Usamljena svest više nije bila dovoljna sama sebi. Odlučila je da razbije monotoniju pozorištem. Smislila je osnovne zakonitosti, scenografiju i pravila.
Propisala put evolucije i potrebne uslove za nagle evolucione skokove. Sve je bilo veoma logično i pragmatično. Volju je prepuštala lokalnim bićima planeta.
Stvorila je i posrednike koji su o tome vodili računa na nekako više matematički način, postavljali znakove pored puta za moguće skretnice bića i dodavali začine za animaciju igre.
Svesti svih je vezala za sebe proživljavajući njihova osećanja. Osnovnim kodovima je u bićima jedne celine oblikovala u grubim crtama deterministički put.
Često se povlačila u svoju samoću ostavljajući za sobom binu da vrti u krug , prerađuje i dorađuje već viđena scenarija. U jednom od tih povlačenja donela je odluku da više ne bude sama.
Odlučila je da svesti bića koja dožive prosvetljenje, izgrade dušu sa dobrim osećajima za ispravno, postanu deo nje.
Kao i ti sačinjen organizam od triliona zasebnih ćelija koje funkcionišu u simbiozi za opšte dobro celine i viša svest je postajala sve veća, sve lepša, šarenija i veselija.
Te svesti su donosile sa sobom svoje emocije što je univerzum činilo sve lepšim mestom za postojanje, pravila su se počela razvijati maštovitije.
Sa druge strane ona bića koja nisu spevala izgraditi čistoću u sebi, uznapredovati, posle smrti su vraćana brisanog sećanja na niže razine da iz početka uče.
Bilo je slučajeva da su neki vraćani na doškolovavanje, ne u tela prethodne ili više vrste već i u bakterije negde po slivnicima kanalizacija.
Darko Bešlić
