Povučenost, socijalni problemi, anksioznost, depresija, problemi u mišljenju i koncentraciji kao i agresivnost su svakako česti i posmatrani odvojeno ni jedan od ovih problema ne izazivaju čuđenje.

No, zajedno posmatrani ovi problemi ukazuju na nedostatke u emocionalnom ponašanju.

Ovakvi emocionalni nedostaci izgleda da su cena života današnjice , ali rad na svojoj emocionalnoj pismenosti i razvitku svojih sposobnosti pomaže uklanjanju ovih nedostataka.

Šta su emocije?

Emocije su neodvojive od čoveka koje ih oseća, u istoj onoj meri u kojoj je taj čovek neodvojiv od životne situacije u kojoj doživljava određeni osećaj.

Za nas je emocija uvek reakcija na nekakav događaj. Kako čovek može reagovati na događaje u svetu na različite načine, pojam “emocija” za nas uvek ima značenje jedne kvalitativne lične reakcije bića na životnu situaciju.

Ljudi koji emocionalno reaguju na određeni događaj ili situaciju ne samo da uspostavlja neposredan odnos prema tom  događaju, nego, istovremeno, uspostavljaju odnos prema svojoj reakciji na taj događaj. U emocionalnoj reakciji se sliva doživljaj određenog događaja s percepcijom vlastite reakcije na taj događaj. Zbog toga se taj događaj ne samo primećuje, nego se i oseća.

Nakon što smo emocije locirali u interakciji čoveka i sveta, jasno je da se emocije ne mogu objasniti samo ovom interakcijom, a da se ne objasni čitav kompleksni mehanizam koji omogućuje emociju. Reč je o nizu mentalnih operacija koje prethode nastanku osećaja, kao i onim operacijama koje su pokrenute samim osećajem.

Drugo uverenje je da ljudi uvek teže uspostaviti sklad između spoljašnjeg i svog unutrašnjeg sveta. Osećaji se uvek javljaju u situaciji u kojoj osoba procenjuje da je došlo do značajne promene u odnosu između njega i sveta.

Emocija je rezultat ove promene, ali je istovremeno i težnja da se uspostavi novi sklad između bića i sveta.

Dakle, mi vidimo emocije kao pojave čija je funkcija po svojoj suštini uvek adaptivna. Polazeći od toga da je svrha pojavljivanja neke emocije u težnji da se obnovi poremećeni odnos između čoveka i sveta, došli smo do zaključka koji je potpuno suprotan dominantnom uverenju da su osećaji iracionalni i haotični, a to je da su emocije uvek logične.

Logiku emocije ne treba tražiti u opšte prihvaćenom “zdravom razumu” koji vredi za većinu ljudi u nekoj kulturi, već u onim kriterijima na osnovu kojih osoba sama procenjuje situaciju u kojoj doživljava određeni osećaj.

Možemo podvući crtu između tela i psihe – što su refleksi za telo, to su emocije za psihu.

Jedan od načina razumevanja emocija

Ako je emocija ljutnja obično se njom poručuje da se promeni  ponašanje, a očekivana reakcija je osećaj krivice i izvinjenje.

Emocija straha poručuje da je u pitanju ugrožavanje koje je jače od osobe, a očekivana reakcija je zaštita.

Zadovoljstvo poručuje da je neka želja ispunjena i očekivana reakcija je, takođe, zadovoljstvo.

Osećaj prezira poručuje –  Ti ne vrediš dovoljno, u želji da izazove poniznost.

Mržnja poručuje – Ti si zao, jer ti mene mrziš, u želji da izazove strah.

Zavist – Ti misliš da si bolji od mene! Potvrda subjektove vrijednosti

Zabrinutost – Ja sam odgovoran! Pomoć i podela odgovornosti je očekivana reakcija.

Dosada – Mene zanimaju druge stvari! Promena aktivnosti je očekivana reakcija.

Ravnodušnost – Meni je to nevažno! Prekid odnosa.

Stid – Znam da vi mislite da ja nisam OK, vrednosti je očekivana reakcija.

Krivica – poručuje – Ja sam dobar i osuđujem svoje loše ponašanje, očekivana reakcija je oproštaj.

