune iluzije.

Noa je negde u dnu svog zamršenog bića strepeo da zaplače jer srce, ovog puta, to ne bi moglo podneti. I kao da je iznenada razumeo neke božanske mudrosti koje drugi ne spoznaju vekovima lutajući po svetovima. I dok je tog momenta negde u bilo kom delu sveta neki nesrećni čovek besneo na svog rođaka jer ga je oklevetao i povredio, i dok se neko prikradao da ubije, povredi ili obeščasti neku nesretnu dušu u gluvoj noći, i dok se negde sin ljutio na oca zbog komada nepodeljene zemlje, i dok su sedeli tako samotni, Noa je, tek tada, po prvi put, iskreno i nevino razumeo u kolikoj je zabludi čitav ovaj iskrivljeni svet.

Orfelin je dugo posmatrao svoje dugačke prste i zašiljene nokte kao da je nešto novo video na njima, neku liniju, brazgotinu ili vodilju, te se mogla uočiti seta na njegovom licu, mudrost i nova bora koja nije toliko imala veze sa godinama koliko sa iskustvom koje su doneli ljudi, selidbe i kiše. Bio je to čovek koji će napustiti ovaj svet potpuno misteriozno, kao što je i došao, a da niko gotovo ništa neće znati o njemu.

„Nikada mi neće biti jasno zašto su te se ljudi bojali kada si pre mnogo godina ušao u pivnicu? Sećam se da su gosti utekli kao da su videli avet. Šta to kriješ od mene, prijatelju? Ko si ti? Zašto te se plaše ljudi koji su rođeni bez straha?“, pitao je Noa oprezno i nespretno.

Orfelin se nasmejao tek toliko da su mu se zabeleli očnjaci. Bio je miran i nije se moglo videti uzbuđenje na njegovom licu.

„Vidiš, nije dobro da sve znaš jer bi te to moglo uznemiriti. Srce ti je radoznalo, prijatelju, i u njemu može stati toliko straha da čitavog života ne budeš spokojan. Ne kopaj tamo gde te vuče sumnja i divljenje, nego tragaj tamo gde si slab. Pre nego što saznaš nešto o meni moraš prvo sebe da upoznaš. Čitav ovaj svet je čista magija i sve funkcioniše po njenim zakonima. Možemo da činimo šta nam je volja, možemo pokrenuti brda, budni sanjati, možemo mislima putovati, lečiti i voleti druge. Možemo govoriti sa vetrom ili drvećem ako nam je volja.

Možemo izvrnuti ovaj svet naopačke. Sve to možemo, ali ne smemo zloupotrebiti Prirodu. Ništa nije strašnije od toga kada čovek menja događaje i povredi druge. Nikada se ne smeš ogrešiti u tom polju. Dok smo živi, Noa, dužni smo da volimo i poštujemo druge. Ništa čovek ne može uraditi na tuđu štetu, a da se gorko zbog toga ne kaje. Ne postoji biće koje ne podleže tim zakonima. Često zelenaš ili mučitelj brzo postane žrtva i mučenik, a u najboljem slučaju gleda kako najdraži ljudi oko njega umiru najstrašnijom smrću, a da on ne može ni prstom maknuti. Brzo čovek izgori u svojoj podmukloj želji i ne stigne da okusi slast greha. Vodi računa šta pitaš, Noa, jer nismo svemu dorasli. Danas ću te upoznati sa nekim dragim ljudima. Mislim da će ti prijati.“

„Upoznaćeš me sa svojim prijateljima?“, pitao je Noa radoznalo.

„Hm, prijatelji… teško je to reći…  jako su zanimljivi. Videćeš koliko je različitih sudbina na tako malom mestu“, reče Orfelin oblačeći svoj kaput od mekog tvida.

Za nepuna četvrt časa su se našli pred velikom, železnom kapijom ispred koje su se igrala dva mlada dobermana. Uska staza popločena klesanim kamenom je vodila do velike kuće u dnu dvorišta. Pored staze su rasle divlje ruže i neko sitno rastinje nepoznatog porekla. Dvorište je bilo ograđeno visokim zidinama koje su ljubomorno čuvale unutrašnjost od pogleda znatiželjnih prolaznika i suseda. Vlasnik je bio domišljat, pa je posadio bršljan koji je puzao po ogradi kao da se na taj način branio od spoljnjeg sveta. Ispred kuće je stajala česma i pored nje veliki srebrni bokal.

Kuća je delovala sablasno. Ličila je na stare engleske građevine duboko zabačene po unutrašnjosti. Bila je stara i pravljena po ukusu nekog samca ili čudaka. Prozori su bili uski i izduženi kako bi što manje svetlosti primili, a ulazna vrata su bila ogromna i napravljena od orahovog drveta. Na ulazu je stajao matori batler, dugačak i suv. Učtivo je primio goste i odveo ih u dnevni boravak. Sve prostorije su bile mračne, a u nekim je nameštaj bio pokriven belim platnom. U kući nije bilo cveća, a nameštaj je bio glomazan i neudoban. Dnevni boravak je delovao nešto prijatnije. Na sredini je stajao veliki sto i oko njega su sedeli ljudi. Žamor je ispunjavao prostoriju i svi su bili dobro raspoloženi. Soba je bila zadimljena duvanskim dimom da su se prilike jedva prepoznavale. Činilo se da nema ventilacije.

