altZa one koji se sreći nadaju, mora biti jasno da ipak ima neke sličnosti između reke i pojave onog večitog u nama.

Hajde da razmotrimo ovaj pasus. Sličnosti i veza između reke i večitog? Reka teče… Reka ne može biti večita, ali samo „tečenje“ – je večito! Reka zapravo i ne postoji u realnosti.

Mi smo za reku izmislili neko ime koje nam se učinilo zgodno i koristimo se njom ili je proučavamo, imamo romantične šetnje kraj nje, premošćavamo je. Ali, u stvarnosti, reka je masa vode koja se kreće. Reka je, samo voda.

U astrologiji je reka u simbolici znaka Škorpije koji je vodeni znak i koji je fiksni znak. Šta je fiksno u reci, budući da je ona sama večito pokretna i nikada se ne zaustavlja – dakle slika i prilika toka i promene? Fiksno u reci je – tečenje! Fiksno ili nepromenjivo. To je kvalitet astrološkog znaka koji ukazuje da neka pojava u prirodi ili nama ima „ulogu“ ili tendenciju – da svoje stanje zadrži. I, to je neka vrsta inercije.

Šta je sa večnošću? Uzmimo za sebe da smo reka. I to je zapravo vrlo interesantno poređenje. Posebno za one koji su u podznaku Škorpija, na primer. Naš život se lako može povezati sa životom reke. I ona ima svoj izvor koji joj zauvek ostaje nejasan, nedokučiv. Ona teče svojim tokom i zaboravlja odakle je krenula, ili jednostavno, ne zna koja je njena uloga i smisao, izuzev da teče i negde, nekada da se ulije… Na kraju svog života, reka se ulije u jezero, more.

Da li je to njena smrt? Jeste, ukoliko se smatra rekom. Ulivanjem Dunava u Crno more nema više Dunava? Naravno da koliko god se vode ulije u Crno more – Dunav i dalje postoji i teče svojim večnim tokom. Na primeru reke vidimo zapravo – večnost na delu. Ciklus rođenja, života i smrti koji se odvija nanovo bez kraja i prestanka, te je dakle večan.

Ovaj primer se astrološki preslikava kroz vodene znakove Rak, Škorpija i Ribe. Element vode koji je u svoje tri faze predstavljen ovim znacima. Voda je večna i njen tok je večan. Svaka druga pojedinost koja joj je pridodata, odnosno, koju joj je čovek pridodao je prividna i konačna, kratkotrajna.

Čovek je vrlo ograničen te ga ne možemo poistovetiti sa vodom. Pravilnije bi bilo da ga poistovetimo sa „određenom zapreminom vode“ koja je u jednom trenutku istekla iz izvora i teče svojim putem. Takva zapremina vode je samo mali deo celokupne vode, i kao takav u opštem smislu i kreaciji beznačajan.

A čovek, naravno, sebe smatra veoma značajnim. Za sebe. Tako da, kada čovek sebe smatra samo malim delićem prirode, on je u startu osuđen na smrt i nestajanje. Bolje reći, on nikada ni nije postojao i njegovo rođenje je samo privid i varka uma.

Koje je rešenje i šta može da se uradi? Svako se nad svojom smrtnošću užasava, svesno ili nesvesno i da li kroz religiju, da li kroz neke druge aktivnost pokušava da se spase od zagrljaja propasti i nestajanja koje ga izvesno čeka. Čovek mora da oseti, osvesti, nesvesne delove sebe – koji su ogromni, i možemo reći beskonačni.

Na čoveku je da shvati da on nije nikakva „ograničena zapremina vode“ koja tu i tamo za koju godinu nestaje, već da je on sam večan. Čovek je viši od sve vode, i svih drugih elemenata kreacije – zajedno! Jer, čovekova suština, duh, nije od ovoga materijalnog sveta.

Oh… kako je lako to zaboravio i upleo se u mrežu uma iz koje je gotovo i prestao da traži spasa. Znači, izgubio nadu i zamenio je veštačkim željama i nadama… Ne identifikuj se sa trošnim i prolaznim! Dobro znamo da ukoliko se vežemo za materiju, pa samim tim i svoje telo, da smo na vrlo velikoj i nestabilnoj vetrometini i samo je pitanje kada će nas neki jači vetar potpuno zbrisati.

Napisah ovo „u jednom dahu“, pa da ne kvarimo, ostavimo nešto i za „sledeći dah“. Vidim da sam pisao na Vaskrs, dan kada se slavi Vaskrsenje Hristovo. Hrist je pobedio smrt i ostavio nam u amanet da i mi to učinimo. Ono što je rođeno, mora i umreti, to je svima jasno i pripada zakonu prirode. Međutim, postoji u nama nešto što je večito, nešto što nije rođeno niti će umreti. Hristovo Vaskrsenje je upravo pobeda duha nad materijom, pobeda večnog nad prolaznim. Držimo se toga.

Završiću u maniru kako sam i započeo:

Blizina sladostrašća koju osećamo ne sme nas zbuniti, niti smemo pokleknuti pred ponorom izazova. Sa istim potrebama moramo ići dalje u nove izazove. Stvaranje radosti je neizbežno ukoliko mislimo izaći iz ove radionice duha. Stojimo sami i među svima se pitamo u kojoj meri je jednačina ovog života rešiva?

Snaga se iscrpljuje u beskrajnim pokušajima da se izađe iz sna. Kada krenemo čvrstim korakom napred, da li mi grabimo ka svojoj budućnosti ili samo u mestu tapkajući, prizivamo nove sne u život?

Sloboda se osvaja onako jakom željom koliko je njena snaga uopšte moguća. Slobodouman čovek nikada neće dopustiti da ga zavara raskoš svakodnevnice.

Iz obraza izvire suza i pada niz lice, kao da se od nečeg oprašta… Slabost u čoveku je ono što je dragoceno, i što ga ivicom puta može povesti u neistražena i bogata područja. Ljubav, jedino ona ima tu snagu, tu silu, da čoveka povuče ka svom središtu, da ga spase. Svi kažu da ima Boga, no, ja se pitam šta bi on rekao na to..?

 

Željko Gudurić