Ljubav – poručuje:  Ti si vredno ljudsko biće i ja te želim u svom intimnom svetu, očekivana reakcija uzvraćanje ljubavi.

Ljubomora – poručuje: Bojim se da ćeš otići s drugim, očekivana reakcija je  potvrda ljubavi

Mogu li ljudi biti neemocionalni?

Neki ljudi spolja izgledaju mirni ili ravnodušni u situacijama u kojima su drugi očigledno emocionalno napeti. Jesu li ovi prvi bez osećaja? Mogu li ljudi biti neemocionalni?

Neki ljudi imaju ozbiljne poteškoće u izražavanju svojih emocija i razumijevanju tuđih emocija.

Krajnost ovakvog stanja je aleksitimija (što dolazi od grčkog naziva za “nedostatak emocije”). Ljudi koji pate od aleksitimije retko plaču i drugi ih često doživljavaju nezanimljivima i hladnima. Sopstveni osećaji su im neprijatni i nisu u stanju razlikovati svoje različite emocije. Često nemaju uopše pojma, niti shvataju, kako se ljudi oko njih osećaju.

Znači li to da nemogućnost izražavanja i čitanja tuđih emocija znači da ljudi koji pate od aleksitimije imaju loš radni učinak? Ne, ali, ljudi kojima nedostaje emocija trebaju biti na poslovima koji zahtevaju malo emocionalnog rada.

Ovi ljudi se ne uklapaju dobro s položajima prodavača ili menadžera, ali mogu imati visok radni učinak, na primer, pišući programski kod ili radeći bilo šta što je ograničeno isključivo na računarsku komunikaciju.

Pol i emocije

Pretpostavlja se da su žene vise “u dodiru” sa svojim osećajima nego muškarci – da reaguju više emocionalno i da bolje tumače tuđe emocije. Postoji li ikakve istine u ovim pretpostavkama?

Dokazi zaista potvrđuju razlike između muškaraca i žena kad govorimo o emocionalnim reakcijama i sposobnosti čitanja drugih. U poređenju polova, žene pokazuju veće emocionalno izražavanje od muškaraca,  jače doživljavaju emocije i češće iskazuju i pozitivne i negativne emocije, osim besa. U suprotnosti s muškarcima, žene, takođe, kažu da im je lakše izražavati emocije nego muškarcima.

Žene bolje čitaju neverbalne i paralingvističke znakove nego muškarci.

Šta objašnjava ove razlike? Predložena su tri moguća odgovora. Jedno objašnjenje su različiti načini kako su se muškarci i žene socijalizovali. Muškarci su učeni da budu čvrsti i hrabri, a pokazivanje emocija je nedosledno s ovom slikom.

S druge strane, žene su učene da se ponašaju kao brižne i saosećajnije. Ovo može biti odgovorno za percepciju da su žene toplije i prijateljski naklonjenije od muškaraca. Na primer, očekuje se da žene više izražavaju pozitivne emocije na poslu (pokazane osmehivanjem) nego muškarci, a to i čine.

Drugo objašnjenje je da žene možda imaju urođenije sposobnosti čitanja tuđih i iskazivanja svojih emocija nego muškarci. Treće, žene možda imaju veću potrebu za društvenom prihvaćenošću i, stoga, veću sklonost pokazivanja pozitivnih emocija kao što je sreća.

Asertivne tehnike

Termini “asertivnost” i “asertivno ponašanje” postaju na našim prostorima deo svakodnevnog jezika. Reči su anglosaksonskog porekla (eng. assertive i assertive behaviour) u značenjima pouzdanog, odgovornog i samopotvrdnog ponašanja ličnosti kada su ugrožena njena legalna prava.

Asertivnost je sposobnost da se iskreno izraze mišljenjae, osećanja, stavovi i prava, bez anksioznosti, na način koji neće ugroziti tuđa prava.

Asertivno ponašanje se nalazi na pola puta između agresivnog ponašanja i bežanja iz specifične si­tuacije. Međutim, nije lako biti asertivan. Čovek najmanju dozu asertivnog ponašanja iskazuje baš u situacijama kada je takvo ponašanje neophodno. Paradoksalno.