„O, prijatelju, tebe čekamo. Dobrodošao!“, reče domaćin koji je prišao Orfelinu i srdačno se rukovao. U kontaktu dvoje ljudi osećala se neusiljena radost i poverenje. Domaćin je bio čovek krhke i nežne građe, pogrbljen u hodu. Delovao je kao da je desna noga nešto kraća, te je neprimetno hramao.

Zvao se Eduard i bio je vanbračni sin nekog fabrikanta čiji su poslovi propali. Živeo je sam u velikoj kući, a do novca je dolazio tako što je trgovao deonicama. Njegov porok je bio taj što je pio mnogo kafe i obožavao je slatkiše. Živeo je povučeno i izolovano, dok su drugi završavali njegove poslove. Eduarda su ljudi voleli, ali je nekako odabrao život u tišini. Retko se dešavalo da se ljudi kod njega okupljaju. Govorili su da je povredio nogu tako što je pokušao leteti gomilom helijumskih balona i da mu je to pošlo za rukom, mada se posle nekoliko trenutaka stropoštao sa velike visine u susedovo dvorište, gde je, na sreću, ostao živ.

Noa je mogao primetiti za stolom tri žene i dva muškarca. Dve žene su bile srednjih godina, a jedna je bila mlada i posebno se isticala lepotom. Razgovor za stolom je tekao opušteno i Noa je polako uspevao da se zbliži sa svakim i sazna ponešto interesantno iz njihovih života. Žena preko puta njega se zvala Kristin. Imala je tople crne oči i debelu donju usnu. Lice joj je bilo mladoliko i sitno sa gotovo neprimetnim nosem na njemu. Kristin se nikada nije udavala i živela je sa svojim sestrama u staroj porodičnoj kući. U mladosti je volela čoveka koji ju je potpuno probudio i promenio. Nikada do tada nije srela nikog sličnog. Bio je plav i visok, meke, čekinjaste brade, dubokih, zelenih očiju pune vode. Jednom mu je neka stara žena rekla: „Nikada nećeš biti sretan, sinko, jer ćeš celog života  lutati.“

On se samo nasmejao na to. Kristin ga je zavolela potpuno iskreno i nevino bez trunke opreza, onako kako samo jedna mlada devojka može voleti. Imao je zlatne ruke i umeo je sve napraviti njima.

„Napravi mi pticu“, molila ga je Kristin.

On bi joj od drveta napravio najlepšu pticu koju je oko videlo.

„Napravi mi ključ kako bih uvek mogla da zavirim u tvoje srce“, govorila je i on joj je napravio ključ.

Jednog dana je stao pred nju onako suv i visok i rekao je: „Sada moram da idem i nećemo se više nikada videti.“

„Ali zašto? Sve imaš kod mene… vernost i ljubav… ali zašto… kada te ja toliko volim?“, plakala je i preklinjala mlada devojka.

„Nemoj otići jer ja više nikada neću biti ista. Nemoj otići jer posle tebe Sunce više nikada neće grejati isto.“

„Sve i da je tako…  zovu me gora i voda i moram te napustiti. Oprosti mi… ako možeš, moje najodanije, nevino biće.“

To je rekao i zaista se više nikada nije vratio. Prošle su godine a da ga Kristin više nikada nije videla, niti čula glas o njemu.

„Znam da je živ“, rekla je Noi, „još uvek čuvam ključ koji mi je napravio. Još uvek mogu čuti kako mu srce uznemireno lupa.“

Noa je ćutao dok su niz ženine obraze tekle krupne, vrele suze. Pitao se zašto sve to mora slušati i bi mu žao te usamljene duše koja pod jastukom drži drvenu pticu i ključ.

„Mora da ste ga jako voleli“, reče Noa nekako nespretno, ali pun neke brige i samilosti.

„Volela? Ja tog čoveka nikada nisam prebolela. Posle njega nisam pogledala nijednog muškarca. Nije prošla noć, a da se ne pomolim za njega i poželim mu dobro. Iako me je povredio i otišao, nisam prestala da mu želim dobro, ali… nekako mislim da se nije snašao. Nekako mislim da mu je duša pusta i umorna od bežanja. Mislim da nikada nije imao hrabrosti da stvori dom i porodicu. Verujem da se jako plašio.“

„Da li ste nekada razmišljali da opet nekog zavolite i nastavite život?“, zanimao se Noa.

