Mediji svakodnevno izveštavaju o nasilničkim incidentima kod nas i u svetu. Suočavamo se sa porastom ispoljene agresije i, istovremeno, sa potrebom da se sistematski sagledaju faktori koji pokreću takve načine nedruštvenog ponašanja.

Postavlja se pitanje zašto se neki ljudi ponašaju agresivno, a neki drugi ne?

Kako definisati agresiju?

Čuveni socijalni psiholog, Leonard Berkowitz, poznat po proučavanju agresivnog ponašanja kod ljudi istakao je da je glavni problem u definisanju agresije to što većina jezika ovaj termin koristi za označavanje različitih vrsta ponašanja. Kada ljudi kažu za nekoga da je agresivan to može značiti da povređuje druge ljude ili da se ponaša neprijateljski, ili da silom pokušava da dobije ono što je naumio ili pak da energično brani svoja uverenja.

Međutim, da li je opravdano da se termin agresija koristi za sva pomenuta ponašanja?

Socijalni psiholozi su saglasni da koncept agresije sadrži dve komponente, nameru da se neko povredi i stvarno nanošenje povrede drugoj osobi. Dakle, agresija bi bio bilo koji oblik ponašanja koji za cilj ima nanošenje štete ili povrede drugom ljudskom biću. Važno je naglasiti da je ovako sagledana agresija samo oblik ponašanja i da se ne izjednačava sa ljutnjom i besom kao negativnim emocijama ili pak rasnim i etičkim predrasudama, koji kao takvi svakako utiču na agresiju.

Sama agresija nije osećanje, ali može biti način iskazivanja osećanja, frustracije i uopšteno negativnih osećanja, naročito kod dece.

Postoje različite vrste agresivnog ponašanja, fizička agresija naspram verbalne, direktna naspram indirektne, instrumentalna naspram emocionalne, ofanzivna naspram defanzivne i tako dalje. Dakle, agresivno ponašanje može imati različito poreklo, prirodu i manifestacije, i samim tim različita objašnjenja.

Agresija, korak prema čemu?

Sa etimološkog stanovišta reč agresija vodi poreklo od latinskih reči ad – ka i gradus – korak, što bi označavalo korak ka nečemu, a u širem smislu ona je aktivnost koja je usmerena ka postizanju određenog cilja. Samim tim primarno određenje agresije nema svoje negativno značenje, kao što je to uobičajeno u svakodnevnom govoru.

Agresivno je, dakle, i dete koje traži hranu, sok ili pokušava da ostvari neki svoj zahtev, ali i kriminalac, koji fizički maltretira ili ugrožava druge osobe, pljačka ili na drugi način narušava integritet drugih osoba, predmeta ili imovine.

Međutim, razvoj pojma agresivnosti doneo je agresiji predznak društveno negativne, nepristojne ili neprimerene, pa i nedozvoljene aktivnosti, i kao takav se odomaćio u svakodnevnoj upotrebi. I pored toga nema jedinstvenih stavova o tome šta je to agresija ili agresivnost, a pristupi njihovom određenju uglavnom odražavaju manji ili veći značaj različitih činilaca, kojima autori pridaju značaj u tumačenju agresivnosti.

Tako, neki agresiju određuju kao “ugrađenu unutrašnju napetost koja traži olakšanje i koja će naći izražaj bez obzira na karakter u spoljnoj sredini”, odnosno impuls koji ima kvalitet instinkta, koji Frojd označava instinktom smrti.

Drugi smatraju da je agresivnost vrsta reakcije ili ponašanja, koja nastaje usled delovanja štetnog stimulusa ili drugog spoljnog nadražaja, čime agresiju ne dovode u vezu sa unutrašnjim, već spoljnim činiocima. Sledeći smatraju da je agresija bilo koja manifestacija volje za moći i dominacijom, što agresiji daje širu socijalnu, pa i klasnu dimenziju.

Osnovni oblici manifestacije agresije

– agresija koja se izražava samo u mislima i unutrašnjim zbivanjima čoveka (on je razdražen i sklon napadu na okolinu, ali kontroliše i uzdržava agresivne podsticaje);

– verbalna agresija, koja se manifestuje kroz grdnju, uvrede, poruge ili na drugi način;

– agresija usmerena na premete u kojoj se jasno prepoznaje manifestovana sklonost i želja za destruktivnim ponašanjem;

– agresija prema drugim osobama, u smislu njihovog povređivanja.

Osim pojma agresije, u čestoj upotrebi je i pojam agresivnost. Agresija zavisi od trenutka, dok je agresivnost crta i karakteristika ličnosti.

Zašto se ljudi ponašaju agresivno?