Mnogi smatraju da je lakše biti asertivan u nekim situacijama, nego u drugim. Ovo ima smisla. Puno je lakše biti staložen u prisustvu stranaca, nego u prisustvu nekoga koga volimo i ko se može naljutiti, ako iskreno ispoljimo osećanja. Ali, što nam je važniji odnos sa nekom osobom – toliko je bitnije biti asertivan.

Asertivno ponašanje doprinosi da se poveća poštovanje drugih prema nama. Drugi nas opažaju kao osobe koje poštuju sebe, koje su vredne pažnje, koje su privlačnije.

Odakle potiče neasertivno po­našanje?

Mnogi od nas smatraju da je potrebno uvek zadovoljiti i/ili popuštati drugima, da nije lepo razmišljati o svojim potrebama iznad potreba drugih, ili da ne treba ‘talasati’ – da ako neko kaže ili uradi nešto što se nama ne sviđa, treba samo prećutati i držati se podalje od te osobe u budućnosti.

Ako imate problema da kažete “ne” čak i kada zaista treba da kažete “ne”, ako osećate da ljudi “‘gaze preko vas”, ako imate problema da držite svoj bes pod kontrolom, i slično, od velike pomoći će biti ako naučite ne­što o asertivnoj komunikaciji. U tom slučaju, asertivne tehnike (J. Zdrav­ković, 2004.) vam mogu znatno olakšati život.

Tehnika otvaranja (eng. self disclosure)

Ako su sagovornici dve bliske i ravnopravne osobe, koristeći tehniku otvaranja oni slobodno, bez straha od posledica, izražavaju kako pozitivna tako i negativna oseća­nja, u odnosu na doživljavanje neke problematične situacije.

Na taj način osoba uči da slobodno govori o sopstvenim željama, strahovima, slabostima, vrlinama, maštanjima i priželjkivanjima, bez straha da će je sagovornik loše proceniti.

Izrazi koje koristimo pri upotrebi ove tehnike su: “Čini me nervoznim/om)”, “Povređuje me”, “Ne dopada mi se”, “Uznemirava me”, “Plaši me”…

Da bi primena tehnike bila efikasnija, korisno je posužiti se sledećom dijaloškom shemom:

– Otvaranje (“Osećam se…”).

– Razlozi koji objašnjavaju ta­kvo osećanje.

– Tačno izražavanje sopstvenih htenja i želja u odnosu na sagovornika i problematičnu situaciju.

– Smisaoni, realističan i ostvarljiv predlog za razrešenje situacije.

– Zahtev sagovorniku da se iskreno izjasni o predlogu.

Muž: Jesi li spremna? Krećemo.

Žena: Još nisam.

Muž: Požuri onda! Neću da te čekam. Idem da upalim kola…

Žena: Čini me nervoznom kada me tako požuruješ.

Muž: A koliko se tek ja unervozim čekajući te, ovako ‘spreman za pokret’…

Žena: Da, ali… volela bih da poštuješ vreme dogovoreno za izlazak, kao što smo se dogovorili.

Ova tehnika je pogodna za razrešavanje sukoba između supružnika, ljubavnih partnera i prijatelja.

Tehnika zamagljivanja (eng. fogging)

Osoba uči da prihvati deo istine u manipulativnoj kritici upućenoj na njen račun, ali da u pogledu procene situacije ostane sopstveni sudija.

Rečenica u okviru tehnike zamagljivanjem se sastoji iz dva dela. Prvi deo rečenice je “diplomatskog karaktera”, jer se sagovorniku priznaje pravo da ima pravo na sopstvenu istinu. U drugom delu rečeničnog dijaloga, međutim, osoba realno brani svoje legalno pravo.

Majka: Suknja ti je užasno kratka, zar ne misliš da bi trebalo da nosiš duže suknje? One su sada u modi.

Ćerka: U pravu si. Duže suknje su u modi. Ali se uz ovu bluzu najviše slaže baš ova suknja.

Tehnika vraćanja lopte (eng. negative inquiry)

Primenom tehnike vraćanja lop­te osoba se uči da se uspešno nosi sa manipulativnom kritikom.

Umesto automatizovanih reakcija (kontranapad ili bekstvo), koje se javljaju u najvećem broju slučajeva, osoba treba da upitnim rečenicama prinudi kritičara da jasno i precizno otkrije šta je zapravo pravi predmet njegove kritike.