„Jesam…  mnogo puta, ali sam shvatila da ga nisam prebolela. Neko drugi bi pored mene jako patio. Neko drugi bi mi grejao postelju, a moja duša bi bila miljama daleko. Pre ili kasnije bi taj čovek osetio moj nemir i prepoznao moju tajnu. Pre ili kasnije bi video da sam svakog proleća nemirna, da stojim pod procvalim drvetom i čekam nekog. Nikada nisam prestala da ga čekam. Mislim da ljudi ne treba da upliću druge u svoje živote dok ne reše stare rane. Jer kad se to desi… ostane samo mržnja i nepremostivi jaz.“

„Vi ste jedna mudra žena“, reče Noa.

„Ne… ja sam usamljena žena, a samoća vam daje toliko vremena da razmišljate o svemu i život vidite na sve moguće načine. Ako za nekog kažete da je mudar, znajte da je sam ili nosi neku tragediju. Ako neko vreme provedete sa tom osobom shvatićete da najbolje stvari dolaze iz patnje, najbolje knjige, najbolja dela, najlepše pesme…“

Da bi skrenuo razgovor koji je povredio uplakanu Kristin, Noa se telom okrenuo ženi koja je sedela sa njegove desne strane. Nije mogla imati više od četrdeset godina. Zvala se Iman i radila je kao prevodilac u jednoj propaloj izdavačkoj kući. Usne su joj bile pune i rumene, a oči zagasito plave. Imala je ogromne grudi koje su gotovo ispadale iz dubokog dekoltea. Žene su je mrzele jer su njihovi muškarci bili opčinjeni njenim grudima i ona ih je provokativno pokazivala.

Jednom su nekakve goropadne žene napravile toliku pometnju da su tražile od sveštenika da joj zabrani dolazak u crkvu.

„Ona to namerno radi, bestidnica…“, razgalamila se jedna nervozna domaćica. „Namerno se tako oblači i zavodi naše muževe, koji posle toga idu u kafanu da piju.“

„Zbog nje naši muževi nedeljom ne dolaze na ručak“, umešala se neka Nemica, čiji je muž radio na železnici.

Sveštenik je imao mnogo problema da objasni usplahirenim ženama kako su velike grudi kod Iman, zapravo, božje delo i da se tu ništa ne može. Jednom je čak i zapretio da će razgovarati sa njom. Jadni sveštenik nikada nije prišao Iman, a nekako se činilo da izbegava susret.

Valjda sveštenik nije smeo da iskuša koliko je njegov Bog veliki i koliko je njegova vera jaka. Iman je volela da se karta, galami i peva. Radila je šta je htela i zbog toga nije bila omiljena.

„Uvek sam činila što je tražilo moje telo i nikada nisam zažalila zbog toga“, reče Noi i namignu mu. „Uvek sam se trudila da što više uživam. Nikada nisam mučila telo jer je ovaj život jako kratak“, reče filozofski.

Noi se dopalo to što neko živi za svoj groš i ne mari mnogo za radoznali svet. Krišom je posmatrao Iman i primetio koliko odiše toplinom i koliko je života u njoj, te se priseti svog života provedenog u strahu i računici. Osetio je koliko je ona jednostavna i kako se prepustila da je vode osećaji, strasti i uživanja. Posmatrao je njene sočne usne kako dodiruju vinsku čašu i bi mu milo što ju je upoznao.

Žena koja je sedela do Kristin se zvala Olena. Bila je lepa onoliko koliko jedna hladna ruska zima u sebi nosi lepotu i propast. Ruska lepota koja je decenijama nastajala pod teškim uslovima, socijalizmom i idejom da se ljudska sloboda i dostojanstvo može ubiti u Sibiru ili hladnim ruskim stepama. Lepota koja nastaje kod žena koje znaju da će se spasiti samo ako liče na anđele. Noa je shvatio da najlepše žene žive u siromašnim zemljama.

Olenu je zapazio još dok je bila mlada neki njujorški fotograf koji je bio zaljubljen u rusku divljinu. Bio je to sredovečan, omaleni muškarac, retke, riđe kose i pegavog lica. Svoj posao je radio dobro i njegove fotografije su se lako prodavale. Umeo je uhvatiti trenutak, ljudsku žalost ili propast. Niko nije mogao lepše prepoznati zalazak sunca od njega. Kada bog čoveku oduzme lepotu, tada mu izoštri čula i želju za životom. Takvi ljudi su hrabriji, izdržljiviji i potentniji, jer jednostavno nemaju drugog izbora. Olena je ovu priliku shvatila kao šansu za beg iz zemlje gde su se debele i teške matematičke knjige prodavale za dve kopejke, gde nafta i gas izviru na svakom mogućem mestu, gde su mnogi geniji umirali od hladnoće po nekim zabitima i gde više život nije imao nikakvog smisla; u zemlji u kojoj je bog bio manji i bedniji od Ničeovog Boga. Ubrzo se Olena udala za slavnog fotografa i otišli su da žive u Njujork.

