ZeljkoZivotPravacKruzenjeNešto razmišljam… Čovek svoj život vidi i živi kao pravu liniju, kao put, kao kretanje od tačke A do tačke B. Kao pravac od tačke rođenja do tačke smrti. Tačnije govoreći – čovek tako zamišlja svoj život. A gde se nešto zamišlja i ne opaža kako to stvarno jeste – razume se, nastaju problemi…

Bavimo se astrologijom, i svo vreme posmatramo horoskop koji je krug, i on je, naravno, simbolički prikaz kružnog, cikličnog kretanja svega u prirodi. Astrologija i horoskop su izvedeni iz posmatranja prirode, nebeskih tela. Godina je najvažniji reper i u okviru nje svi vidimo kako se smenjuju godišnja doba. Ima jedan film sa istoka koji se baš zove „Proleće, leto, jesen, zima… Proleće“. Nije preporučljivo da gledaju oni koji vole akciju. Film je takav da ga nepažljiv gledalac olako i nezasluženo može proglasiti monotonim.

No, da se vratimo na temu. Oko pojma, ili bolje rečeno koncepta vremena se dosta „lome koplja“ i to je uvek zanimljiva tema. Osećamo da nam vreme prolazi i da ga kao i novac imamo na raspolaganju toliko i toliko, te ga možemo potrošiti. Pitam se, ako vreme možemo potrošiti, kako ga onda možemo zaraditi ili steći?

U svakom slučaju, jedno je sigurno – život nije prava linija. Ovo može biti vrlo korisna stvar da se malo drugačije prihvati i sa tim u vezi odnosi prema sebi i svetu. Čovek je sada, evo baš dok ovo čita, u jednoj tački vremena i prostora, i on tu nešto radi ili mu se dešava. E, sada, prebacimo se za tačno godinu dana – u istu tačku. Znači, samo smo odmotali vreme za godinu unapred. Skloni smo, dakle, da tu putanju od godinu dana vremena shvatimo kao pravi liniju. Ali, ona nije prava, već je to krug.

Slabo nešto viđam u prirodi prave linije i oblike. Mnogo više ima kružnog, kruženja, oblutaka i raznih zaobljenih oblika. Planete su okrugle, njihove putanje su okrugle, da pojednostavimo. Sve se vrti u krug. Jedino čovek zaveden svojim umom gleda po sistemu napred – nazad.

Čovekov život je kao vrteška zapravo, gde on kruži oko jednog centra. I dok on jedan krug obiđe prođe neko vreme i dese se neke promene na telu, umu. Pa onda čovek kaže, idemo dalje, idemo još jedan krug. I gleda da će da bude to ispred njega u budućnosti, sat, dan ili godinu. Ali, nema ništa ispred niti iza njega. Sve se samo dešava u kruženju i ciklusima.

Čovek je sklon različitim fantazijama i sve je to produkt uma. Sada se nalazimo na Zemlji planeti koja se kreće, i to kružno, baš kao vrteška oko Sunca – no, mi bi rekli da stojimo u mestu, jer nemamo osećaj da se krećemo. Sa druge strane, kada nešto radimo, idemo kojekuda, imamo utisak da se krećemo negde, da se pomeramo po raznim tačkama u prostoru i vremenu. Međutim, dešava se samo, da tako kažemo proces, koji nema mnogo utemeljenja ni u prostoru ni u vremenu. Ovde je isto tačnije reći prostor – vreme jer jedno drugo prati i podržava, i ne može jedno bez drugog. Kada se ukine vreme, ukine se i prostor i obratno.

Gledamo tranzite planeta koji se ciklično dešavaju. Pa nam Jupiter svakih 12-ak godina dođe na isto mesto i aktivira nešto u natalu. Ili Sunce svake godine, ili Mesec svakih mesec dana. Saturn svakih 29 godina otprilike. Ne idemo mi pravo putem pa nam na svakih 100m dođe Sunce i napravi neki događaj, niti Saturn na svakih 2900 metara, niti Mesec na svakih 8-9 metara… Ne. Ne idemo mi nikuda niti putujemo našim životom u prostornom smislu, i sa pravcem, kao što putujemo u Australiju ili Nemačku. Istina je da se neprekidno u našem umu i telu dešavaju promene. Ali, to nije put – to je dešavanje.