Suočavanjem argumenata sa kritičarem, osoba, s jedne strane, ublažava svoj iracionalni strah od kritike i, s druge strane, prekida kritičke primedbe druge stra­ne u sukobu, jer je ova prinuđena da se konkretno izjasni u čemu se kritika sastoji.

Radnik: Plata za prethodni mesec mi je smanjena, da li mogu da dobijem objašnjenje?

Šef: Nisi dobro obavio svoj posao.

Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kažete konkretnije o propustima?

Šef: Uf, pa odakle da počnem…

Radnik: Evo čekam….

Šef: Bilo je tu puno stvari…

Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kažete nešto konkretnije?

Tehnika tajm auta (eng. time out)

Ova tehnika je pogodna u rukovanju problemima koji se često javljaju između roditelja i male dece. Analogno sa tajm autom u košarci, osoba u nekom dijaloškom suko­bu privremeno “prekida igru”, bez upuštanja u raspravu.

Princip “nema igre” odnosi se samo na dijalog u kome se otkriva da sagovornik ispoIjava nerealne zahteve. Inače, “ima igre” u svim drugim situacijama u kojima dijalog teče normalno.

Dete: Idem napolje da se igram.

Majka: Ne slažem se sa tom idejom da izađes, jer si prehlađen.

Dete: Ali, hoću napolje, mamice…

Majka: Ne dolazi u obzir.

Dete: A Marko i Nikola su napoIju… i igraju se…

Majka: Izaći ćeš kada ti bude boIje.

Dete: Hoću sada! Samo malo…

Majka: Rekla sam ne.

Dete: Hoću da se igram ispred zgrade! Hoću napolje … (ponavlja kroz plač)

Majka: (nastavlja da kuva ručak, bez upuštanja u dalju raspravu)

Tehnika priznavanja greške (eng. negative assertion)

Kod tehnike priznavanja greške osoba se suočava sa strahom od odbacivanja i nesavršenosti. Priznavanje greške u ravnopravnim i emoci­onalnim odnosima može biti znak zrelosti ličnosti, ali ishitreno prihvatanje krivice u nekim profesionalnim relacijama nije mudra odluka. Postoje situacije u kojima neko treći treba da donese odluku o krivici.

Žena: Jesi li ti normalan? Gde si do sada? Skroz sam se prepala. Tre­balo je da dođes kući pre pet sati.

Muž: Žao mi je što si se uplašila. Trebalo je da ti javim da sam otišao sa kolegama na ručak. I još smo se toliko zapričali da sam potpuno zaboravio na vreme. Trudiću se da se tako nešto ne ponovi.

Tehnika kompromisa (eng. workable compromise)

U slučajevima kada se stavovi osoba u dijalogu razlikuju, konfliktnu situaciju, kako u emocionalnim, tako i u poluprofesionalnim i profesionalnim odnosima, moguće je, ponekad, rešiti jedino kompromisom.

Službenik: Neka pozadina bude plava.

Službenik2: Ma, ne… ja bih radije crvenu.

Službenik: Kakva crvena! Biće grozno… ipak je plava pravi izbor.

Službenik2: Efektnije će biti da stavimo crvenu. Plava je totalni promašaj.

Službenik: A da mi izaberemo neku ‘treću’ boju?

Službenik2: Pa,… hajde. ‘Zlatna sredina’…

Nevolja nastaje u onim situacija­ma kada kompromis iz objektivnih razloga nije moguće postići ili kada je kompromisno rešenje štetno po osobu. Postoje, dakle, stvari oko kojih nije moguće praviti kompromis.

Tehnika pokvarene ploče (eng. broken record)

U odbrani svojih prava osoba treba uporno, dosledno, bez objašnjenja i produbljivanja problema da zahteva da joj druga osoba omogući ostvarenje tog prava.

Službenica: Ne, ne mogu ići na ručak sa Vama.

Kolega: O… Molim Vas, pođite samnom na ručak, neće trajati dugo…

Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze.

Kolega: O… Molim Vas, hajdete, ja Vas vodim…

Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze…

Uporan, dosledan i monoton zahtev sagovornika dovodi do ludila. Zato se preporučuje uzdržavanje od upotrebe ove tehnike u emocionalno ravnopravnim odnosima. Njena primena može kod partnera ili partnerke izazvati bes i mučninu.