Njen muž je imao divan stan na tridesetom spratu nebodera. Stan je uredio njujorški arhitekta, izvesni Vilson, i sve je načinjeno kako bi se u njemu čovek osećao kao u raju. Olena nije sanjala da takav svet postoji. Sve je bilo božanstveno, samo što Olena nije volela tog čoveka. U njoj je živela divlja, buntovna priroda i ona se u tom velikom gradu osećala kao pripitomljeni vuk, uvek spreman da zarije svoje očnjake u ruku koja ga miluje.

Njen muž je bio dobar čovek, ali nesiguran. Njegova koža je bila sva izranjavana i rošava. Bolovao je od retke kožne bolesti i sa teškom mukom je nosio to. Osećao bi odvratan svrabež koji ga je činio napetim. Imao je ogroman seksualni apetit i u danima kada nije putovao i radio, satima bi imali odnose i bio je potpuno nezasit. Olena nije volela tog čoveka i nije volela njegovo telo. Posle odnosa je često odlazila u kupatilo i povraćala. Njemu to nije smetalo. Jedne večeri kada se umoran vratio sa snimanja ugledao je Olenu kako sedi na kauču. Pored nje je stajao veliki kofer.

„Ideš?“, pitao je fotograf ostavljajući kaput u predsoblju.

„Da… ne mogu više. Ne mogu te više lagati. Ne volim te i mislim da te nikada nisam volela. Ti si dobar čovek, ali ako ne odem mrzeću te dok budem živa.“

„Razumem… ali zašto mi ranije nisi rekla?“

„Nisam mogla… toliko si bio dobar prema meni. Toliko sam jadna… „

„Nemoj…“, reče fotograf, „iskrena si prema meni i poštujem te zbog toga. Ulepšala si mi život, davala mi svoje telo. Ti si lepa žena i vreme koje sam proveo sa tobom je moje najlepše vreme. Najbolje dane sam proveo sa tobom. Plašio sam se da ćeš ranije otići”, reče sipajući viski u široku čašu. “Daću ti nešto novca da započneš novi život. Boli me što odlaziš, ali te ne mogu na silu držati.“

„Ne mogu uzeti taj novac… sramota me je“, reče Olena.

„Ma, daj… svi mi volimo novac. Nemaš se čega stideti. Nego… razmišljao sam da li bi učinila nešto za mene?“, pitao je fotograf.

„Ne znam kako mogu da ti pomognem?“

„Pa… spavaj još jednom sa mnom … pred odlazak“, reče fotograf.

„Ali zašto… zašto to činiš?“, upita Olena.

„Ne znam … jače je od mene. Seks je nešto čime umirujem svoje strahove i svoju bolest. Ljudi su se gadili mog tela i zbog toga sam se trudio da što bolje upoznam žensku anatomiju. Misliš da sam jadan… žališ me?“

„Ne mislim ništa…“, reče Olena, „baš ništa ne mislim…“

„Dobro…  onda skini gaćice i dođi“, zapovedničkim tonom reče fotograf.

Olena se iste večeri našla na njujorškom aerodromu čekajući let za Evropu. Nervirala se zbog buke, žamora ljudi, užurbanih prilika. Nije osećala mučninu. Bila je sretna zbog slobode. Bila je sretna jer je rekla istinu. Po prvi put u njenom životu istina nije bila kažnjena. Posmatrala je ček koji je ispisao njen bivši muž. Žalila je tog čoveka, ali nije razumela zašto. Nikada nije vikao na nju, bio je učtiv.

„Kad bi muškarci znali šta je žena spremna da istrpi i podnese…“, pomisli setno.

Nedugo zatim Olena je saznala da je njen bivši suprug oženio Alžirku mnogo mlađu od sebe. Ljudi su govorili da je crna kao crna Afrika i da ima telo mladog pantera. Njen bivši muž je voleo egzotične žene. Znao je da sve u životu ima cenu i bio je spreman da plati. Njen muž je skupo plaćao svoju nesigurnost i ružnoću. Olena mu više nije zamerala. Zaista mu nije imala šta zameriti.

Bila je to priča Olene koja se izborila za svoju slobodu. Noa je sve pažljivo slušao i pitao se zašto mu se ljudi poveravaju i pričaju o svojoj intimi. Nije bio obremenjen pričama, ali je rado slušao i uživao u detaljima. Shvatao je da svi imaju bogata iskustva i da nijedna duša na ovom svetu nije toliko prazna. Noa je po prvi put video sve ove ljude, ali su mu bili jako dragi. Bez obzira kakvu je ko ispovest imao, svi su delovali kao porodica. Noa je tek sada razumeo zašto je dobro da ljudi ne budu sami. Kada je čovek sam tada misli da je njegova nevolja najveća. Tek kada se pomeša sa drugima shvata da ovaj svet zapravo ne vapi za samoćom, već čezne za ujedinjenjem.

