DAMA DEVICA

“Kraj je avgusta, ulazimo u predvorje jeseni”, učtivo nam je obrazlagala Devica, poput nastavnice biologije ili nekih drugih prirodnih nauka: “Plodovi dozrevaju, grane su se povile svom težinom voća, jabuka, krušaka, i meni tako dražesnih zlatastih dunja. Uvek mi izmame osmeh detinjstva, kad sam ih sa stara majkom brala u bašti, koja se protezala duž pruge. Ah, izvinite, ovaj vaš vrt odiše tom istom lepotom, pa se poneh slikama mog rodnog kraja. Koji rekoste da je naš sto?”

“Onaj tamo gospođo, tamo levo, između kuhinje i šanka…”, ljubazno obavesti konobar. “Hvala!”, kulturno reče Devica, i sa svojim malim skromnim društvom se smesti. Posle kraće uvertire posluženje je stiglo. I dok je Devica gustirala sveže ceđen gusti sok, i grickala lanene pločice koje je usput kupila u zdravoj hrani, ostali su grickali nokte od nestrpljenja. Tad se puniji gospodin Kolaković, koji je sedeo naspram Device, oglasi: “Kad će više taj roštilj?”

Devica ga prekorno odmeri, i cinično dočeka na zicer: “A kada ćete sa arhiviranjem podataka okončati, gospodine Kolakoviću? Dogovoreno vreme ističe, samo da vas podsetim”. “Zar morate svaki put da me sa packama dočekate, pa i ovde u restoranu. O poslu ćemo sutra. Biće, biće… samo se vi opustite”, odgovori joj.

“Biće, ako vas poteram, očigledno, sudeći po poslovnoj odgovornosti, mladi kolega, a i iskustvu. Neću vam dozvoliti da ga još dugo pečete na mojoj vatrici strpljenja”, zajedljivo procedi dama Devica, kroz kiselkast osmeh. “Nisam znao da ste tako strogi, i ekspeditivni u svako vreme i na svakom mestu. Koliko znam danas proslavljamo vaše napredovanje na mesto šefice u računovodstvu”.

“Tačno, ali dok se repovi dugovanja vuku po prašini, pa i ovde između stolova, teško da ćemo se provesti onako kakvo je očekivanje vas prisutnih, na koje sutra mogu da računam”, obrazloži šefica Devica. “Korektno”, ubaci se mlada devojka sitne građe, koja se primetno ozbiljnim stavom, prikloni Devici. “Samo da znate da knjigovodstvena kartoteka upravo trpi zbog olakog shvatanja ovog tako zahtevnog analitičkog posla. U moru podatka morate znati da plivate, inače vas promenljive vodene struje novih ekonomskih zakonika, odneše dođavola. Na primer, ova naša susedica Vaga stalno nešto premerava…”

“Neka premerava, i treba, pravda služi istini, a bez istine zna se na kom smo putu. Mora da ste Devica u horoskopu čim tako pristupate poslu”, zaintrigira se novopečena šefovica Devica, koja je i ovom prilikom tragala za osobom koja će moći da je isprati, pa i zameni u svemu, kad je u stisci s vremenom i rokovima, a i u njenom eventualnom odsustvu. Nije ona od onih koji rado trče na bolovanje, ali za ne daj Bože, ako je neophodno, zdravlje joj je najpreče. Njena hipohodričnost je uvek pripravna kad neko spomene bolest, i prva je kada su sistematski pregledi u pitanju.

“I to dupla, kako ste znali?”, ko iz topa će mlada koleginica. Dama Devica se samo nasmeši i otpi koji gutljaj soka, pa se sarkastično obrati konobaru: “Mislim da je vreme da iznesete tog “pečenog vola”na sto.” Svi za stolom počeše puktati u sebi, a onda prasnuše u smeh. “Evo, evo sad će vaše posluženje”, postiđeno će konobar zamuckujući, pa požuri sa cickanjem po stolovima, da sve bude pod konac.

