Strah od uspeha može se manifestovati na različite načine. Dešava se da se osoba ne usuđuje da pokuša ono što najviše želi, da radi tako kao da sebi podmeće klipove pod točkove, da se trudi da niko ne primeti njene uspehe.

Iza ovakvog načina ponašanja često stoji uverenje da će zbog pokazanog uspeha uslediti neka vrsta kazne. Onda kreće i osećaj krivice, jer je nekome možda svojim uspehom zasmetala.

 

Zašto bi sebe blokirali?

Kada vidite da neka osoba ima kvalitete, a ne usuđuje se da ostvari svoje ambicije i potencijale, može vam biti čudno zašto ih ne koristi, zašto je odustala od sebe i prednost daje drugima, te crveni u obrazima kada je u situaciji da se pokaže. Često kažemo da se takva osoba stidi, pa nam nije jasno zašto bi se stidela, kada je odrasla i realno nema zbog čega da bude postiđena.

Mnogi vam mogu reći da se plaše uspeha, jer oko njih ima mnogo zavidnih ljudi koji će sve učiniti da ih, nakon postignutog uspeha, unište. Čini im se da je bolje da ne talasaju, da se ne ističu i ne izlažu sebe kritici, podsmehu, podrugivanjima.

Životarenje pognutog vrata nekako je ušlo u krv mnogim osobama srednjih godina. Vidimo i mlade ljude koji sputavaju svoju autentičnost, trudeći se da budu utopljeni u masu, zadržavajući adolescentsku potrebu da pripadaju vršnjačkoj grupi.

Stavljajući na sebe slojeve šminke, “japanske” obrve, svilene trepavice, veštačke grudi, birajući samo najbolje fotografije za pokazivanje na društvenim mrežama, oni šalju jasnu poruku o sebi – “vredim samo kada se slika o meni uklapa u tražene šablone”.

Iza svih ovih ponašanja krije se pad samopoštovanja i strah od izloženosti. Nema ispoljavanja iskrenih emocija, slikanje bez šminke spada u “ogoljavanje”. Kako i zašto se javljaju strahovi od uspeha i neuspeha te koji mehanizam psihe stoji iza njega, prokušaćemo u narednim redovima odgonetnuti zajedno.

 

Unutrašnji konflikt

Strah od izlaganja javlja se kada u osobi postoje dve želje koje su opozitne, suprotne. Jedna bi mogla da se predstavi željom da se pripada, da se bude voljen, isti kao drugi, dobar, jednak, a druga bi bila želja za trijumfom, ambicija, dostizanje cilja.

Prva želja ne sme da uključi drugu, jer bi se tada osoba osetila kao prevarant. Kakav je to dobar drug koji, u stvari, želi da porazi druge, da trijumfuje i bude najbolji.

Druga želja ne sme da uključi prvu, jer trijumfovanje nad drugima podrazumeva da je bolji, a onda bi to značilo da bi drugi mogli da se naljute, da ga odbace, jer se od njih razlikuje odnosno porazio ih je, pa oni ispadaju tako slabiji ili gori.

Kako ne može da pomiri ove dve želje, a ne može ni da podnese konflikt u sebi, osoba izbacuje konflikt na spolja.

Drugi postaju ti koji su bitniji, koji imaju ambiciju, ali su sposobni i da osuđuju i presuđuju. Da bi se uklopila, osoba mora da bude nešto više, da dostigne taj nivo agresije. Svesno, osoba brine kako će drugi da je procene, zainteresovana je za misli drugih, i time “eksternalizuje”, izbacuje spolja, svoj strah. Opet, ne može istovremeno da bude dobra i da drugi procene da je ona dobra.

Ako se pokaže agresivnijom, mogli bi da se naljute i da je kazne. Kako ne oseća da je dovoljno dobra, osoba želi da sebi i drugima izgleda drugačija nego što je u stvarnosti – harmoničnija, razumnija, velikodušnija, moćnija, ili ponekada, i bezobzirnija. Istovremeno se plaši da će se razgolititi pred drugima, a još više pred sobom.

Može svesno da oseća i da kaže, da nije važno šta misli o sebi. No, ne želi da se suočava sa spoznajom sopstvenih mana. Trudi se da drugi ne primete njene mane. Postaje uznemirena da će je drugi otkriti. Time se nemir i zabrinutost pojačavaju.