Najveći broj objašnjenja o poreklu agresivnog ponašanja može se svrstati u četiri grupe:

– shvatanja koja naglašavaju urođenu, nagonsku osnovu agresivnosti

– shvatanja koja povezuju frustraciju i agresiju

– shvatanja koja ukazuju na važnu ulogu kognitivnih i emocionalnih procesa u oblikovanju agresivnosti

– shvatanja koja naglašavaju uticaj sredine u kojoj neko živ

Da li se agresija uči?

Mnogi psiholozi smatraju da se agresija uči, ali i u ovom slučaju treba imati u vidu društvo, sredinu u kojoj neko živi, ali i njega kao osobu, individuu. Da bi smo razumeli nečiju agresiju treba da imamo u vidu kako ju je osoba stekla, ali i šta ju je na to podstaklo.

Da bi osoba bila agresivna ona mora da nauči, na primer, kako se rukuje oružjem ili kako rečima i pokretima tela da povredi nekoga. Ljudi sa tim znanjem nisu rođeni, dakle, moraju naučiti da se ponašaju agresivno.

Agresija se uči i posmatranjem drugih. Sredina obično kažnjava kada se neko ponaša agresivno, ali se može desiti da ga ona i promoviše (ekstremni primer su ratni uslovi). Dakle, agresija zavisi  od nagrade ili kazne koja posle nje sledi.

Drugi način učenja agresije je i iskustvo koje osoba ima. Ako ona opazi da u nekim situacijama agresivno ponašanje drugih biva nagrađeno, logično je pomisliti da će ona probati da se ponaša na sličan način. I obrnuto, ako posmatrač vidi da se agresija kažnjava, verovatno će se truditi da kontroliše ili eliminiše sopstvenu agresiju.

Treći način regulacije agresivnosti proizilazi iz nagrade i kazne koju osoba sama sebi dodeljuje. Agresivne osobe su neretko veoma ponosne na to što su nekoga povredile. Osećaju se zadovoljno i visoko uzdižu sebe i svoje sposobnosti, što deluje podsticajno. Sa druge strane osobe koje su se ponašale agresivno, mogu osećati grižu savesti i krivicu, što ukazuje na to da su one usvojile društveno poželjan sistem vrednosti.

Ovakav način posmatranja agresije deluje optimistično u pogledu njene kontrole i suzbijanja, ali treba imati u vidu i unutrašnje karakteristike čoveka koje ga na agresiju podstiču kao i spoljne situacije, frustracije koje su, takođe, bitan faktor.

Kroćenje agresije

Uz pomoć samokontrole smo u stanju da u stresnim situacijama sačuvamo hladnu glavu, prizovemo našu racionalnu stranu u pomoć i umirimo osećanja, kada je to potrebno.

Dobra samokontrola nam pomaže da su naše aktivnosti uvek usmerene određenom namerom, ciljem, svrhom. Ona nam pomaže da u određenim situacijama budemo odmereni i promišljeni, a ne impulsivni i brzopleti.

Zahvaljujući njoj možemo sebi da priuštimo da pre nego što nešto kažemo ili učinimo prethodno razmislimo o svojim rečima ili postupcima. Druga strana medalje bi bila kada odreagujemo bez razmišljanja, a onda posle obično žalimo zbog svojih reči ili postupaka, i stalno se borimo sa osećanjem gorčine. Dakle, samokontrola nam pomaže da upravljamo našim emocijama na pravi način, da one budu tačno odabrane. Time utičemo na sopstvena osećanja i na njihovo izražavanje.

Impulsivna reakcija je destruktivna i nije rezultat prethodnog promišljanja. To ne znači da ljudi ne treba da nauče da eliminišu ili, bar, kontrolišu svoje impulsivne agresivne reakcije na provokaciju, pokušavajući da ih zamene ne agresivnim i prikladnim.

Agresivni ljudi

Kod ljudi sa izraženom agresijom postoji prenagljeno rasuđivanje kao dokaz perceptivne predrasude. Oni reaguju na osnovu pretpostavke o pretnji ili neprijateljstvu, a ako naslute pretnju, skoro i da ne obraćaju pažnju na ono što se zaista događa, i skaču u akciju.

Čovek pretpostavlja da je u pitanju loša namera, pre nego možda omaška, i njegova reakcija je automatski neprijateljska. Uz pogrešnu percepciju neprijateljskog čina ide i automatska agresija, umesto razgovora i razrešenja situacije on upada u svađu, vikanje, optuživanje, pa i udarce.

Ovakvi ljudi su emocionalno osetljivi, pošto im malo treba da se razljute, i češće su ljuti i zbog nevažnih stvari. Kada su uznemireni ne mogu jasno da rasuđuju, pa i dobronamerno vide kao neprijateljsko i vraćaju se staroj navici – uzvraćanje udarca.