“Bio bi red”, zaključi Devica, pa uze na zub koleginicu sa kojom stalno ima dilemu – da li da je ostavi na radnom mestu koje zahteva krajnju visprenost uma i predanost poslu, kad je rad na kompjuterima u pitanju. “A vi gospođo Ćurčić, stalno imate problem sa nekim virusima.”

“Ja, ne, ko vam je to rekao? Bože sačuvaj, bila bi sad kuće ležala da je tako. Da se pomerim sa mesta… kuc, kuc, da ne čuje zlo”, reče sujeverna crvenokosa koleginica, vrdajući pozamašnom stražnjicom tako da se nogari od stolice oglasiše, od gasova koji je podkačiše u nekom jačem.

“Ne pričam o tim virusima, već o virusima u kompjuteru. Stalno vam koči, stalno vam pada sistem, ažuriranje podataka se stalno negde gubi, u nekoj crnoj rupi vaše obučenosti… Ne dovoljno ga posedujete za tako zahtevno mesto u AOP-eu (automatska obrada podataka), navela je Devica.

“Obučena sam ja, i to dobro, draga šefice. Sve kurseve kompjutera sam sa najboljom ocenom završila”, branila se radnica, čuvajući svoje parče hleba da joj nekim šefovičinim ćefom ne ode u druge ruke. No, ova je oplete: “Obučeni ste koliko i ovaj spetljani konobar, koji zamalo ne proli kafu na glavu onom tamo jadničku, što se šćućurio u ćošku.

“Vi ste baš večeras kritički nastrojeni prema svima, cenjena šefovice”, umeša se gospodin Kolaković. “Kritika je najdelotvornija disciplinska mera u savesnog čoveka, dragi kolega!” odvrati ona. “Hoćete reći da nama manjka savesti?”, upita je. “E, to vi sami rezimirajte, preslišajte se kod kuće bez uključivanja emocija, samo racio podesite na maksimum, samokritično, pa mi onda recite.”

Svi tada zaćutaše, kao da se istog trena preslišavaju… Ćutanje prekide konobar, koji napokon donese “pečenog vola” na sto. “Au, koja količina hrane, kao da je ceo vojnički odred za ovim stolom, a ne ova šačica ljudi”, reče Devica, pa odbroja: “Tek nas je šest…”

“No, dobro, da mi malo prezalogajimo, a posao može i da sačeka”, ubaci se Kolaković, sve sa batakom u rukama. Devica ga samo prekorno prostreli, uze svoj pribor za jelo i poče seckati na najsitnije komade belo meso, i sve što je išlo pride. I ostali se malo ustručiše u svojoj gladi, oponašajući je dotančina.

“Imam utisak kao da sedim na iglicama”, došapnu kolegica Ćurčić svom kolegi do nje za stolom, koji nastavi da čerupa batak, masteći brke. “Samo vi kao kod kuće, ja vam držim stranu”, uzvrati joj on, tiho namignuvši. A ona zaključi: “Kako kad nas sve drži pod lupom. Ali, neka, ispoštovaći njene kilometarske zahteve, neću da gubim apoene, jer ona jedva čeka da mi baci radnu knjižicu na sto, a danas nije baš lako dobiti posao.”

“Mene briga, može to da učini i sad, ako joj nisam po meri”, odgovori kolega Kolaković, siguran u sposobnosti svog znaka Bika. “Šta se vi tamo domunđavate, mora da ste me uzeli u usta kao taj pozamašni zalogaj, pa žvaćete li, žvaćete… Bolje bi vam bilo da te opaske ispljunete, pre nego ja neku svoju rigidniju”, iskomentariše ih Devica: “Samo izvolite, hoćete da vam još donesem tacnu, za sitne koščice…”

Devica je već donela svoj zaključak o saradnicima, koji će najbolje izvesti iz ovako nekih, neobaveznih izlazaka i razgovora. Strpljivo će sačekati pravi momenat, a kad budu u najboljem odnosu, tada će svakom po meri servirati sve ono za što već odavno ima nameru.