Nerešeni konflikti unutar ličnosti dovode do narušavanja moralnog integriteta, stvara se zaštitna struktura unutar ličnosti od unutrašnje tenzije i pretećih pretenzija, koje se razvijaju i održavaju, a iz te strukture se rađa strah od izloženosti.

 

Strah od izloženosti

Strah od izloženosti pred drugima može se javiti kao neodređeno osećanje presije, pritiska. Može biti vezan za neku naročitu osobinu, koja je samo izdaleka povezana sa osnovnim konfliktom koji osobu muči.

Tako se osoba plaši da nije dovoljno inteligentna, merodavna, obrazovana, privlačna, te prebacuje strah na izvesne kvalitete da se ne bi plašila za svoj karakter, svoju suštinu, svoje biće. Uglavnom strah za određenu osobinu nema veze sa realnim kvalitetima te osobe.

Često se inteligentno dete boji da ne ispadne glupo pred grupom ljudi. Lepa devojka, da će drugi pomisliti da se pravi važna bez razloga. Mirna i empatična osoba, da će drugi pomisliti da je drska, bezobrazna ili agresivna.

Često je osobina, koja je presudna za vezivanje straha, ona kojom je osoba zadobijala vrednost u detinjstvu, na primer – drugi, značajni odrasli su je voleli, jer je bila dobar đak; zadobijala je pažnju oca, jer je bila umiljata i slatka devojčica; pohvaljivana je, kada je bila tiha i mirna u porodičnom krugu.

 

Najbolji đak i dobar drug

Evo primera koji se desio kada se jedan učenik plašio da bude najbolji đak u odeljenju. Kako je zbog preseljenja menjao škole, potvrđivao je da je po uspehu bolji od drugih u svakom novom odeljenju. Međutim, činio je to sa strahom od izlaganja, smatrajući da je taj uspeh posledica prevare.

Svaki put kada menja školu strahuje da će biti otkriven. Ne može sebi da objasni svoj strah, jer je njegov strah od izloženosti prebačen na sferu inteligencije. U ovom slučaju, strah da u stvari nije toliko pametan, nije osnovni i nije realan. On dobija potvrde svog uspeha i trebalo bi da se razuveri od sumnje u svoju inteligenciju.

Osnova njegovog straha tiče se pretenzije da bude dobar drug. Međutim, dobar drug je onaj koji se ne bi isticao među ostalima i ne bi brinuo o školskom uspehu, ali činjenica je da je ovaj dečak obuzet željom da trijumfuje.

Sukob ili konflikt se u njemu javlja između te dve želje. On misli da ne može istovremeno biti dobar drug i pobednik nad ostalima. Oseća da je prevarant, jer najbolji đak automatski nije dobar drug, po njegovim uverenjima.

Uverenje je to koje ga sprečava da uživa u ostvarenju svog cilja da bude najbolji, a koje čini i konflikt neizdrživim, toliko da on mora da se izbaci van, da se eksternalizuje i pretvori u pretnju okolinu i drugare, zbog kojih mora da oseća strah. On oseća strah od izlaganja, jer ima predstavu da će se nakon izlaganja “ko zna šta sve loše” desiti.

 

Simptomi straha od izloženosti

Simptomatski najvidniji izraz straha da ne postanemo prevarant je crvenilo odnosno strah od crvenjenja. Strepnja da će strah biti otkriven je nesvesna. Kada osoba ima ovakav strah, sve više i više biva zaplašena time da u njoj postoji nešto naročito loše, toliko da ju je nesvesno strah da to otkrije.

Simptomi se javljaju u svakoj situaciji koja osobu stavlja na probu – počinjanje novog posla, stvaranje novih poznanstva, odlazak u novu školu, polaganje ispita, društveni skupovi, svaka delatnost koja bi je činila upadljivom, makar to bilo učestvovanje u javnoj diskusiji.

Svesno, ovaj strah osoba može da shvata kao strah od neuspeha, iako je on često u stvari strah od izloženosti, i uspeh ga ne umanjuje! I pored spoljašnje potvrde kompetentnosti, inteligencije, adekvatnosti, strepnja postoji.

Kada osoba uspe u nečemu, tog trenutka oseća da je potpuno dobila, ali se plaši šta će biti posle toga. I ako uspe, osoba i dalje veruje da je prevarant.

.

