Žena koja je sedi preko puta mene imala je turbulentnu vezu s muškarcem u kog je, kaže, bila ludo zaljubljena. Ludo u smislu jako ali nesretno, sa nemirom, scenama, rastancima, pomirenjima.

Onda je odlučila da “bira glavom, a ne srcem”, prekinula taj odnos i udala se za dobrog čoveka, rodila dvoje dece. I sada – evo je u bolnici, leči se od depresije. Volela je, i još uvek voli muža, kaže, ali ne podnosi njegov dodir, razbacane dečje igračke. Ima osećaj da svi oko nje rade pogrešne stvari, a sama ne zna da kaže šta bi trebalo da rade da ona bude zadovoljna. Puna je besa unutra okrenutog, depresivna, bez volje da živi.

Neki ljudi, žena u ovom slučaju, pogrešno su baždareni. Ne mogu da vole bez drame. Ne mogu da uživaju u mirnoj ljubavi sa onima koji ih vole. Jednostavno, ne prepoznaju sreću u malim stvarima, jer ne mogu da osete zahvalnost zbog bogatstva koje imaju.

Razlog tome je što u sebi su prejako oivičenih granica prema spolja. Egocentrične su u krajnjoj liniji, naviknute da samo osluškuju svoje misli. Smeta im sve što dolazi izvana, i muževljeva nežnost, i dečja cika i novogodišnji praznici. Podešene su tako da za njih ljubav nije ljubav ako nije drama, ako ne boli, ako je sva od nemira, borbe, nebeskih visina i morskih dubina.

Neka mi oproste žene koje ovako razmišljaju, što ću izreći jeretičku misao da je za partnerstvo bitno da muškarac nikada ne bude potpuno apsolviran i progutan od partnerke. Jedan deo njegove muške energije mora da ostane nezarobljen, ma koliko je jako voleo, da bi mogao da joj odredi granice onda kada to ona sama ne uspeva, kad ih muči ih oboje zbog toga.

Jer kao što detetu treba roditeljska snaga, ženi treba muškarčeva snaga i svest o tome da on može da zaštiti sebe od nje, nju od sebe, a onda i njih dvoje od sveta oko njih.

 

Tatjana Milenković