MirjanaDonosenjeOdluka

Čoveče, odluči se!

Put kojim idemo kroz život rezultat je niza odluka koje svakodnevno donosimo i sprovodimo u delo.

U svakom trenutku smo suočeni sa nizom mogućnosti od kojih treba odabrati pravu.

Kako se probudimo, svakog jutra donosimo odluku: “Da li da se umijem , ili da se ubijem?”. Dobro, ne baš toliko tešku, ali donosimo odluku kako ćemo provesti dan. Nakon toga kreće naš dan sa nizom odlučivanja i preduzimanja akcija kojima odluke sprovodimo u delo.

Međutim, često nas oprečna osećanja ometaju da stvarno donesemo odluku i ponašamo se kao da nešto i hoćemo i nećemo. Tada smo u stanju ambivalencije ili dvoumljenja, rastrzanosti između oprečnih emocija. Sposobnost da podnesemo te oprečne emocije, da ih odmerimo i opredelimo se, čini nas sposobnima da “prelomimo” na jednu stranu i donesemo ne ambivalentnu odluku – onu koje ćemo se stvarno pridržavati bez “podmetanja klipova pod točkove”.

 

Razlozi za ne donošenje odluka

Bez obzira na neophodnost odlučivanja, ljudi često pribegavaju ne donošenju odluke iz različitih razloga. Koriste izbegavanje, odlaganje, ne razmišljanje, površnost, potiskivanje… Odlaganje donošenja odluka održava čoveka u bezbednoj zoni. Ako donese odluku, opredelio se za nešto i odriče se svih drugih opcija i mogućnosti koje se potiru sa onom za koju se odlučio.

“Alternative se isključuju” ili, kako se kod nas kaže “ne može i jare i pare”. Da bi nešto dobio, čovek nečega mora i da se odrekne. Neki zbog toga izbegavaju donošenje odluka, jer su nespremni na odricanja i odgovornosti koje odluke sa sobom nose. “Da li da se udam / oženim? A šta ako naiđe bolji / bolja”, “Da li da se posvetim ovoj profesiji?”, “A šta ako otkrijem da je nešto drugo bolje za mene?”…

Svako opredeljivanje i odlučivanje nam daje mogućnost da u nešto uđemo i razvijamo se, ali oduzima nam druge moguće alternative (ako nemamo nekoliko tela ili klonove) da budemo i nešto drugo. Međutim, i ne donošenje odluka je odluka – odluka da ne budemo ništa, jer želimo da budemo sve.

Nekada je strah od greške prepreka u donošenju  odluke. Kada imamo iracionalno uverenje o sebi da moramo biti sto posto sigurni u ispravnost svoje odluke i da ne smemo doneti pogrešnu odluku ni pod kojim uslovima, automatski blokiramo sebe.

Ovakav perfekcionizam, u kome osoba mora biti u svemu najbolja i nepogrešiva, vodi u anksioznost i izbegavanje donošenja odluke. Ne vidimo moguće alternative i pozitivne ishode, jer nam  je pažnja usmerena na strahove i negativne ishode.

Nekim osobama nedostaje samopodrška. Kao da im je potrebna dozvola da to što žele i urade, oslanjaju se na pomoć sa strane. Kada donesu odluku, one ne mogu same da je sprovedu u delo, a dok ih neko “drži za ruku”, strah se deli po pola i njima je lakše da nose teret donešene odluke.

Osobe koje imaju jak strah od smrti (koji je često nesvestan) mogu ga projektovati na strah od donošenja odluke. Kao da imaju doživljaj da odluka označava njihov kraj. Dešava im se da ne mogu da donesu odluku o prekidanju nekih aktivnosti. Mogu, na primer, da imaju svest o tome da ne moraju više mnogo da rade ako su u penziji. Ako donesu odluku da će manje trošiti svoje snage, postoji opasnost da će ih “napasti” strah od dosade, ali i zloslutne misli o smrti. Kao u izreci “ajkula umire kad prestane da pliva”.

Neki ljudi koji izbegavaju preuzimanje odgovornosti za donošenje odluka plaše se krivice, ostavljanja ili  neprihvatanja od strane drugih, koji bi mogli da uslede u slučaju da donesu sopstvenu odluku umesto da se povinuju odluci drugih. Često se to dešava, na primer, kod izbora fakulteta i profesije kojom će se neko baviti.

Ako ne donesu sopstvenu odluku i izbor, mogu se ponašati kao da su prihvatili roditeljski izbor, ali vršiti opstrukcije u sprovođenju “odluke”.

Korist koju izvlače za sebe može biti kažnjavanje drugih zbog nečega što su im učinili u prošlosti. Ne izlaženjem na polaganje poslednjeg ispita ili odugovlačenjem studija, recimo, studenti mogu  kažnjavati roditelje koji su izabrali fakultet u njihovo ime. Time i izbegavaju suočavanje sa obavljanjem profesije koja nije suštinski njihov izbor. Ako nam je neko uskratio pravo na lični izbor u detinjstvu, pa smo mi nastavili sami sebi da ga uskraćujemo kao odrasli, teško da ćemo se upuštati u samostalno donošenje odluka.

