MirjanaKonflikti

Konflikti su često svakodnevnica svih nas, bilo da se dešavaju u nama samima ili u interakciji sa drugim osobama.

Navikli smo da ih doživljavamo stresno, da projektujemo krivicu na druge i da se tešimo činjenicom da svi tako žive. Konflikti mogu da služe razvoju osobe, samo je pitanje na koji način ih sagledavamo, analiziramo, rešavamo i kakve pouke i iskustva iz njih izvlačimo. Oni nisu ni loši ni štetni.

Potrebno je samo malo se potruditi i usmeriti ih u razvojni proces, kroz koji postajemo sve više odrasle osobe. Tako da sve manje konflikti postaju uzrok naših psiho-somatskih oboljenja.

Bilo kojom profesijom se bavili, bilo da imate potomke ili ne, bilo kog da ste uzrasta, ljudi ste i samim tim socijalna bića. Kao takvi ulazite u odnose sa drugima koji bi trebalo da počivaju na humanoj osnovi. Lepo bi bilo usmeravati odnose i nesporazume ka obostranoj koristi, razumevanju i rastu.

Nastavnici su svedoci raznih vrsta sukoba u školama, kažnjivih i nekažnjivih po zakonu. Oni se odigravaju o odnosu učenik – učenik, učenik – nastavnik, učenik – pomoćni radnik, učenik – rukovodstvo škole, i slično, i različiti su po sadržaju, ali slični po karakteru.

Roditelji imaju iskustva sukoba sa svojom decom: “Ako mi braniš da idem na fudbal, reći ću te kod razredne!”. Imaju, takođe, prilike da se suoče sa sukobima između svoje dece i njihovih vršnjaka, ili njihovih vaspitača: “Neću da slušam učiteljicu! Ona voli samo Petra iz prve klupe, svi znaju da je on jedini miljenik!”.

Komšije nas često iznenade svojim idejama, delima i stavovima. Dešava se da ulazimo u sukob i sa spikerima sa televizije, iako je stvarni dijalog sa njima iz pozicije naše fotelje neostvariv. Javni gradski prevoz, razne čekaonice, sastanci mesnih zajednica, sastanci raznih odbora, porodični ručkovi i skupovi, sve su to mesta na kojima se često suočavamo sa sukobima.

 

Šta je to sukob?

Sukob je situacija u kojoj dve ili više osoba žele da postignu cilj za koji opažaju da ga može postići samo jedna osoba, a ne obe ili sve zainteresovane osobe.

Za odeljenske starešine je neophodno vladanje veštinom upravljanja sukobom. Isto tako i za roditelje, prvenstveno da bi dali pozitivan primer svojoj deci, kako bi oni u svojim životima nastavili model konstruktivnog načina ponašanja. Bilo da je sukob rešiv ili ne, važan je način na koji se sa njim suočavamo.

Neki se sukobi ne mogu rešiti, ali ipak imaju u sebi pozitivan potencijal.

Tako na primer, kada se posvađaju dve osobe, i ne mogu da nađu rešenje tog sukoba, one ipak mogu svoje napore da usmere na to da se poboljšaju njihovi odnosi.

 

Da li su sukobi uvek loši?

Uobičajeno je mišljenje da su sukobi loši i da ih treba izbegavati po svaku cenu! Na poziv na radionicu “Rešavanje konflikata” ljudi često odgovaraju da im je dovoljno i ono sukoba koje sa sobom već nose i imaju u sebi.

Međutim, sukob sam po sebi nije ni dobar ni loš, samo posledice sukoba mogu biti dobre ili loše. Moguće posledice sukoba jesu i negativne i pozitivne.

Negativne posledice sukoba mogu biti loši međuljudski odnosi, loša komunikacija, nezadovoljstvo, slabiji rezultati rada, potiskivanje negativnih osećanja, psiho-somatska oboljenja, negativne vibracije organizma, kao i to što međuljudski sukobi postaju važniji od rada i učenja.

Pozitivne posledice sukoba su bolji kvalitet rešenja sukoba, razvijanje kreativnosti u rešavanju sukoba, bolje prilagođavanje promenama, veći interes grupe, smanjenje napetosti među učesnicima. Zatim, bolja samosvest, veći rast i razvoj.

Ako ste nastavnici, iz svakog sukoba koji se dogodi među učenicima morate se truditi da izvučete više pozitivnih nego negativnih posledica, kao i da učenike naučite takvom pristupu. Ista situacija primenjiva je u odnosu roditelja sa svojom decom. Naučite decu na vreme da od sukoba ne beže, već da ih razrešavaju na najbolji moguću način.