Ovakve osobe veoma često opravdavaju svoje postupke rečenicama tipa – u redu je napasti nekog fizički ili verbalno, ako si zaista ljut; ako ne napadneš i povučeš se, svi će misliti da si kukavica.

Polne razlike u agresivnosti

Razlike se primećuju već u drugoj godini života (dečaci su labilniji, slabije se koncentrišu i češće iskazuju ljutnju), a sa daljim razvojem, kad deca više stupaju u interakciju s vršnjacima, postaju sve veće. Dečaci izražavaju više ponašanja koja uključuju silu.

Kroz brojna istraživanja proveravane su polne razlike u agresivnosti dece od tri do šest godina. Utvrđeno je da  dečaci izražavaju puno veću verbalnu i fizičku agresivnost. Ova razlika može se primetiti posmatranjem sportskih aktivnosti, odlazak na utakmice, koje nisu samo vid zabave već se njima dobijaju i propratna socijalna obeležja, agresivnost.

Jedno od stanovišta je da su dva pola zapravo ista po agresivnoj motivaciji, ali da se devojčice uče da se plaše otvorenog pokazivanja svojih agresivnih tendencija, pokazujući ih pre u blažoj formi. Muškarci su, iz bioloških razloga, u većem stanju pripravnosti da uče i pokazuju agresivno ponašanje, što je bazirano delimično na argumentu koji se tiče relacije između nivoa polnih hormona i agresivnosti.

Dokazi o većoj agresivnosti muškaraca su nedvosmisleni. Polne razlike u agresiji su dobijene u svim posmatranim kulturama. Dečaci su agresivniji i fizički i verbalno. Oni pokazuju i blaže forme agresije (ruganje, agresivne fantazije), kao i direktnije, češće nego devojčice. Polne razlike se pronalaze već na uzrastu od 2 ili 2,5 godine. Agresivnost opada sa godinama kod oba pola, ali polne razlike ostaju. Primarne žrtve muške agresije su drugi muškarci.

Dominacija je očito važnija unutar grupa dečaka nego unutar grupa devojčica. Dečaci čine više pokušaja da dominiraju jedan u odnosu na drugog (i uspešnih i neuspešnih) nego devojčice. Oni, takođe, češće pokušavaju da dominiraju i u odnosu na odrasle. U detinjstvu agresivnost dečaka ima velikog uticaja na njegovu moć da dominira. U adolescenciji i odraslom dobu, agresivnost je sve manje sredstvo dominacije ili vođstva. Moć da se utiče na druge zavisi više od kompetencija i uzajamnih privrženosti i privlačnosti, nego od sile.

Kako nastaje siledžija?

Tražeći razlog  nastanaka agresivnosti rađena su mnoga dugotrajna istraživanja.

Došlo se do rezultata da najratobornija deca, ona koja su najlakše započinjala tuče i koja su po navici upotrebljavala silu da bi postigla svoje ciljeve, u najvećem broju su napuštala školu, a do tridesete neka su i osuđivana. Ona su, takođe, prenosila svoje sklonosti ka nasilju u osnovnoj školi, njihova deca su bila problematična baš kao i njihovi roditelji.

Brojne studije dokazuju da način na koji roditelji vaspitaju decu, strogom disciplinom, saosećanjem i razumevanjem, ili nedostatkom topline, ima značajne i dugoročne posledice na detetov emocionalni život. Važni podaci ukazuju na to da emocionalno inteligentni roditelji mogu biti od ogromne koristi po dete.

Agresivnost možemo objasniti, kao što je već pomenuto, i kroz frustraciju kao uzrok. U svojoj knjizi “Ljudska agresija”, Bejron i Ričardsonova navode sledeći primer “Ako bi ste zaustavili 50 slučajnih prolaznika na ulici i zamolili ih da vam navedu najznačajniji uzrok agresije, oni bi jednostavno odgovorili – frustracija”.

Mnogim ljudima ovo zvuči blisko, uverljivo i poznato. Frustracija, dakle, vodi nekom obliku agresije, ali i frustracija vodi ka agresiji. Frustriranost stvara stalnu unutrašnju potrebu da se bude agresivan.

Svakako se ne može zaobići činjenica da neki frustrirani ljudi nisu agresivni. Neki ljudi su naučeni da kada su frustrirani reaguju agresijom, a neki imaju drugačiji način reagovanja. Svi ovi načini ponašanja su skloni menjanju.

Najznačajnije od svega je to što su ljudi obdareni kognitivnim i emocionalnim kapacitetima koji im omogućavaju da nauče da kontrolišu ili eliminišu nasilnička ponašanja.

Istovremeno, ti isti kapaciteti ljudima daju priliku da nauče prikladnija i konstruktivnija reagovanja na provokativne situacije.

 

Ivana Paunović