* Pesma je objavljena u knjizi “Najveće ljubavi 21. veka”, u izdanju Književnog kluba “Zlatno pero”, 2016. godine.
ODUVEK SAM VOLELA
Oduvek sam volela vozove,
Njihovo zahuktavanje pri izlasku iz stanice
To kloparanje točkova po zmijolikim šinama
Dok vijugaju prelazeći granice.
Oduvek sam volela satove
Kad se gongom oglase po sovinom huku
To čežnjivo preklapanje minuta na pragu ponoći
sa odvažnim klatnom u službi neumornog vremena
S kojim si odnekud morao doći.
Oduvek sam volela cipele,
Njihovo strasno kuckanje vratolomnim potpeticama,
To saplitanje o ludi kamen s željom da ćeš doći
Pre no uvenem na prozoru, k’o ova ljubičasta ciklama.
Oduvek sam volela šešire
Damskih raskošnih oboda sa kojih se viori mašna
To sramežljivo skrivanje pogleda
I kad bi ga jača suza odala
Dok mi te iskrada daljina strašna.
Oduvek samo volela ljubav
Sa svim dramama koje uz nju idu
Njenu čudesnu postojanost na vetrometini lepršavih
To slatko opijanje razludelim poljupcima
Od kojih načisto pošašaviš.
Oduvek sam volela tebe
Sa sve koferima i tričavih stvari
Naše postojanje u svim životima za redom
To viteško srce protkano poetskim biserima
Kojima nanizah i ovu pesmu gredom.
Oduvek si trebao doći
Makar i kaljugama tuginih inata
Da oživiš sve ono nam dato, greškom obrisano
Ne gasi iskru gde se ljubav rodi
na liniji srca srećom zapisano.
Oduvek sam volela zimu
Svaku njenu pahulju i kad mraz ledi
I kad vozovi mile po nekoliko sati
Jer tad sam znala da ostaćeš i noć duže
Kao i ove pijane, strasne.
Oduvek si voleo mene
Onu od mašte skrajanu za celo
Zaviri bolje u tu ćutnjom povijenu dušu
Ne ni jedna nisam od kojih se sramiš
dok samotan zebnjom zuriš u tmušu.
Zauvek ću voleti tebe
I kad smrt pokuca neću te dati
Skriću te u kutak, željom pripijena
U negližeu boje ljubavi i strasti
Kako samo ume probuđena žena,
Iskrena.
Nelly Poerich