Muškarac koji je sedeo na čelu, iako su takva mesta predviđena za domaćina, se zvao Hajnrih. Delovao je kao da je zašao u pedesete, ali je dobro oko posmatrača moglo primetiti da je znatno mlađi. Imao je veliku brazgotinu na desnom obrazu za koju ljudi kažu da ga je neki dužnik  posekao nožem. Njegove sanjive oči su samo zavaravale ljude da nije dovoljno budan. Hajnrih je bio sposoban da primeti i najmanji pokret i najmanju mimiku. Neko ko je dobro poznavao ljude mogao bi zaključiti kako je strahovito razvio svoja čula. Posle traume, koju je doživeo od napadača kojem je pomagao, Hajnrih je postao čovek-mačka. Niste mogli pomisliti na njega, a da vas ne oseti. U sebi je razvio čuvara koji je uvek bio oprezan i budan.

Hajnrih je bio lekar koji se razočarao u medicinu i ljude. Nekoliko puta je prisustvovao izlečenju ljudi koje je zvanična medicina otpisala. Bolelo ga je što su njegove kolege sve radile zbog novca, a niko od njih nije izistinski voleo ljude. Bolelo ga je što je svaki stariji lekar želeo spavati sa mladom studentkinjom i medicinskom sestrom. Mrzeo je svoj posao, ali je jako voleo svoje pacijente. Ubrzo je postao prvi lekar koji je živeo skromno i nije imao novca. Posle više godina bavljenja medicinom povukao se i počeo pisati kratke priče koje su se dobro prodavale. Živeo je od svojih priča i od svojih sećanja. Međutim, nikada nije izlečio razočaranje iz prošlosti. Nije imao problem sa bolesnim ljudima. Imao je problem sa zdravim ljudima. Nisu ga brinuli bolesni, već su ga brinuli zdravi.

„Kakve to priče pišete?“, pitao ga je Noa.

„Pišem patetične priče pune otrova, jer sam i sam otrov“, reče  krišom odmeravajući Nou. „Takve priče se dobro prodaju i takve priče mi donose novac. Znate ono…  o propaloj mladosti, lošem braku, o pijancu koji svoj život posmatra kroz flašu lošeg vina.“

„Šta vi radite?“, pitao je Hajnrih kao da ga to stvarno zanima.

„Ništa posebno…“, reče Noa koji je tog trenutka shvatio da živi jedan običan život i da ne zna pričati o sebi, a da ne pomene Antoniju. Shvatio je da propušta mnoge stvari, ali nije žalio zbog toga.

„Da li vam se dopada London?“, pitao je Hajnrih posmatrajući dno dugačke, kristalne čaše.

„O, da…  jednom prilikom sam bio tamo pre mnogo godina sa pokojnom suprugom. Sećam se da je vazduh bio lepljiv i vlažan. Sedeli smo u jednom malom kafeu pored Temze, čitali novine i posmatrali reku. Takođe pamtim da je bilo puno Preverovih fotografija po zidovima kafea. Zašto me to pitate?“, zanimao se Noa.

„Tamo padaju teške i sumorne kiše…“, nekako otegnuto izusti Hajnrih.

„Osećam da mi težina vazduha pritiska grudi. Tamo žive čudaci. Tamo mi je mesto. Vas boli želudac… zar ne?“, pitao je Hajnrih.

„Da… otkud znate“, trže se Noa.

„Pa, ja sam lekar. Vidim bolesti, bavim se njima. Nekada sam lečio ljude, a sada pišem golicave priče i pijem galon vina dnevno. Mislite li da ću se ikada vratiti medicini?“

Noa je ćutao.

„Vidite… nemate snage ni da me slažete“, reče Hajnrih i prevrnu očima.

„Vi ste dobar lekar“, reče Noa, „kao da gledate kroz ljude…“

„Ma… ne gledam kroz ljude, samo ih slušam. Danas niko nikoga ne sluša. Kada budete slušali druge, tačno ćete znati šta vama nedostaje“, reče Hajnrih.

„Šta vama nedostaje?“, pitao je Noa.

„Nedostaje mi vera da ću se ikada promeniti i da će se bilo šta promeniti. Pišem proverene priče jer znam da se ništa nije promenilo. Čitam Bibliju i prepisujem njene priče. Sve je kao i tada… nema ništa novo. Žena se uvuče u tuđu postelju, uvek negde izbije rat, uvek ima gladnih, nekolicina ljudi vlada svetom, svi ostali ljudi su brojevi…“

„Ne verujete, valjda, da je sve to istina?“, zgranuo se Noa.

„O, naivni čoveče, razmišljam da li da vas slavim ili žalim…“, reče Hajnrih i doli sebi vina.

9.

