Velika je naša zabluda kada mislimo da ćemo nekoga promeniti i da smo mi ti koji mogu da u nekom pokrenu potencijal da prestane da se ponaša na određeni način, na primer u ljubavnoj vezi.

Velika je to iluzija koju možemo imati i ona ide iz samog našeg ega, i to kad precenimo sebe. Kad mislimo da smo bolji, da smo drugačiji, da možemo ono što nikome pre nas nije pošlo za rukom, da ćemo smiriti lutalicu, umiriti besnog…

Možda i jesmo bolji i drugačiji, ali je čovek preko puta nas taj koji jeste i kakav je bio dosad, te je sasvim sigurno da će se i sa nama ponašati kao i sa onima pre nas, na primer da će biti ljubomoran, ako je to ranije bio. A sve to nema veze sa tim koliko mi jesmo ili nismo lepi, koliko se mi trudimo da budemo dostupni i ne provociramo nesigurnost.

Sigurno je da će biti nasilan, ako je ranije bio, te da mu ruka sama refleksno krene ka nečijem licu, ako je stvorio obrazac da tako reaguje na konflikt. Da će varati, ako je varanju sklon, i da to nema veze sa ljubavlju koju za nas oseća.

Jer ne menjamo mi ljude, oni se menjaju ili ne menjaju – sami, ako požele, ako prepoznaju, ako porastu. I to ne revolucijom nego evolucijom, ne svesnom odlukom o promeni nego nekim dubljim unutrašnjim tokovima koji se kao reka ponornica odjednom pojave na površini i onda tek i mi vidimo – čovek se promenio.

Ali pretpostaviti da mi možemo da upravljamo takvim tokovima jeste, zaista, precenjena ideja o sopstvenoj moći koja ide iz naše želje da dva i dva nisu četiri. Ali jesu, i uvek će biti, jer ne stvaramo mi matematiku – ona je starija od nas.

No, kao što postoje oni koji uvek varaju, oni koji uvek sumnjaju, oni koji sukobe uvek rešavaju agresijom, tako postoje i oni koji žele da stalno nešto i nekog popravljaju, da ulažu u stvari sumnjive vrednosti, a onda se nadaju najboljem što je ravno katastrofi.

I ako već ne možemo uticati na drugu stranu i ako znamo da neke osnovne crte nečijeg karaktera postoje nezavisno od nas, tada možemo uticati na našu stranu, i menjati sebe. Ili možda ne možemo, jer se i mi sami nalazimo u svojim obrascima popravljača.

A te svoje obrasce toliko ne možemo promeniti da nam se čini da ćemo lakše promeniti tuđe. A to je slatka i zavodljiva, moćna i vrlo opojna iluzija od koje se posle dugo, dugo oporavljamo.

Orao leti, a petao kukuriče – a ne videti tu razliku i očekivati od to dvoje da ne budu ono što jesu, dok slede svoju prirodu, predstavlja grubo vređanje sopstvene inteligencije koje ne može proći nekažnjeno.

 

Tatjana Milenković