Korišćenje tehnike pokvarene ploče nije preporučljivo i u slučajevima kada na “pokvarenu ploču” osobe koja brani neko svoje pravo sagovornik reaguje emitovanjem sopstvene “pokvarene ploče”.

Tehnika ponovljenog asertivnog odgovora (eng. repeated assertion)

Tehnikom ponavljanja asertiv­nog odgovora osoba teži da uvaži činjenice koje ističe sagovornik, ali uporno brani sopstveno pravo. Prilikom korišćenja ove tehnike dopušta se osobi da, ako je to potrebno, u kratkim crtama opiše svoju poziciju u vezi sa osnovnim problemom.

Tehnika se bez posledica može primenjivati u sukobu ravnopravnih, emocionalno vezanih osoba. Osobu koja je primenjuje u cilju odbrane ugroženih prava sagovornik ne mora doživljavati kao agresivnu, nametljivu i dosadnu.

Devojka: Dragi, hajdemo večeras u bioskop.

Mladić: Žao mi je, rado bih išao, ali ne mogu. Dogovorio sam se sa Mirkom da gledamo večeras fudbal.

Devojka: Pih… Nema dosadnije stvari na svetu. Tebi je fudbal važniji od mene?

Mladić: Znaš da si mi važnija i da te volim, ali, isto tako, znaš da uživam u fudbalu.

Devojka: Dobro, i šta ako propustiš jednu utakmicu? Sve su iste… oni fudbaleri samo jure za loptom. A meni se tako izlazi… i ide mi se u bi­oskop.

Mladić: Potpuno razumem da ti ne volis fudbal, ali ja ne mogu da otkažem dogovor s Mirkom.

Tehnika paradoksalnog odgovora (eng. paradoxical statements)

Neki autori oprezno preporučuju da osoba na agresivne primedbe, zluradosti i opaske sagovornika, koristi paradoksalni odgovor u želji da se nekorektnost u komunikaciji vrati agresoru poput bumeranga.

Međutim, reakcije tog tipa na agresiju sagovornika, na tankoj su granici između asertivnog i agresivnog ponašanja. Korišćenje ove tehnike zahteva od osobe koja je izložena verbalnoj agresiji suptilnost u jezičkom izražavanju i fino prepoznavanje nijansi u komunikaciji.

Momak: Jesi li mogla da obučeš kraću suknju.

Devojka: Nisam, na pranju je.

Kao što smo videli u primerima, izbor tehnike diktira situacija, a u zavisnosti od prirode odnosa osoba koje komuniciraju i prirode problema. Jako je bitno da, pored verbalnog, obratimo pažnju i na neverbalno ponašanje.

Suočite se sa sagovornikom ‘lice u lice’; stojite ili sedite uspravno, zadržite otvoren i opušten stav. Budite ljubazni, ali sa ozbiljnim izrazom lica. Vaš glas tre­ba da je smiren i blag, nikako plačljiv ili oštar. I na tom polju treba biti asertivan.

Treba da komuniciramo, i to asertivno – izraziti svoje ideje, želje, potrebe. Ne treba čekati da drugi pročitaju naše misli. To se neće desiti.

Udruženo korišćenje tehnika asertivnog ponašanja, njihovo kombinovanje daje bolji rezultat nego korišćenje samo jedne od tehnika, izolovano od ostalih.

Svako se može razljutiti, to je lako.Ali, naljutiti se na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, zbog valjanog razloga I na pravi način to nije lako. (Aristotel)                                                                                                      

U Aristotelovim proučavanjima vrline, karaktera, valjanog života, izazov se nalazi u usklađivanju emocionalnog života sa intelektualnim.

Naše strasti, ako su valjano ispoljene, poseduju mudrost, one upravljaju mišljenjem, našim vrednostima, našim opstankom. Ali one lako mogu da se izitopere i to se često događa.

Problem nije u emocionalnosti već u ispravnosti emocije i njenog ispoljavanja. Pitanje je kako možemo inteligenciju da približimo emocijama, pristojnosti na našim ulicama i brizi za naš zajednički život.

 

Ivana Paunović