Jeste, lepo ste pročitali, pojela sam Deda Mraza. Pa šta?

Šta da radim kad je koštao samo 18 dinara.

Nije puno?

Nije. Toliko i vredi. Da nije umotan u onu crvenu foliju i da nema ta ista folija na sebi sliku Deda Mraza, ja ga ne bih ni prepoznala i nikad ga ne bih pojela, iako je čokoladan. Šteta baš.

Elem, da pređemo na stvar.

Ko je pa taj Deda Mraz? Što se uvek u ovo vreme diže tolika fama oko istog?

Ljudi razglabaju priče da li deci treba reći da Deda Mraz postoji ili ne? Iako postoji, onaj čokoladni, a i onaj sa kojim svako od nas ima bar šest slika (do šeste, sedme godine).

Onda, kasnije, krene druga priča o tome da li deci treba reći da on i ne postoji.

Nego, onda dolazimo do jedne nedoumice.

Kada da im se kaže da Deda Mraz ne postoji? Kada već znaju za njegovo postojanje preko strine, tetke, bake i roditelja?

Kada su ga videli na reklami za ono crno gazirano piće koje se ne pije u Kini?

Kada ne znaju za njegovo postojanje, da im se zabrani da veruju u takvog čoveka, stvora koji ne postoji?

Ili da im se lepo objasni da je Deda Mraz Sveti Nikola?

Ne, ipak bolje im ne govorite ništa. Gledajte šta drugi rade, jer ako je jedno dete te generacije u iluziji, nemojte pustiti neku drugu decu da im kvare detinjstvo, jer, kako će, jelte, (pre)živeti bez Deda Mraza.

Ja se nešto ne sećam da mi je deka pričao da mu je Deda mraz donosio poklone. Verovatno nije ni znao ko mu donosi poklone. Bilo je drugo vreme. Bolje.

Nego, sećam se kako je bilo u moje vreme odnosno u vreme kad sam ja bila mala, pre 20 godina.

Godinama mi je taj Deda Mraz donosio poklone, kad smo slavili Novu godinu kod kuće. Uvek sam dobijala sve što sam tražila  i to mi se dopadalo, kao i svakom detetu.

Nego, jedne godine odemo mi u goste kod tetke i ja razmišljam kako će sad on da mi donese nešto, kad ja nisam kod kuće.

Kad, ja vidim baku kako otvara spoljna vrata i ostavlja neki paket ispred vrata.

Eto.

To je taj trenutak kad sam ja znala da je to za mene i brata i da nema nekog tamo ko mi to daje. Nema veze, nije mi bilo mnogo žao.

Nije mi samo bilo jasno što smo toliko slušali o tom Dedi, a njega nema. Nije umro, nego je nestao. Više bih se radovala da su mi baka i deka ili roditelji direktno davali poklon.

Ozbiljna sam.

Ovako su se verovatno osećala i sva deca na svetu kad su saznala na neki način da Deda Mraz nije stvaran. Da ne možemo da ga pipnemo. U redu, legenda je u redu, verovanje je u redu, ali to nije stvarno. Bar ne u toj meri.

Svakako, ono što bi trebalo da znate je da je originalni Deda Mraz imao zeleno odelo, pa je ona firma, što proizvodi crni sok i ima reklamu da nam stižu praznici, kao da mi to ne znamo, odlučila da ipak ima crveno odelo, jer je verovatno privlačnije, ali nema logike.

Ništa tu nema logike.

Ali kakav bi svet bio da ima samo logike?

Nikakav.

Ovaj svet živi i preživljava od snova, od nadanja. Pandora sindrom.

Recite Vašoj deci šta hoćete.

A vi, deco, ako ovo pročitate, možete verovati da je Deda Mraz stvaran, možete ga iznajmiti, recite roditeljima, kad su već zapeli, pa neka Vam stvarno donese poklon taj neko, Deda koji je legenda.

Vi koji nećete, imate svog dedu, koji je svakako legenda za sebe. Sigurna sam.

Ne treba Vam poklon kada imate porodicu kod koje možete makar da odete za praznike, ma koliko godina da imate.

I da, da ponovimo, čokoladni Deda Mraz košta samo 18 dinara, onaj mali, ako nađete negde većeg  javite nam, da ga pojedemo.

Čokolada je stvarna, postoji, verujte mi.

 

Jovana Vilimonović