Na ponašanje pored svesnog, veliki uticaj imaju i mehanizmi nesvesnog. Verbalna komunikacija je više pod kontrolom svesti, dok je neverbalna ili “jezik tela”, više pod kontrolom nesvesnog dela ličnosti. Dakle praćenje neverbalne poruke sagovornika i ovladavanje sopstvenog od izuzetnog je značaja da bi komunikacija bila uspešnija.

Možemo li prepoznati laž?

Informacije koje nam pružaju znanja iz oblasti neverbalne komunikacije i facijalne ekspresije mogu nam pomoći da bolje razumemo, a ponekad i prepoznamo laž.

Mnogi umeju da kažu da se osoba koja laže više osmehuje u toku razgovora, neka istraživanja pak ne govore u prilog tome. Sa druge strane poznato je da se usred narastanja tenzije i pritiska osoba može osmehivati kako bi tu tenziju zbog laganja  umanjila. Dakle pojedina znanja ne treba izdvajati iz konteksta situacije i same osobe.

Koliko god neko želeo da slaže, njegovu svesnu misao ne može usklađeno pratiti i govor tela i facijalna ekspresija. Ljudi svesno izaberu da slažu, ali naše nesvesno deluje u skladu sa istinom što možemo videti na nivou tela i izraza lica.

Ljudi koji retko lažu, verovatnije su i manje sposobni da prikriju laž , “profesionalni lažovi” sa druge strane su uvežbaniji da pored verbalnog više kontrolišu i neverbalne signale koje šalju.

Kako im to uspeva? Vežbanje svakako daje rezultate, međutim i u tom slučaju i dalje se može videti neusklađenost, putem mimike, pojačanog znojenja, ubrzanih treptaja, rumenilo obraza i drugog.

Interesantan je rezultat jednog istraživanja koji naglašava razliku u laganju među polovima. Naime istraživanje je pokazalo da žene kada lažu vole da deluju uposleno, te time prikrivaju pogled i govor tela.

Izdvojili su najčešće gestove koji signaliziraju laž:

Prikrivanje usana – ovaj gest ima dijapazon od korišćenja samo dva prsta do upotrebe cele ruke koja pokriva usta. Ruka preko usana pokazuje i da se osoba trudi da ne progovori. To može značiti i nežan, brz pokret prstima preko usana.

Dodirivanje nosa – ovaj gest najčešće koriste muškarci i kreće se od dodirivanja do trljanja nosa.

Trljanje oka – ovaj gest češće koriste muškarci i to obično čine vrlo energično, a ako je laž stvarno krupna pribegavaju skretanju pogleda u stranu. Žene ređe koriste ovaj gest, pa i kada ga koriste to čine tako što se lako dodirnu ispod oka ili skretanjem pogleda u stranu.

“Laganje kroz zube” – fraza koja opisuje skup gestova od stisnutih zuba, lažnog osmeha i trljanja oka.

Hvatanje za uvo – ovaj gest bi simbolizovao nešto što ne želite da čujete. Naime, osim hvatanja za uvo, koristi se još i čačkanje, češkanje i povlačenje ušne resice.

Češkanje vrata – kažiprst i to obično one ruke kojom pišemo, češe stranu vrata ispod usne resice. Primetno je da se osoba u proseku češe pet puta.

Povlačenje okovratnika – porast dotoka krvi povećava i telesnu temperaturu, pa osoba koja laže počinje da povlači okovratnik, i to najčešće u momentu kada misli da je uhvaćen u laži.

Još neki najuobičajni signali laganja su i:

Ograničeni pokreti
Kod nekih ljudi možemo primeniti ograničene pokrete ruku. Ruke se smiruju kad su ljudi nesigurni u ono što govore. Tada prirodni pokreti rukama kod tih ljudi gotovo sasvim prestaju, jer se moraju jako usredsrediti na ono što govore ne bi li ostavili utisak da su potpuno sigurni u sebe. U normalnom razgovoru čak se i ruke u džepovima miču.

Lickanje usnice
Ako neko počne nervozno lizati usne, to može značiti da nije sasvim siguran u svoje reči i da je nervozan.

Nervozan kašalj
Nervozan kašalj može značiti baš to, nervozan kašalj. Međutim, ako neko počne da kašlje, da se previše pravda zbog toga i objašnjava svoje stanje, a pritom se neprimereno i neobično kreće, može ukazivati na tremu ali i nervozu koja narasta zbog laganja.

