Naiđu tako dani. Teški dani. Uđe u čovjeka neka čudna nervoza, panika, sumnja, i prestaje da vjeruje. Šta je čovjek koji ne vjeruje?  Može li ga šta obradovati?  Može li ga šta rastužiti, iznenaditi? Čovjek bez vjere i nade je samo biljka.

Srećom, ti dani su rijetki i kratko traju. Brod čuvaju snažna jedra. Snažna jedra i mirna luka, koja ga tamo negdje čeka. Plovi on tako nepreglednim morem. Naiđe na neko ostrvo, ali se ne zadržava mnogo. Naiđe na neke oluje, ali očito nedovoljno jake. Ima brod svojih pukotina. Ipak hrabro plovi! Ne zna šta ga čeka sutra. Ne boji se. Raduje se. Punom snagom ide dalje!

Pukotine… Zakrpljene pukotine. One su te koje daju snagu, na neki neobjašnjiv način. One drže brod  na površini. Velike, male, teške, nevidljive, svaka je jedinstvena i posebna  priča. Upravo one čine brod takvim kakav jeste. Najteže su one poslije udara drugih brodova. Neki brodovi ih ni ne prežive. Ostanu iscrpljeni na nepreglednom moru, bez kompasa ili kormila. Uništi ih prvi jači talas ili ih odnese na najbliže ostrvo da trunu.

Postoje i oni koji se ne predaju ni poslije neuspjeha. Ne predaju se ni olujama, ni burama, ni drugim brodovima. Njihova jedra su snažna i raširena visoko prema nebu. Oni nose ožiljke kao ordene za preživjele bitke, i daju nadu drugima. Ponosno plove tamnom vodom životnog mora.

Još su divniji kada se udruže. Njihova snaga je onda neuporedivo veća. Kada uklope svoje pukotine i stvore savršenu cjelinu postanu kraljevi mora. Naravno, postoje i oni koji samostalno plove čitavu plovidbu, oslanjajući se sami na sebe. Tako su mali, polupani, ali i dalje odišu snagom i životom.

Prkose moru i svemu oko sebe. Oni možda nemaju snažna jedra. Oni se vežu za svoje mirne luke. One i jesu njihova moć i najveći oslonac. Sve svoje plovidbe poklanjaju njima. Odlaze teška srca i osnaženi, ali im se još snažnije vraćaju, bogatiji za niz pustolovina i poneki ožiljak.

Ishod je poznat. Svi nestanu, prije ili kasnije. O nekima se priča i piše, dok sve ne izblijedi. Na kraju plovidbe ostanu sami sa sobom i ostanu ono što su. Samo brodovi.

 

Danijela Kuzmanović