Te sumorne nedelje, jesenjeg kišnog popodneva malo je falilo da odustanem od uobičajenog krstarenja gradom. Satima sam izbegavao i svoje drugare, zagrižene šahiste, vadeći se na hroničan umor, od iscrpnog šalterskog posla u susednoj pošti. No, uporno su navaljivali.

Na sve načine sam pokušavao da ih urazumim, navodeći da se moja Minea ljuti što na gubitnike traćim vreme. Što propuštam dražesne trenutke u njenom romantičnom potkrovlju, uz odabrane note starih dobrih klasika. Franca Lista, Betovena, Šopena… koji u duši pobuđuju najfiniju emociju u odavno posrnulom vremenu, odgovarajući me time od svih šahovskih polja, da ne posrnem na ograncima bezočne kocke koja noćima vreba novo žrtveno jagnje.

Probao sam da ih odbijem, čak i prepotentno, naglašavajući svoj značaj do neba, zbog svoje jučerašnje dobivene partije šaha. Spominjući uvek i Boletove incidente, koji se ispoljavaju uvek kad gubi. Zadnji put je kao mahnit, mlatarajući rukama, zakačio kafanski nameštaj sa tacne, koju je konobarica spuštala za susedan stol. Prebacio sam im i to da su najveće štekare na kugli zemaljskoj, jer sam i taj ceh kavaljerski podmirio.

Svojim šaljivim dosetkama su se iskupljivali, i pred njima bi moje galantno srce popuštalo i nastavljalo po starom. Naglašavao sam im i da sam sa parama utanjio, da sam poslednji ček popunio maločas, u veru kupujući namirnice, i da nemam ni kinte do plate, sa kojom se ionako ne mogu pohvaliti. Ali uzalud, i dalje su navaljivali, samo za nijansu više dečački, nevinije. Nisu voleli da gube, a ja pogotovo.

Odmeravanje snaga, obaranje ruku smo još kao klinci prevazišli, kao i bacanje kamena sa ramena. Obožavao sam da ih matiram. Čudo jedno, iako su već dobro zašli u godine, želja da budu frajeri nije ih popuštala. Trebalo mi je dosta tapšanja po ramenu da izvedem zaključak da sam im i dan danas merilo, ta veličanstvena figura poput kralja u šahu, koju pokušavaju, čak i na šahovskom polju, da nadmaše.

Ah ta neumorna jurnjava za suknjama. Ne prođe ni jedna partija, a da se ne dokače golicavih priča u nasrtljivom nastojanju da osvoje neku damu. Većinom bi nadrljali oštrijim prekorom, padajući preko praznih korpi na draži neke tamo primamljive opajdare. I mene su pokušavali da uvuku u to vrzino kolo, ali moje postavke u glavi su se ređale po direktivi srca, baš kako valja, onako kako prava ljubav nalaže.

Za voljene žene sam pojam muškarca. Jesam. Zašto bih bio skroman pred istinom. Nije da ih nisam savetovao dobronamerno prijateljski, pokušavajući da mojim šahovskim Don Kihotima ukažem gde greše, kad srce i kesu dreše. Savetovao sam ih da na dame gledaju sa divljenjem i poštovanjem, kao na velelepnu pozorišnu scenu. Da ne jurišaju na svaki njihov mig, i na mah ruku sa poljupcem poslatim publici, već da sa osmehom srdačno aplaudiraju.

Ponavljao sam im bezbroj puta da ljubav ima dramaturgiju, da pažljivo bira glavne glumce. A ako se pukim slučajem ne užive u uloge, da ih ljubav kulturno zameni adekvatnijim akterima. Slušali su me pomno, ali scenario zavođenja su i dalje režirali sami.

No, sudbina je to prozaičnih, nabeđenih… I opet bi mi se žalili! Ljubav ih je mimoilazila, kao sreća prosjaka sa pocepanim šeširom, iz kog bi se pri jačem mlataranju drhtavih ruku, da izazove još veće sažaljenje, sića skotrljala trotoarom glavom bez obzira, odlažući na policu sećanja svoje vajne ljubavne trofeje.

Još dobrih sat vremena sam oklevao, a kiša je i dalje padala. Nisu mi uvek prijale te zagušljive kafanske pijane noći kod zajedničkog drugara, Gavre Ponavljača, koji se zbog nestašluka u školi proslavio kao antihirst, sve sa šut kartom. Zvezda mu se gasila na očigled svih nas koji smo ga, ipak takvog kakav je, voleli. Nije on tako loš čovek, ali to hvalisanje gušilo bi više nego sav dim gostiju u njegovoj čamotoj kafani, nalik birtiji. Često dobro pripit, svojski bi nas ispljuckao, veličajući je gotovo posle svake rečenice, dok joj ne ispeva hvalospev.

Kafanica kod Gavre štrčala je u elitnom kvartu, naspram luksuznog hotela Balkan u kome uglavnom odsedaju stranci. Isticala se kao tek pristigla provincijalka u Knezu, pokušavajući da uskladi svoje držanje sa damskim, beogradskim, uvežbavajući graciozan korak, usput kriveći štikle na očigled znatiželjnih prolaznika, spremnih na podsmeh, pa i na zvižduk ako taj čin isuviše potraje.

I tako vam kažem, posle dva sata igranja pipirevke, između dve vatre Mineine ljubomore, koju je onako ženski znala da saspe grdnjom, po ko zna koji put, preteći rastankom, te balkanskog podbadanja da sam papučar šonja, da mi je žena natukla što-šta na oči. Samo sam klimao glavom i slegao ramenima, jer sam ih sve voleo, svaku na svoj način.

Prevagnuo je šah. Ni kiša više nije tukla o prozor kao maločas. I ona kao da je radila na mojoj dilemi. Odlučih da skoknem do kafanice, kud puklo da puklo, i da istučem neku partiju sa mojih šahovskim Don Kihotima. A možda dve, tri… ili sedam… Ma, kad popijem neku brlju u kafanici kod Gavre, i ne brojim više…

 

Nelly Poerich