 

Načini izbegavanja odluka i odrastanja

Postoje ljudi koji sve vreme u sadašnjosti provode u otporu prema životu. Oni ne donose nikakve odluke, jer im je jedina želja koju imaju da promene prošlost. Kako je to nemoguće izvesti, život im prolazi u optuživanju. Kad se desilo to što se desilo, kad nisu imali to što nisu imali, onda nema svrhe nastaviti dalje… Oni, zapravo, fiksiranjem za prošlost izbegavaju sadašnjost i odrastanje.

Za izbegavanje odrastanja neki koriste površnost. Površno će se baviti ljudima, ulaziće u površne odnose i neće se udubljivati u rad. Neće se vezivati za partnere i, u suštini, neće ni razviti sposobnost za zrelu ljubav i rad. Površnost nije donošenje odluke i ulaženje u nešto-već “kobajagi odluka i kobajagi ulaženje u nešto”. Oni se rasipaju na sve strane, “od svega po malo, ni od čega dovoljno” kao da su TV program, održavajući pri tome iluziju da su slobodni.

Tinejdžeri kao otpor prema životu koriste ne razmišljanje, ali se ono i uklapa u taj razvojni period. Tada osoba i hoće i neće, ali ne može da odluči, da se opredeli, da prelomi, i lakše joj je da ne razmišlja, mada time ništa ne postiže, ne pomera se, ne razvija se. Svesni su, na primer, toga da, ako ne uče neće moći da se upišu na fakultet koji žele, i stalo im je do toga, ali, kad dođe vreme za učenje kao da to zaborave, “isključe mozak” i zablenu se u Fejsbuk.

Ako, kao odrasle osobe, ostajemo zaglavljeni u ovoj fazi, postajemo nesposobni da donesemo odluku. Gledaćemo televiziju, igraćemo igrice na računaru, okupljaćemo društvo, samo da bi izbegli donošenje odluke.

Korist koju izvlačimo iz ovakvog stanja je izbegavanje odrastanja. Tako nastaju “večiti tinejdžeri”.

 

Loše odlučivanje

Dešava se da ljudi donesu odluke zbog kojih se kaju, ili ih ubrzo preinačuju u suprotne. To su nezrele odluke koje nisu nastale kao posledica poštenog i iskrenog unutrašnjeg odmeravanja oprečnih osećanja koje možemo imati prema onome za šta se odlučujemo, svih “za i protiv nečega”, posle kojih bi došlo stvarna, nedvosmislena odluka. Ljudi koji ne mogu da podnesu tu rastrzanost, “pošteno merenje” dobrih i loših aspekata nečega o čemu odlučuju, donose odluke “varajući na meri”, varajući sami sebe. Postoje različiti psihološki odbrambeni mehanizmi koje ljudi koriste braneći se od ambivalencije (oprečnih emocija).

Potiskivanjem se jedna strana oprečnih emocija gura u nesvesno, a reaktivno se istom merom naglašava druga. Recimo, kod izbora partnera ili odlučivanja o tome da li da ostanemo u nekoj vezi, može se potisnuti sve loše što mislimo i osećamo o toj osobi i odlučiti se za brak, jer se vidi samo ono što je u njemu pozitivno. Kada potisnuta osećanja izbijaju na površinu, nakon izvesnog vremena uslediće kajanje.

Osobe koje se odluče na nešto, pa onda rade tako da to isto upropaste, u jednoj akciji pokazuju i pozitivne i negativne emocije prema objektima,”dva u jedan” pakovanje. One su nesvesne da nose tu mešavinu oprečnih emocija u sebi. Odluče, na primer, da nekome pomognu, ali to učine tako da mu naprave “medveđu uslugu” ili “više štete nego koristi”. Rade tako da ponište ono što rade, kao “krava koja da mleko, pa se ritne i prospe ga”.

Mehanizam “dva u jedan” nije stvarna odluka, jer nema razrešenja oprečnih emocija – to je odluka koja sama sebe poništava.

Kada raskidaju veze, pa se nakon par dana vraćaju istim osobama, da bi se nakon nekog vremena ponovo predomislili, ljudi koriste mehanizam cepanja emocija u vremenu. Pošto ne mogu da podnesu oprečne emocije prema nekome i na osnovu njihovog odmeravanja odluče da li sa njim žele da budu ili ne, oni imaju “parne i neparne dane” za pozitivne i negativne emocije, ili to zavisi od “noge na koju su ustali”. Jednog dana osećaju pozitivne emocije prema nečemu ili nekome, a drugog dana negativne, bez vidljivog razloga zašto im se osećanja smenjuju. Takve su im i “odluke” – ćudljive i oprečne.

