Stajala je u svom snu, dok se iz čitavog sivila probijao vlak. Onaj stari, istrošen, što je i sam prestao da broji svoje godine. Krećući se tromo, lokomotiva je ispuštala dim i sebi svojstven zvuk. Pruga ga je vodila prema njoj, i baš tu pored nje se uvijala blago.

Vagone nije vidjela. A osjetila je uzbuđenje, stah i jezu. Možda je nekog čekala, nekom se nadala. A možda je željela da ode. Gusto sivilo oko nje probijali su zvuci granata i bombi. Sigurno je željela da ode. Mada, možda je samo željela da vidi vlak i da bar za trenutak pobjegne. Vlak je bio njen spas. Odjednom ubrzava, i baš tu pred njom na zavoju pruge ispada iz šina. A ona se probudi.

Čudna su ta sivila iz kojih se budimo. Šta  ih dovodi u naše snove? Trudi li se naša podsvijest da nas probudi? Da li nas možda priprema? Da li je razlog uopšte i važan? Budan si! To je ono bitno. Sad ustani, otvori prozor i pusti svjetlost!

Ili se samo okreni na drugu stranu, i nastavi da spavaš u saznanju da je svo to sivilo bilo samo san. Izbor je samo tvoj. Još jedan dan proživljene stvarnosti u snovima ili još jedan san proživljen u stvarnosti? Kako uopšte možemo biti sigurni šta je san, a šta java?

Ponovo se vratila u svoje sivilo. Stajala je opet na istom mjestu, gledajući u olupine starog voza. Prošlo je toliko vremena, a u svijetu sivila se ništa nije promijenilo. Kao da nije ni otišla. Izgleda da u njenom svijetu vrijeme mnogo brže teče nego u sivilu.

Prašina se još nije spustila oko vlaka. Sada su tu bili i vagoni. Samo je prvi ispao sa pruge, dok su ostali i dalje bili na pruzi, spremni za prevoz. Zvali su je sebi. Obišla je vagone u kojima nije bilo ništa osim mnogo smeća, iskorištenih karata, sa kojih nije bilo moguće pročitati relaciju, i stari kaput  u jednom od kupea.

I lokomotiva je bila prazna. Mašinovođa je napustio svoj voz. Vjerovatno da pronađe neophodnu pomoć. Još neko luta kroz sivilo, nadajući se da nije sam. Ako ga pronađe, možda zajedno nađu spas. Ona svoj izlaz zna, ali je nešto snažno veže za ovaj vlak. Želi da mu pomogne. Potražiće  ga. Niko ne poznaje ovo mjesto bolje od nje. Ili je možda bolje da ga sačeka tu.

Možda se vrati. Mora rizikovati. Ne može ona čekati. Vrijeme ionako prolazi sporo. Krenuće u potragu. Srešće se valjda jednom. Bliže njemu ili bliže njoj. Možda i na pola puta. Možda će on sam otići. Ona neće zaboraviti. Svaki put kada joj noć dovede boju sivila u san i napušten vlak, tražiće ga i ubrzati svoje vrijeme. Ako ga nekad i nađe, to će biti neki drugi san.

 

Danijela Kuzmanović