Jedan od najvažnijih elemenata naših odnosa čini komunikacija. Komunikacijom izgrađujemo, održavamo i unapređujemo partnerski odnos. Ovde leži jedan od razloga zašto nam najteže pada kada komunikacije nema. Ovako posmatrano, nije neobično što se nedostatak komunikacije navodi kao glavni uzrok prekida veza i brakova.

Međutim, ako se zagledamo u taj “nedostatak komunikacije”, prateći svoja i tuđa iskustva, možemo primetiti da iako neizgovoreno, partneri koji “ne komuniciraju” ipak šalju neke poruke. Ćutati može značiti puno – “razočaran sam”, “nije mi stalo”, “sa tobom ne vredi pričati”, “ovo više ne vodi nikud”, “kažnjavam te tišinom”…

“Iz šupljeg u prazno”

Kao što i izbegavanje komunikacije može značiti slanje negativnih osećanja partneru, tako i “puno priče”, može malo značiti. Dakle, ne znači svaki razgovor da se komunikacija zaista dešava. Tako često čujemo da se za nekog kaže – “Puno priča- samo presipa iz šupljeg u prazno.”, “Ona priča i priča, ali nikada ne kaže ništa!” ili “On me nikada ne sluša kada ja pričam!”; “Priča samo o deci i obavezama”…

Komunikacija je veština, pa tako i zahteva da je učimo i uvežbavamo. Ono što učimo je veština slanja prave poruke, iskrene, značajne i konstruktivne, uz poštovanje sebe i drugog. To nije lako, i kao kod svake druge veštine zahteva trud, ponavljanje i uvežbavanje. Za početak da se pozabavimo svojim osećanjima u odnosu na nekog, celovito i iskreno.

“Treba da pričamo o nama”

Puno je razloga koji nas vode u destruktivnu komunikaciju, pa tako i u loše odnose. Mnogi izbegavaju da se ovom temom uopšte bave, i plaše se razgovora ovog tipa. “Pričati o nama” često je asocijacija na nešto neprijatno.

Neretko, i kada se razgovori vode, imaju za cilj da se pronađe krivac, pa tako liče na sudnicu. Partneri se koncentrišu na manje bitne stvari, čime prikrivaju svoje suštinske probleme. Drugome se uskraćuje pravo na grešku, umanjuje se poštovanje, rečenice počinju sa – “Ti… nikad, ti uvek, ti moraš…”. Razgovori su ponekad nerealistični, sa puno preterivanja i generalizacija. U prepirkama, takođe, često vidimo očekivanje jedne strane, da partner razmišlja i ponaša se na isti način ili baš onako kako drugi očekuje.

Ponekad su pozitivne emocije one koje su potisnute, i u odnosu ostaju samo negativne. Tada čujemo žalbe da partner stalno “zvoca”, kritikuje, usmerava se samo na negativno, ima velika očekivanja, povređuje rečima i ponašanjem.

Na ovaj način, kada se neko povređuje, ne možemo očekivati da nas razume, niti smo mu poslali poruku da razumemo drugog. Ono što pre dobijemo kao reakciju je aktivno ili pasivno “vraćanje lopte”.

Zato je dobro da imamo u vidu da je komunikacija mogućnost, ne samo da izgradimo odnos već i da ga održavamo i unapređujemo. Pitanje je, imamo li motivaciju, a ako je nemamo, trudimo li se da je pronađemo, usuđujemo li se da potražimo pomoć ili “dižemo ruke”.

Komunikacija kao izazov

U današnje vreme, biti u braku predstavlja pravi izazov. Ono što čuva brakove jeste dobra emocionalna povezanost koja se ogleda u komunikaciji. Brak zavisi od njegovih aktera, od toga koliko zaista poznaju sebe i partnera. Možda i najbitnije, zavisi od toga koliko snage partneri ulažu kako bi održali brak, i zajedno u njemu bili srećni.

Kako način komunikacije najviše zavisi od emocijama koje upravljanju našom komunikacijom, ukoliko želimo da poboljšamo ovaj, važan faktor bračne sreće, treba da tražimo odgovor u emocijama. Dobro je da se kritički upustimo u analizu sebe i svog ponašanja, svog odnosa, i da se ne libimo da u tome zatražimo pomoć.

U samoj komunikaciji može biti korisno da obratimo pažnju, ne samo na svoje reči, već i neverbalne poruke koje šaljemo. Korisno je izbegavati dvosmislene poruke. Dela govore više od reči, vodite se time. Budite iskreni i otvoreni u vezi vaših stavova i osećanja. Dobro je izbegavati optuživanja, sarkazam, stalne kritike, već umesto toga treba ući u “tuđe cipele”.

Dobri sastojci uspešne komunikacije su pravo vreme za razgovor, “uživo” bez virtuelnih poruka, bez napada, iskreno, uz adekvatnu neverbalnu poruku. Nek se emocije slegnu, bez stalnog vraćanja na stare probleme, i bez očekivanja da drugi može čitati naše misli.

Partnerski odnos specifična je vrsta odnosa , kao što je i odnos roditelja i deteta, učitelja i đaka, i tako dalje. Ova vrsta odnosa kao takva ima svoje specifične elemente i karakteristike, čini ga i neki elementi prijateljskog odnosa, ali on to u svojoj suštini nije.

Značaj otvorenosti u komunikaciji

Otvorenost u komunikaciju u odnosu na svoje emocije, na prvom mestu, kao i stavovi i mišljenja su ono što je glavni začin svake dobre komunikacije. Sposobnost da podelimo to što osećamo, da aktivno slušamo i damo povratne informacije.

Ono čime je dobro voditi se jeste Aristotelova misao, koja kaže da se svako može naljutiti, jer to je lako, ali naljutiti se na pravu osobu, u pravom trenutku, do ispravnog stepena, zbog ispravnog razloga i na ispravan način – to nije lako, ali nam može biti dobra vodilja u komunikaciji.

Rešavanje problema nije uvek prijatna stvar i ponekad se ljudima čini lakše da problem ignorišu, “gurnu pod tepih”, pretvaraju se da je sve u redu i nadaju se da će proći sam od sebe. Istina je međutim, da su problemi koji se reše sami od sebe izuzetno retki, i da oni koje ne rešavamo imaju tendenciju da rastu.

Izbegavanje da se razgovara o problemu, kratkoročno se može činiti kao manje neprijatno rešenje, ali na duge staze, problem koji nije rešen može i da uništi vezu. On uvek sa sobom nosi neko ogorčenje koje sa vremenom ne samo da ne prolazi, nego raste.

 

Ivana Paunović