Te večeri Noa nije mogao zaspati. Vrpoljio se po krevetu, prevrtao, gledao u tavanicu. Na kraju je ustao i skuvao sebi čaj. Uzeo je da čita, ali su oči letele preko slova. Sve u njemu je bilo uskomešano i ustreptalo. Za kratko vreme je upoznao mnoge ljude, ali oni nisu bili obični. Noa je smatrao da su posebni, čudni…

„Pa, svi ljudi su čudni… „, branio se Noa, „ali zašto me je Orfelin upoznao sa njima? Šta je želeo da saznam?“

Negde pred zoru je zaspao. Tada je poslednji put u životu sanjao Antoniju. Bila je lepa, nije imala bore i koža joj je bila mirišljava i čista. Haljina na njoj je bila lepo krojena, uredna i bez mnogo detalja. Sela je pored njega na krevet. Posmatrao ju je.

„Usamljen si bez mene, je l’ da?“, pitala ga je.

„Ne treba toliko da brineš. Život prođe u tome. Moraš otići i videti. Moraš se uveriti. Traži i naći ćeš. Moraš se uveriti… potrebno ti je to.“

„Ali… gde da tražim i šta da tražim?“, čudio se Noa.

„Nemoj još otići… pričaj sa mnom, pričaj sa mnom… Antonija… pričaj sa mnom. Ne mogu da popunim tu rupu, tu prazninu… ne umem da budem srećan bez tebe. Tužan sam noću dok ležim na velikom krevetu.“

„Mili moj…“, reče Antonija, „mrtvi ne mogu sa živima…“

„Kako je tamo, čekaš me?“, pitao je Noa kroz suze.

„Ovde je… tiho… i mirno… i niko nikome ne smeta. Potpuno je drugačije nego što sam zamišljala. Mislim da nijedan čovek ne zna kako je ovde sve dok se ne uveri. Moram ići… a ti… budi dobar i ne brini se. Kada bi čovek znao šta je iza svega nikada se na zemlji ne bi brinuo. Znaj da te čuvam i milujem svojim moćima.“

Posle teške noći Noa je ustao i skuvao sebi kafu. Pogledao je kroz prozor niz ulicu i video dvoje starih kako sede na klupi i razgovaraju. Pored njih su se igrala deca, a nebo je bilo sivo i gusto poput testa. Sedeo je u svojoj fotelji i zurio u jednu tačku. Setio se razgovora koji je vodio sa pokojnom suprugom i sećao se dela u kojem je pominjala zlatnike koje je otac zakopao u starom vinogradu. Noa se počeo pitati da li to može biti stvarnost. Pitao se da li je Antonija zaista razgovarala sa dušom svoje majke ili su to bile samo halucinacije duše na izdisaju.

„Ako je Antonija zaista razgovarala sa majkom tada i zlatnici postoje negde zakopani duboko u zemlji“, mislio je Noa. „Ne preostaje mi ništa drugo nego da ih potražim“, reče naglas.

Noa se već sutradan našao u starom vinogradu. Nekada je rađao krupno, slatko grožđe, ali danas je vinograd ličio na mesto gde se sakupljaju aveti. Bio je okružen brdom, šumama i divljim rastinjem. Nekadašnji vinograd je rastao na uzanom, ali dugačkom prostoru. Davno je na tom mestu sagrađena drvena koliba u kojoj je stajao alat, a moglo se tamo prenoćiti za vreme berbe. Noa se sećao da je u vreme najvećih strasti krišom dolazio sa Antonijom gde bi u kolibi često vodili ljubav. To je bilo neko vreme koje nije mogao izbrisati. Noa je uvideo da u starosti ostanu momenti i sećanja koja su vezana za ljubav. Noa je zaboravio nerodne godine, strahove, besparicu… sve je zaboravio, ali neki momenti, poput jutarnje kafe i vođenja ljubavi negde u prirodi ili bilo kom drugom mestu, zauvek ostaju. Često tada bude žao čoveku jer je snagu trošio na polupani tanjir, neplaćene račune i gomilu drugih gluposti koje ne znače život.

Noa je posmatrao čvornovato zemljište i pitao se odakle da počne sa kopanjem. Vinograd je bio veliki i Noa se oslanjao na opažanja. Šume oko njega su ga zlokobno posmatrale i Noa je često mislio da ga nečije oči merkaju skrivene u krošnji. Noa se plašio takvih mesta punih mraka i tajni. Noa se kao i svako drugo biće plašio mraka. To je iskonski strah koji nije bio mnogo vezan za šumu koliko za neznanje koje živi u čoveku. Kopao je ceo dan i ništa nije pronašao.

Uveče je otvorio konzervu pasulja, skuvao sebi kafu na vatri. Nebo je bilo puno zvezda, a noć je bila hladna i tiha. Pokušao je prebrojati zvezde. Kao mali je to radio i nikada mu to nije pošlo za rukom. Ubrzo je i zaspao. Narednih dana je vredno kopao, ali nije pronašao ništa do para gumenih čizama i metalne posude čudnog oblika. Sedmog dana, u subotu, pojavio se veliki, crni gavran i sleteo nedaleko od umornog kopača. Noa je pogledao pticu. Po prvi put je video gavrana iz neposredne blizine i razumeo je zašto se ljudi plaše ovih ptica. Gavran je bio miran i posmatrao je oznojenog čoveka koji se odmarao za ašovom.