Lukava je ona koliko i pametna, a ni perfidnost joj nije strana, ukoliko služi njenom ličnom interesu, i kolektivu. Zna ona naći i iglu u plastu sena, zna ta i gde đavo spava. Zna ona sve, jer tu je da apsorbuje podatke svih znakova, i celog kosmosa. I nije džaba zadužena za arhiviranje svih podatka u kartoteci svemira.

 

GOSPODIN DEVICA

Samo što je jesenja sitna kiša sprala i poslednju prašinku sa stolova ispred restorana i rasterala goste, a neke pak kojima se nije išlo kući poterala unutra, naišao je gospodin Devica besprekoran i tačan, kao i uvek.

“Po njemu bi se mogao i navijati sat”, prokomentarisa jedan od gostiju koji se prikloni njegovom užem krugu društva, poteran kišom, a i molbom za posao, koju je već danima nosao, sve sa diplomom u džepu, obijajući pragove. Saslušali bi ga, nije da nije, počastili nekom čašicom pride, uz kafu, ali sve bi ostajalo na – dođi sutra, možda nešto iskrsne, dobrih radnika nikad na pretek.

Visoki gospodin ga odmeri par sekundi ćutke, ali neka simpatičnost u glasu momka sa diplomom, koja je virila iz džepa skromnog sivkastog sakoa, dozvoli mu ulazak u komunikaciju.”Da, naš gospodin direktor sektora je uvek koncizan i tačan, a i moram priznati izuzetno korektan”, reče mu ovaj i sede na rub stola, odmah do vrata koja su vodila u magacin restorana.

“Šta se vi to došaptavate, naočigled društva. Mora da me ogovarate, ili je neka kritika posredi”, ubaci se gospodin Devica pomalo šeretski, neposredno, kad su takvi neobavezni okupi posredi. Samo njegova stroga bora posred čela je ukazivala mernu jedinicu dozvoljene šale na konto svog vlasnika. Njegove guste tamne obrve, kao dve nadstrešnice je potkačiše da izgleda strožije predostrožnosti radi, nego što jeste.

Sa primetnim crvenilom stida nelagodnosti, obojica se nakašljaše i popraviše svoje držanje i kolir na kom se krivila leptir mašna. Gospodin Devica nije skidao svoj šarmantan osmejak praveći se da ništa nije strašno, dok priče ostaju u okviru dobronamernosti.

“Jeste poručili pića, gospodo, ili čekate da ja to učinim”, ironično reče i udobno se smesti na malo skrovitije, ali i pregledno mesto, odakle sve može da vidi, a njega malo ko. “Hajde, hajde, brzo otvorite menije i pozovite konobara, dok ja pregledam mejlove firme koji su mi pristigli na putu do ovamo.”

Nasta tajac za stolom. Svi se prihvatiše menija, kao spisa za vreme neke važne poslovne sednice. Gospodin Devica je sve vreme listao mejlove, pomno čitajući razne ponude i predloge, razvrstavajući stavke, gde je kojoj već mesto. Bilo je tu i viška, kao i škarta, koji mora odmah, istog momenta da rezimira i pritisne dugme delete. Sklopi svoj laptop i ponovo nabaci onaj zagonetno intrigantan smešak u kome ima svakolikog izraza, od slatkog bezazlenog do skeptičnog i ciničnog.

“I gde smo stali…?”, upita, otvarajući i svoj meni: “Da vidimo šta je od ponuđenog najzdravije…” Konobar je stajao kao vojnik u pripravnosti, kao da će nešto novo da poruči, ali osta na svom uobičajenom izboru. Čorba, presno povrće, salata i slično.