Crvenjenje
Crvenjenje je svakako znak da se osoba ne oseća prijatno na mestu i društvu u kome se nalazi. Uzrok može biti tema, ljudi koje se tu nalaze, ne mogućnost da izrazi svoja prava osećanja, ili pak zbog vlastitih reči. Razlozi mogu biti brojni, ali jedna od mogućnosti je i laganje.

Nepravilno disanje
Nepravilno disanje je siguran znak neprijatnosti. Međutim, samo je aktivnim posmatranjem moguće prepoznati promene u disanju druge osobe.

Lupkanje nogama
Jedan od možda najpoznatijih znakova napetosti i nervoze je upravo nervozno lupkanje nogama. Ovaj znak šalju vrlo napeti ljudi. Time se upozoravamo da ubrzamo razgovor, razlog može biti i laganje i želja da se iz te situacije što pre ode.

Vrpoljenje
Česti su ljudi koji, dok lažu, potpuno vladaju svojim telom. Ruka se vrlo blago pomera, lice je gotovo bez mimike, glas jasan i glasan. Pa ipak, uprkos svim tim znacima koji ukazuju na sigurnost i vlast nad samim sobom, primećujemo lagano vrpoljenje. Meškolje se trudeći da nadvlada te pokrete.

Izbegavanje pogleda
Izbegavanje pogleda je veoma često kad je osobi neprijatna tema o kojoj se razgovara, ili bi je najradije preskočio ili je nešto sakrio. Te pokrete je dobro znati prepoznati i imati pitanja koja bi potvrdila laž ili istinu.

Zatvorene oči
Postoje ljudi koji govore gotovo zatvorenih očiju, time nam mogu poručivati da ne žele biti u situaciji u kojoj se nalaze, žele zapravo biti negde drugde. Isključuju se pred neprijatnim prizorom. Bukvalno zatvaraju oči.

Stišavanje glasa
Kad ljudi lažu, može doći do stišavanja glasa. Na primer, razgovor obično potkrepljuju glas i kretnje, a onda, odjednom, se kretnje i glas utišaju. Glas poprima snižen ton. To ukazuje na laž. Zbog toga je u svakom trenutku preko potrebno aktivno slušati.

Dlanovi i oči
Kada ljudi lažu najčešće skrivaju svoje dlanove, ne sede uspravno, izbegavaju kontakt očima ako se osećaju loše povodom laganja, kao što je pomenuto diraju nos i uši.

Možda ste primetili da  kada nekoj osobi postavite pitanje, oči im se stalno kreću u drugom smeru. Istraživanja su pokazala da postoji veza između kretanja očiju dotične osobe sa onim o čemu u tom trenutku razmišlja.

Rezultati istraživanja dalje objašnjavaju šest različitih pravaca u koje osoba može da gleda – gore desno, gore levo, srednje desno, srednje levo, dole desno i dole levo. Svaki od tih pravaca odražava ono o čemu osoba trenutno razmišlja.

Na primer, ako osoba gleda gore levo znači da u tom trenutku konstruiše sliku u mozgu, dok gledanje gore desno znači da se priseća nečega. Tako ako osoba sa kojom razgovarate gleda gore levo dok vam nešto priča, verovatno u tom trenutku konstruiše priču koju namerava da ispriča, što može da znači i da vas laže.

 

Nervoza i neverbalna komunikacija

Skoro svaka osoba koja laže oseća nervozu, iako ona može da bude više ili manje izražena, u zavisnosti od “profesionalnog iskustva”. Ako želite da znate da li vas neko laže, posebno obratite pažnju na njegovo stanje i pokušajte što više da insitirate na razgovoru o sumnjivoj temi.

Neki od znakova nervoze su grickanje noktiju, nemir, znojenje, trljanje dlanova od nogu, lupkanje nogama i igranje sa stvarima koje nosi u džepu.

 

Razlike u neverbalnom komuniciranju među polovima

Koje su razlike između muškaraca i žena u neverbalnom komuniciranju?

Određeni stereotipi i opšte osobine koje se pripisuju muškarcima su agresivnost, dominantnost, bučnost i glasan govor, a za žene se veruje da su pretežno emotivne, nežne i osetljive prema drugima, ali i pasivne i sklone ogovaranju.

Svakodnevne percepcije o neverbalnom komuniciranju i razlici između mušaraca i žena reflektuje ova zajednička ubeđenja o polnim razlikama.

Za žene se veruje da govore više od muškaraca i da su bolji slušaoci od njih, te da su svesnije tuđih osećanja i da su emocionalno ekspresivnije od muškaraca. Između ostalog, istraživanja koja su sproveli James, Drakich i Wood izveštavaju kako muškarci govore više od žena u interakcijama mešanih polova.

