Kreiranje stvarnosti, zakon privlačenja i pozitivne misli su tema koja je postala, kao i fudbal, politika i ekonomija – za široke narodne mase, gde svako ima dovoljno informacija da može da učestvuje sa mišljenjem.
Sa mišljenjem zasnovanim na podacima dobijenim na ubrzanom kursu ili kroz knjige koje teško da se više i mogu svrstati u popularnu psihologiju, ezoteriju ili šta god.
Mnogi su probali da se igraju sa kreiranjem stvarnosti, oduševljeno prihvatili ideju da je dovoljno samo pozitivno misliti, delovati iz stanja ispunjene želje, i sve drugo će samo da se reši. Probali su, i, rezultat je izostao. Ili je bio drugačiji od očekivanog.
Naravno, tu ne računam uspehe koje spadaju u početničku sreću, jer je usmerenost i entuzijazam uvek lako održati u početnoj fazi prihvatanja neke ideje. Nakon duže primene zakona privlačenja, svako se uverio da stvari i ne funkcionišu baš tako kako knjige tvrde, ali se uglavnom nije dovoljno zainteresovao da otkrije zašto, već se zadovoljio objašnjenjem onih koji “znaju” i koji uspešno prodaju taj sistem.
A objašnjenje vodi začaranom krugu – nisi bio dovoljno pozitivan, ni dovoljno usmeren, dopustio si da sumnja i strah prevladaju. Ili nisi bio dovoljno precizan u zahtevu koji si postavio prema univerzumu (taj univerzum je baš glup kada mu se sve mora nacrtati). Moguće je čak da si previše jako želeo, pa si blokirao ostvarenje želje, jer si uneo napetost.
Jer, znamo da u zakonu privlačenja želja treba da bude toliko jaka da se ceo svet postavi naglavačke da bi se ona ostvarila, ali, da, istovremeno, čovek bude skroz opušten i da dovede sebe u emotivno stanje ispunjenosti te želje, pa samim tim i njenog nepostojanja.
Ovo napisano deluje kao karikiranje, kao banalizovanje, zar ne? Bar da jeste.
U yoga učenju postoje odgovori, i daleko dublja i sveobuhvatnija priča o zakonu vibracije. Da bi se došlo do tih odgovora, do pravog znanja koje ima neverovatnu moć transformacije, potrebno je da pitanje – “Zašto se baš meni uvek ovo dešava? Čime sam ja to zaslužio?”, prestane da bude retoričko, izazvano lošim sticajem okolnosti i samosažaljenjem, i da preraste u snažnu težnju i nameru da na njega odgovorimo. Jer to pitanje jeste suštinsko.
Sve to je priča o samskarama, vasanama, vritijima, impresijama, karmi. Priča o arhetipovima, kolektivnom i individualnom nesvesnom. Nije sporno da rečenica “Kakve su nam misli, takav nam je život” ima svoju vrednost. Sporan je način na koji primamo tu rečenicu, pokušaj da isforsiramo pozitivnost ne znajući kako ona nastaje. Problem je što ne znamo zašto negativne misli imaju tako veliku moć nad nama.
Imala sam prilike da razgovaram sa mnogima kojima je stvarnost ispunjena strahovima, paranoičnim mislima, jakim destruktivnim i agresivnim težnjama. Ne radi se o tome da oni ne žele da se reše toga ili da ne shvataju značaj pozitivnih misli.
Ta sila koja vuče negativnosti, destrukciji, strahovima daleko je jača od volje čoveka. A pravo pitanje je – zašto je tako? Zašto se i kako čovek prepusti tome, umesto da biva otvoren prema onom višem? I, da ne bude zabune, nisu samo drugi koje pominjem oni koji su ispunjeni strahovima i potpuno u vlasti nevoljnih misli. To smo svi mi.
Celo yoga učenje je odgovor na ovo pitanje. Onaj ko hoće da se igra sa kreiranjem stvarnosti i zakonom privlačenja na pravi način moraće daleko dublje i sveobuhvatnije da priđe tome. Moraće da istraži sopstvenu psihu, zakone po kojima funkcionišemo i da radi na sebi temeljno, u dužem vremenskom periodu, na svim nivoima.
I, kao zaključak ovog uvoda u širu priču o samskarama, vasanama i karmi – Nije problem u samoj ideji, već u onome ko prima tu ideju. Problem smo mi, ono što doživljavamo kao sebe.
Gordana Parvatii