Mladić sa diplomom se uzvrpolji, više niko nije obraćao pažnju na njega i na njegov prazan stomak. A sam nije imao dovoljno novca, osim za tek krišku hleba, i kafu. Bi mu neprijatno, htede da odustane od molbe, i da nestane, ali ga pronicljiv Devičin pogled zadrža, sve sa pitanjima: “Kako se zoveš? Šta si završio od škola? Kako to da dosad nije našao posao u struci? Kako si se našao tu? Ko te je poslao?

Mladić sve izreferira, kao da je već pred komisijom za prijem radnika. “Znači vi ste tu zbog posla, e pa lepo, momče. No, kako to da ga dosad niste uspeli naći, pa ste prinuđeni da ga tražite ovde u restoranu?”, upita ga šef Devica.

“Radio sam neko vreme kao barmen, malo kao konobar, a ponekad bi i prao suđe, kad ne bi imao šta”, iskreno će mladić. “Sa tim silnim desetkama na ekonomskom fakultetu, vi ste sve te poslove radili, a ispod su vašeg ranga”, sa navodnim čuđenjem u glasu, iskomentariše gospodin Devica.

“Da gospodine, nisam se libio nikakvog posla, sve se nadajući da ću jednog dana naći posao u svojoj struci”, pravdao se smerni mladić. “Nažalost, tako je to sa današnjem sistemom vrednosti. Sve je kako ne valja, i pored truda da sve dovedemo do perfekcije, kola se slome tamo gde se najmanje očekuje”, navede Devica.

“Osetio sam to dobro na svojoj koži”, žalio se mladić tugaljivog pogleda na stvarnost, ni malo bajnu: “I šta predlažete gospodine?” “Šta predlažem?! To da pokupite sva svoja dokumenta, sve sa tom jadnom diplomom koju vucarate koje gde, lomeći je u džepu, i da mi se javite sutra u deset. Škola i znanje moraju da se poštuju!”

Svi za stolom klimnuše glavom, jer su i sami prošli taj put do posla za koji su se školovali. Prosedi gospodin, nonšalantnog stava oslonjen laktom o sto, sa čašom vina u ruci, rezimira u sebi, po svom astrološkom uvidu – “Hm… mora da ima vladara 9. ili 10. kuće u šestoj kući, svi za stolom ga imamo, čak i gospodin Devica, koga je ganula mladićeva priča o posličcima koje-gde. Sigurno će mu pomoći.”

“Sutra u 10 sati da dođem?”, sa nevericom upita mladić. “Da, mladiću, ali molim vas nemojte kasniti, to ne tolerišem!”, odvrati mu strogo Devica. “Dogovoreno”, potvrdi presrećan mladić. “Onda da ja idem, da vam ne smetam više… Želim vam prijatno veče!”, krenu da ustane, ali ga gospodin Devica zaustavi menijem, prosledivši ga preko kolega do njega, i dalje zbunjenog srećom. “Vi jedini niste poručili večeru, da li iz učtivosti ili iz drugih razloga…”

“Pomešano, ima i jedno i drugog, ali ja nisam računao na večeru…”, kaže mladić, na što mu Devica obrazloži: “Samo vi poručite, ne ustručavajte se. Sve ide na konto firme, ovo je naša poslovna večera. Svaki zalogaj smo debelo zaslužili predanim i iscrpnim radom na jednom jako važnom projektu. A verujem da ćete i vi sutra, kad vam damo priliku, pokazati svoju predanost radu, u skladu sa vašim trudom uloženom na fakultetu.”

“Hvala”, reče mladić i poruči svoj omiljeni file sa pečurkama. “E, pa da nazdravimo kolege, čaše uvis, vreme je da se malo opustimo uz dobro crno vince i prijatnu muzikicu”, reče gospodin Devica, i sam se opustivši. Svi se pokucaše, zategnuta atmosfera popusti, prelazeći u topliju, prijemčiviju običnim razgovorima bez kraja i konca.

 

Nelly Poerich