„To bi trebalo da bude neki znak?“, naglas je razmišljao.

Ptica se nije pomerala.

„Dobro… pošto nisi mnogo brbljiv možeš da ostaneš“, reče Noa.

Gavran je i dalje mirovao kao da ga nije zanimalo mišljenje čoveka u polju.

Tog dana se sunce pomaljalo iza oblaka, a zemlja se pušila i sve je mirisalo na prirodu i divljinu. Noa je ispržio ribu i seo ispred kolibe da ruča. Pored njega je stajao gavran i motrio na svaki njegov pokret.

„Šta to radim?“, pitao se Noa. „Šta to radim? Kopam po pustom vinogradu i tražim nekakve zlatnike. Ne smem nikome pričati o tome. Svi će misliti da sam poludeo… a tek za gavrana… tek to ne smem da pominjem. Kopam, a društvo mi pravi crna ptica“, pomisli Noa i baci gavranu komad slatkovodne ribe.

Narednih dana Noa je pomišljao da odustane i vrati se kući. Međutim, neka nevidljiva sila ga je držala i protivila se tome. Noa je osetio da takve stvari nisu u njegovoj moći i prepustio se po prvi put u životu. Danima se nije brijao i brada je porasla i davala mu oštriji i grublji izraz, ali je dobio na lepoti. Delovao je mudrije. Jednog jutra se odvezao starim Landroverom do obližnjeg mesta po namirnice.

Kupio je tri boksa jakih cigara, rum, gotova jela u konzervi, meso, grašak, začine i dnevne novine. Dok je vozio osećao je da mu se pluća pune svežim vazduhom i da život stuji njegovim venama. Čak je jednog momenta osetio da mu nedostaje žena. Krv se budila telom i pokušao je da uguši taj nemir. Dugo nije bio sa ženom, te je osećao neku vrstu napetosti. Kada se vratio u kolibu pred njom je stajao gavran. Ptica je odavala utisak da je pametnija od čoveka.

Noa je imao osećaj da su povezani, ali nije znao na koji način. Čitava situacija je delovala komično i pomišljao je da se obrati lekaru za savet. Dani su sporo prolazili i Noa je počeo ličiti na Robinzon Krusoa. U trenucima predaha pokušavao je naučiti pticu da govori. Izvodio je određene tonove i nadao se da će gavran reagovati. Ptica je mudro ćutala i posmatrala čoveka kako se ljuti i maše rukama. Nou je nerviralo što je ispao smešan.

Jednog dana se pojavio Orfelin. Bio je miran i uljudan, a na dugačkim prstima je nosio veliko prstenje. Čim je došao gavran mu je stao na rame. Noa se zaprepastio.

„Gavran je tvoj?“

Orfelin se samo nasmešio.

„Narasla ti je brada“, reče značajno kako bi izbegao odgovor. „Gde si sve kopao?“, pitao je.

Noa pokaza rukom.

„Tamo treba da kopaš“, reče Orfelin i pokaza pravac. „Ove godine će zima biti duga.“

„Kako znaš?“, pitao je Noa.

„Osećam po vazduhu, zemlji, uznemirenim životinjama, po bubama koje se pojavljuju u određeno doba dana.“

„Ako pronađeš to što tražiš… hoćeš li biti mirniji?“, pitao je Orfelin.

„Ne znam… ne znam ni šta tražim. Valjda je svima nama potreban neki dokaz. Mnogo puta sam gubio veru i ona se vraćala. Ako to pronađem… verujem da ću biti spokojniji. Tada sve ima smisla. Ovako… ne znam… ne znam šta radim.“

Orfelin je kimnuo glavom.

„Znaš… tamo treba da kopaš“, reče i pođe nazad.

„Nećeš ostati na večeri?“, čudio se Noa što njegov prijatelj tako brzo odlazi..

Orfelin je samo odmahnuo rukom. Noa je posmatrao kako se njegova dugačka prilika udaljavala. Tog momenta je shvatio da taj čovek nikada nije živeo na Zemlji.

Sutradan je rešio da kopa na mestu koje mu je Orfelin pokazao. Zemlja je bila crna i tvrda. Sunce se pomaljalo iza oblačića, duvao je hladan i oštar vetar. Noa je polako gubio strpljenje i nadu. Oko podneva se začuo tup udarac ašova. Noa je naišao na ćup koji je poprimio boju zemlje. Takvi ćupovi su se mogli videti u starim kućama. Uglavnom su služili kao dekoracija i nisu imali posebnu namenu. Noa je seo na zemlju razgledajući ćup. Bio je zaptiven debelom tkaninom koju je neko sabio u otvor grla. Noa se pomučio da oslobodi otvor. U ćupu je pronašao tačno dvadeset i devet zlatnika koji su imali neku vrednost.