Jedan od načina odbrane od neprijatnosti koje oprečne emocije izazivaju u nama je da negativna osećanja prebacujemo na treću osobu ili na nešto treće. Na primer, potisnuti negativne emocije prema svom partneru i pomeriti ih na nekog trećeg, neku “žrtvu” na koju ćemo biti besni umesto na našeg dragog ili dragu. Ni tada nismo odlučili kako treba, jer je naše opredeljivanje vođeno nekom vrstom samoobmane u kojoj nam treba “žrtveni jarac” da upije negativne emocije prema osobi za koju smo se opredelili.

Moguće su i kombinacije svih pomenutih mehanizama: ko šta voli, samo da se ne odlučimo! Dobro donošenje odluka podrazumeva iskrenost prema sebi, to da nema “varanja na meri”.

 

Pre donošenja odluka postavite sebi nekoliko pitanja

Najpre bi trebalo postaviti sebi sledeća pitanja u vezi sa samim donošenjem odluke:

Da li imam neku korist od ne donošenja odluke? Šta izbegavam? Kakve ishode predviđam? Da li su i zašto oni za mene opasni? Šta zadržavam ako ne donesem odluku? Od čega to ne mogu da se odvojim?

Nakon toga, morali bi da postavimo sebi i drugi niz pitanja: Šta gubim ako ne donesem odluku? Da li je za mene dobro da zadržavam “status quo” celog života? Da li ću žrtvovati svoj razvojni proces samo radi ostajanja u sigurnoj zoni?

 

Kako se odluke donose?

Kada odluku donosimo iz sebe, iza nje stojimo, ne napuštamo projekat koji smo započeli i imamo osećaj zadovoljstva što u njemu istrajavamo. Odluku ne bismo trebali donositi u afektivnom stanju, odnosno kada smo depresivni, besni ili preplašeni, jer bi tada ona bila obojena i određena pesimističnim mislima. Ne bi je trebalo donositi ni kad smo euforični oko nečega.

Sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja donosi nam mogućnost da se odlučimo i da nakon toga ne osećamo kajanje. Da bi osoba bila u stanju da podnosi suprotstavljene emocije, ne negira ih i ne potiskuje, potrebno je da nauči da toleriše tenziju koju u njoj izazivaju suprotnosti i da, uprkos njoj, provede jedno vreme u iskrenom vaganju da bi ih pravilno odmerio.

Može pomoći i da se “stvari bace na papir”:

Šta će se tačno desiti i kako će se osoba osećati ako donese odluku? Kakve su kratkoročne i dugoročne posledice po nju, po njoj bliske ljude, a kakve po okolinu? Trebalo bi da zamisli svoj život nakon donesene odluke: da li je srećna ili tužna, da li ima osećaj krivice? Da li oseća zavist prema drugim ljudima koji takvu odluku nisu morali da donose? Koja pozitivna osećanja gaji, a koja negativna prema rezultatima?

 

Donošenje odluka u poslovnom okruženju

Poseban značaj za ljude ima upravo donošenje odluka u poslovnom okruženju, jer se merilo kvalitetnog odlučivanja direktno manifestuje i povezuje s poslovnim uspehom!

Poseban značaj za ljude ima upravo donošenje odluka u poslovnom okruženju, jer se merilo kvalitetnog odlučivanja direktno manifestuje i povezuje sa poslovnim uspehom! Menadžeri i ostali zaposleni imaju različiti tip, obim i težinu odluka koje donose. Dobro je poznavati suštinu, veštinu i faze odlučivanja kako bismo uspešnije donosili poslovne odluke.

 

Faze odlučivanja

Odlučivanje kao proces ima nekoliko faza, a za kvalitetno donošenje odluke ne bi trebalo preskočiti ni jednu od njih. Najpre mora postojati svest o potrebi za odlukom! Zatim ide faza pripreme odluke i ona obuhvata definisanje problema (šta je sporno, predmet odlučivanja), definisanje ciljeva, donošenje preliminarne odluke.

Zatim: sakupljanje informacija, generisanje liste mogućih rešenja, evaluacija mogućih rešenja, odabiranje rešenja od prethodno generisanih. Sledeća faza je donošenje odluke! Poslednja faza je provera odluke, u koju spade sprovođenje odluke u praksi, praćenje izvršenja odluke, praćenje rezultata, praćenje ispravnosti i implementacije.

 

Zašto je potrebno učenje u odlučivanju?

Ako se osposobljavamo za donošenje odluka, učimo iz sopstvenih i tuđih grešaka, učimo da tolerišemo suprotstavljena osećanja, istrajavamo u donešenim odlukama, povećavaju se naše šanse za bolji život, za uspeh u  ljubavi i radu.

 

Mirjаnа Kokerić