Strah od ponižavanja i podsmevanja

Često se iza straha od uspeha krije strah od ponižavanja i podsmevanja. Može biti da je osoba osetila tako nešto u detinjstvu, da je živela u takvoj atmosferi. Ili je takav strah posledica kulture u kojoj se mala deca u falusnoj fazi, od treće do pete godine kada otkrivaju svoju seksualnost, namerno postiđuju od strane odraslih osoba. Kada odrasli “upiru” prstom u dete, koje stiče utisak da nešto sa njim nije uredu, ili kada ga zapostavljaju, jer ga ne smatraju dostojnim svog odraslog sveta.

Strah od ponižavanja potiče od povređenog samopoštovanja. Strah od podsmevanja potiče od poremećene ravnoteže, nesigurne strukture koja je pogodno tle za razvoj ostalih strahova. Strah od zapostavljanja potiče od nesvesnog nepoštenja, osoba nesvesno oseća da je prevarant, i zbog toga se oseća kao da stvara strah od razgolićenosti, koji pojačava strah od podsmevanja.

Osoba se trudi da bude bolja nego što jeste, da bi bila prihvaćena od strane drugih, iza čega stoji strah od toga da je drugi neće ni primetiti, a da će, ako je otkriju, primetiti da je prevarant, jer osoba koju prikazuje nije stvarna ona, pa će je prezreti i podsmevati joj se.

Pokušavanje dobavljanja oštećenog samopoštovanja kroz stvaranje idealizovane slike i proces eksternalizacije samo još više provocira strah. Stepen realnog samopoštovanja tada pada, a raste nerealni ponos, raste težnja da se bude tako dobar, tako agresivan, tako jedinstven, tako svemoćan ili tako sveznajući, kao niko drugi.

U ovom procesu zakržljava realno biće, kome se uzdižu nerealni kvaliteti. Osoba zapostavlja svoju autentičnu ličnost, želje, osećanja, potrebe i ciljeve, i propada u svojim ponorima.

 

Žudnja za drugima i strah od drugih

Potiskivanjem, inhibicijom, idealizacijom i eksternalizacijom, i pomračenjem ogromnog dela sopstvenog bića, osoba gubi uvid u samu sebe. Osoba se oseća i postaje kao senka bez težine i sadržaja. Na druge prebacuje težište, i sve osobine koje su u stvari njene. Drugima daje vrednosti koje ne zaslužuju, a njena sopstvena samoprocena gubi značaj.

Istovremeno, njena žudnja za drugima i strah od njih, za nju postaju ne samo opasnost, već sve više neophodnost. Ovakav stav daje neodoljivu snagu mišljenju drugih, kreirajući krajnju preosetljivost na zapostavljanje, ponižavanje i podsmeh. Osetljivost na svaku kritiku.

Posledica straha je udaljavanje od drugih i neprijateljsko raspoloženje prema drugima. Važna je i tendencija ovih osoba da do kraja obeshrabre i one koji su samo donekle obuzeti ovakvim strahom.

Na kraju se javlja i strah od menjanja bilo čega u sebi, kao kondenzacija svih navedenih strahova. Svaki sitniji neuspeh može osobu baciti u depresiju, jer potvrđuje njenu opštu bezvrednost i osećaj bespomoćnosti.

 

Kako se osloboditi strahova?

Strah od neuspeha može da blokira osobu toliko da i ne pokuša ono što najviše želi. Zadovoljava se životarenjem, životom “u sredini”, u proseku. Lakše joj se čini to da se ne suoči sa svojim neuspehom, i ne vidi mogućnost da se iz neuspeha može nešto naučiti. Ne vidi da je svaka uspešna osoba doživela mnogo neuspeha, pre nego što je dostigla svoj cilj.

Uspeh ne dolazi sam po sebi, i njegov sastavni deo je neuspeh, isto kao i realan strah. Što pre izađete na kraj sa tim strahom i prihvatite njegovo pravo značenje, pre ćete naučiti da iz grešaka izvlačite maksimum i nastavljate na svom putu ka uspehu fokusirano i sa ciljem.

O.L.I. terapijski proces i koučing pomaže osobama u osvešćivanju strahova i lažnih uverenja o sebi i drugima, kao i otklanjanju lažnih informacija, koje osobi onemogućavaju autentično ispunjavajuće življenje svog života.

Nakon završene terapije klijent je sposoban da sam uoči iracionalna uverenja, i zameni ih realnim i racionalnim. Suočava se sa novim životnim izazovima i uživa u ostvarivanju svoje autentičnosti.

Život nije lak, ali je lep i vredi ga živeti!

 

Mirjana Kokerić