„Dakle… istina je…“, pomisli Noa.

„Sve je istina, a meni je trebao čitav život da poverujem. Trebalo mi je hiljadu dokaza i opet mi je duša bila prazna od čekanja.“

Osetio je ogromno olakšanje poput onoga kada pomislite da je u oluji stradalo vaše dete, a sledećeg momenta vidite kako vam se približava bez ijedne ogrebotine na licu.

Osetio je ogromno zadovoljstvo koje dožive kopači zlata na Aljasci ili hodočasnici koji negde pod kakvim drvetom u molitvi spoznaju Boga i hiljade anđela koji zajedno lete.

Nije znao šta bi mu tačno ovakva spoznaja mogla doneti, ali se po prvi put nije osetio usamljenim. Po prvu put je osetio da neko brine za njega i da nijedan čovek nije brod bez kormilara. Njegova spoznaja je bila čista kao kap rose i osetio je ogromno zadovoljstvo koje nije imalo trunke sebičnosti. Noa se više nije plašio smrti i nije se plašio prolaznosti. Drveće koje je sada posmatrao delovalo je prijateljski i umirujuće. Noa je osetio da je deo nekog velikog bića i da to biće pati ako i Noa pati. Mnogo puta je čitao o takvim stvarima, ali je sada zaista stekao utisak da učestvuje u nekakvom životu koji je izvan ljudskih zakonitosti.

Gavran je stajao na grani i posmatrao čoveka koji je sedeo sklupčan na zemlji. Sledećeg trena ptica je poletela visoko ka oblacima ostavljajući Nou samog u svojoj istini. Noa više nikada nije video istu pticu.

10.

Dani su prolazili. Možda su prošle i godine. Lišće je opalo sa grana, vetrovi su nosili glasove starih duša. Ljudi nisu izlazili iz kuća. Prozorska okna su bila zamagljena od toplote koju je stvarala vatra iz kamina. U takvim danima čovek je bio suočen sa svojim bolom i prazninom. Noa se brijao pred ogledalom. Dobro je nasapunjao lice i oštar žilet je klizio po obrazu. Kada je završio potopio je peškir u vrelu vodu i obrisao lice. Cigareta je dogorevala i kafa se ohladila. Noa je susreo svoj pogled u ogledalu. To više nije bio onaj isti čovek. Iz njegovog oka niste mogli steći utisak šta misli i oseća. Niste mogli znati da li bolest razara njegovo telo ili mu vatra kida pluća od snage i strasti. Njegovo mirno oko nije odavalo ni najmanju istinu o njegovom životu. Obukao se i izašao na ulicu.

Prolazio je pored kuće na kojoj su prozorska okna kloparala pod naletima vetra. Susreo se sa pogledom starice koja je čekala na svom prozoru da njen peščanik iscuri. Noa je žalio stare ljude koji su visili po prozorima potpuno zaboravljeni od sveta i svojih voljenih. Žurno je koračao da bi nakon toga počeo trčati dugim ulicama. Došao je do parka u kojem je Antonija čitala neprimetna drugim ljudima. Mislio je da će biti tamo, ali to se nije dogodilo. Osetio je oštar bol u srcu. To nije bio bol ljubavnika koji je znao da njegova voljena deli postelju sa drugim. Bio je to bol čoveka koji nikada nije potpuno prihvatio da su mu odrezali komad tela i da taj komad nikada nije zarastao. Bilo je nečeg strašnog u tom bolu koji ga je pratio u stopu. On je došao da joj kaže kako više ne može živeti sa tim bolom. Došao je da joj kaže kako se nije snašao u ovom svetu i da se mnogo, mnogo trudio. Došao je da joj to kaže, a ona nije bila tu. Prišao je klupi na kojoj je stajala otvorena knjiga kojoj je vetar listao stranice.

Ujutru su ljudi pronašli čoveka na klupi koji se smrzao od hladnoće. Telo mu je bilo modro i nepomično, a u rukama je držao knjigu koja je pisana nepoznatim pismom.  Njegovo lice je odavalo utisak da se odmorilo, da juri ka nekim novim poljima. Tamo gde je Noa otišao niste mogli znati koje je doba dana, tamo gde je otišao nije postojalo vreme, niti su postojali ciljevi. Sve je bilo kristalno čisto i jasno. Da je neko pogledao u nebo mogao je videti velikog orla kako kruži nad njima.

Tog jutra je Orfelin pogledao na stari sat kome su kazaljke posle mnogo godina po prvi put stale. Znao je da njegovog prijatelja više nema. Sve je znao jer je orao bio glasnik. Ogromna ptičurina je prenela poruke koje ostavljaju duše kada napuštaju svoja umorna tela. Znao je da su Noa i Antonija ponovo zajedno. Orfelin je otvorio prozore i pustio vodu da teče.

 

Daniel Šijaković