Jedno drugo istraživanje (Tannen) navodi da u javnim situacijama muškarci postavljaju više pitanja, postavljaju duža pitanja i tipično prvi postavljaju pitanje. Tannen nadalje, pretpostavlja da muškarci više govore u javnosti, a žene više u privatnim situacijama, nazivajući muški govor kao izveštaj.

Činjenica je da se interpersonalna komunikacija sastoji i od verbalnog i od neverbalnog dela, a smatra se da razlike u polovima postoje u obe komponente. Kramer u studiji stereotipnih uverenja o verbalnim razlikama između polovima, nalazi i neka uverenja o polnim razlikama u neverbalnim ponašanjima.

Za žene se veruje da se smeju više od muškaraca, da više od muškaraca koriste lice i ruke kako bi izrazile ideje i da su više zabrinute za onoga kome se obraćaju. Za muškarce se veruje da su glasniji i da manje govore od žena.

Sva ova uverenja o neverbalnom ponašanju imaju svoje mesto u realnosti, a moguće je da ljudi podržavaju uverenja o razlikama između polovima u neverbalnoj komunikaciji zbog toga što na njih utiču razlike u njihovom neverbalnom ponašanju.

Prema mnogim podacima opservacijskih istraživanja pronađene su mnoge razlike u neverbalnosti između muškaraca i žena. Na primjer, posmatranjem je Hall utvrdio da se žene smeju više od muškaraca, da su žene bolji koderi i dekoderi neverbalnih poruka, a posebno bolje dekodiraju facijalne ekspresije.

Prema Hallu, istraživanja govore da su zaista žene bolje u otkrivanju neverbalnih ponašanja, kao i u prepoznavanju neverbalnih poruka i znakova. Rezultati novijih istraživanja su pokazali da postoje razlike u neverbalnom komuniciranju između muškaraca i žena.

Također, razlike mogu biti i izraženije ovisno od kulturalne pripadnosti osobe. Kako bi sumirali razlike su slijedeće (Payne, Siegman; Hickson, Stacks i Moore):

Kontakt očima. Žene obično pogled na drugoj osobi zadržavaju duže od muškaraca. Naime, za žene je karakterističnije da nemaju običaj buljiti u nekoga, a istraživanja pokazuju da spuštaju pogled prilikom kontakta očima puno više nego što to čine muškarci.

Nasuprot njima, muškarci nerado uspostavljaju kontakt očima i kada to učine mogu se nesvesno “zabuljiti” u osobu.

Proksemika. Za žene je karakteristično da prilikom razgovora prilaze bliže osobi sa kojom su u komunikaciji, kao i da preferiraju konverzacije rame uz rame.

Muškarci preferiraju konverzacije licem u lice.

Facijalna ekspresija. I straživanja govore da su  žene bolje i u slanju i u tumačenju facijalnih ekspresija nego što su to muškarci. Druga istraživanja nam govore da žene više koriste svoju facijalnu ekspresiju i da se više smeju. Takođe, zahvaljujući podacima ovih istraživanja mnoga druga govore u korist činjenici da su žene uopšteno gledano bolji slušaoci od muškaraca.

Gestovi i stavovi tela. Istraživanja pokazuju da, iako su žene bolje u dekodiranju facijalnih ekspresija, one manje koriste žestoke pokrete tela, a njihova je gestikulacija puno blaža nego kod muškaraca.

 

U protekloj deceniji mnogi su se istraživači bavili temom pročavanja razlika u komuniciranju među polovima i sama disciplina neverbalne komunikacije nije strana tom proučavanju. Kroz sve oblike literature o neverbalnoj komunikaciji postoje raznorazne varijacije na ovu temu razlika među polovima, zavisno od kanala neverbalne komunikacije koji se proučava.

Ljudi su socijalna bića “osuđena” na komunikaciju sa drugima. Celog života komuniciramo rečima, glasom i telom, hteli mi to ili ne. Naše reči, glas i telo neprestano šalju razne poruke. Kakve su to poruke i što njima poručujemo – pitanje je koje sebi možda nedovoljno postavljamo.

Komuniciranje je sporazumevanje, prenos informacija, poruka i iskustava, stvaranje novih znanja i ideja, i zahtev bez kojeg se ne može produktivno živeti. Ali, pre svega komuniciranje je veština, a svaka se veština se može naučiti i unaprediti.

 

Ivana Paunović i Jelena Orlandić