Hajde da se zapitamo: Gde je moje telo od pre 13 godina?

Kažu da se većina ljudskog tela, ćelija, potpuno regeneriše svakih godinu dana. Telo je vrlo dinamičan proces. Ćelije koje grade telo se stalno izmenjuju – odumiru i zamenjuju ih nove. Taj jednogodišnji ciklus svakako možemo povezati sa prirodnom godinom i Suncem. Najsporije i najređe se regenerišu i menjaju kosti, ćelije kostiju kao njihovi gradivni elementi. Na nekih 7 godina otprilike. I tu ćemo lako povezati kosti sa Saturnovim ciklusima gde on na svakih 7 godina otprilike zauzme kvadrat ili opoziciju sa početnom pozicijom. I zaista, u astrologiji znamo da su kosti pod vladavinom i simbolikom Saturna koja je očigledna. Nešto kao Mesečeve mene. To bolje znaju stručniji iz medicinske svrhe, ali i čovek je toga na neki način svestan sam.

Dakle, telo je u neprestanoj promeni, to je važno znati. Samim tim, ono što je vrlo nestabilno i promenjivo – ne može nam biti sigurnost da se sa tim u potpunosti poistovetimo. Jer, mi sebe doživljavamo i zamišljamo kao stabilne i svesne entitete, ličnosti. Kada se odmaknemo od tela i sagledamo um, koji čine naše emocije i misli, ego, ličnost – doći ćemo do zaključka da je um takođe vrlo promenjiva kategorija, nestabilan i u stalnim fluktuacijama. A, mi se naravno sa tim identifikujemo.

Pa, recimo, dok ovo pišem, kažem: Ovo pišem ja… Da li sam ja potpuno isti ja koji je juče profilozofirao u malom tekstiću, sa ovim ja danas koji ovde nastavak piše? Lako jer reći – jesam. No, da li je to istina? Kada ovo pažljivo ispitamo naći ćemo da se to naše „ja“ neprestano menja, kao i to da nas čini veliki broj malih „ja“ koji se međusobno bore za neku vrstu prevlasti, te samim tim sukobljavaju i u našoj psihi stvaraju tenzije, koje se kasnije manifestuju kroz razne probleme, psihičke i fizičke prirode. Dakle, kada shvatimo da je „ja“ vrlo nestabilno i da se samim tim ne može čovek u to pouzdati kao nešto stvarno, nepromenjivo, sjajno – mi onda nastavljamo traganje dalje.

Tragamo za našim stvarnim „ja“. Jer, ono što je promenjivo i prolazno – ne može uistinu biti stvarno, već samo film, opsena, varka. Sve se kreće i u stalnom je procesu promena i kretanja, u celom svemiru. Pa i mi u svemu tome. Međutim, postoji li nešto što se nikada ne menja, što se ne pojavljuje i ne iščezava, što se niti rađa, niti umire? Postoji li u ovom kosmosu jedan „entitet“, centar za koji se možemo „uhvatiti“ kao autoritet i sa njim identifikovati? Naravno da postoji. Svi intimno osećamo da postoji ono što prevazilazi prostor – vreme, što je večno i beskonačno.

Ovde je dobro da pojasnimo šta znači beskonačnost i večnost. Neko će možda pomisliti da večan život znači beskonačno življenje, milione, milijarde godina, bez kraja. Nije to tako, nije u tome suština. Večan život se zadobija prostim izlaskom iz vremena kao kategorije. Isto važi za prostor. Izlaskom iz prostora, a to se događa jednostavnim ukidanjem egoistične, centrirane percepcije – prostor kao kategorija nestaje. Nema više tamo – ovamo, gore – dole. To je proces samosvešćivanja gde čovek ostavlja iza sebe um i konačno, i zadobija večno. Automatski, nadilaženjem, odnosno osvešćivanjem uma i tela, čovek iza sebe ostavlja i svoju natalnu kartu – koja za njega više ne važi. Jednostavno ju je – poništio, neutralisao.

 

Željko Gudurić