 

Kako sukob predstavlja razvojnu potrebu?

Sukobi ili konflikti su posledica neslaganja između dve ili više osoba ili ideja. Sukob sam po sebi podrazumeva interakciju i dijalog. Sukobi su potrebni za razvoj pojedinca.

Bez pozitivnog rivaliteta između deteta i roditelja, gde roditelj predstavlja korisnog protivnika koji po malo frustrira dete ne bi li ono jačalo svoje kapacitete i snage, nema razvoja i težnje ka rastu, savlađivanju onoga što “tata ume”. Način na koji se dete, a kasnije kao odrastao čovek, ponaša u sukobu, važan je deo njegove ličnosti.

Osobe niskog samopoštovanja često upravljaju sukobom drugačije od osoba visokog samopoštovanja. Asertivnost, samosvest i razumevanje sebe, doprinosi konstruktivnom upravljanju sukobom. Treba posmatrati svaki sukob kroz prizmu pozitivnog potencijala.

Bez obzira je li sukob rešen ili ne, on pomaže ljudima da prepoznaju i razumeju ne samo vlastite potrebe i želje, već i potrebe i želje druge osobe, ako su dovoljno otvoreni da imaju razumevanja i za druge. Tako sukob može voditi boljim odnosima među ljudima. Sukobe nije moguće rešiti konstruktivno bez pozitivne interakcije.

 

Kolektivni napredak

Za uspešno rešavanje sukoba potrebne su specifične veštine koje se mogu naučiti. Uprkos uvreženom mišljenju da se u sukobu drugi mora poraziti, oni se mogu rešavati tako da se ne narušavaju ljudska prava.

Upravljanje sukobom je najefikasnije kada je uključeno u što više segmenata društva – porodica, škola, zajednica, nacija, svet. Primenjeno na tako širokom planu ono ulazi i u kolektivno nesvesno i ima dalekosežnije posledice.

Kao rezultat se nazire društvo koje ne regredira zbog sukoba, nego usmerava različitost na povećanje svesnosti, povećanje razumevanja i obogaćivanje svakog pojedinca. Tako omogućava razvoj ljudske vrste i oslobađanje okova agresivnih i libidoznih energija. Usmerava te prirodne energije na rešavanje problema, kreativnost, inovativnost, nove ideje i nova dostignuća u nauci, umetnosti, tehnologiji, industriji, kao i razvoju individue i njenih kapaciteta, razvoj duhovnosti.

Agresivna energija i sukobi koji nam plasiraju mediji kroz filmove, video-igrice, vesti iz zemlje i sveta, zatim i “crna hornika”, nisu ništa drugo do kreativna energija usmerena destruktivno. Učenje upravljanja tom vrstom energije usmeriće konflikte u kreiranje novih oblika odnosa koji ne vode nužno spuštanju samopoštovanja, već jednakom poštovanju sebe i drugoga.

 

Kostruktivno rešavanje sukoba

Kao vaspitači učenicima ili deci možemo pokazati da se na neko područje može gledati s različitih pozicija, oko kojih se ipak može dostići slaganje.

Pravila za raspravu o takvim temama su sledeća:

kritikovati ideje, a ne ljude;

– usmeriti se na najbolju moguću odluku, a ne na pobedu;

– ohrabriti sve prisutne da se uključe;

– slušati svačije ideje, čak i ako se ne slažemo s njima;

– parafrazirati reči neke osobe, ako nam nije jasno šta je želela da nam kaže;

– iznositi ideje i činjenice koje podupiru obe strane i povezati ih tako da imaju smisla;

– pokušati razumeti obe strane problema;

– promeniti mišljenje, ako podaci jasno potvrđuju suprotno od onog što smo mislili.

 

Uzroci sukoba

Uzroci sukoba mogu biti različiti:

– razlika u vrednostima, ciljevima i interesima;

– razlike u ličnostima, obrazovanju i kulturi;

– različita očekivanja;

– različito opažanje situacije;

– nesporazumi u komunikaciji;

– borba za novac, priznanja, prostor, vrednosti;

– borba za moć ili autoritet kada on nije jasno određen,

– različit pristup rešavanju sukoba uopšte…

Sukob zbog sadržaja može na primer biti – vrednost nekog filma, koji ćemo program gledati na televiziji; je li ocena koju smo dobili na pismenom ispitu objektivna, ili koja stranka propagira bolji politički program; da li je homoseksualnost bolest ili ne.

Sukob zbog odnosa je usmeren na odnose među ljudima – ko je glavni; ko je bitniji u braku; ko ima pravo da postavlja pravila ponašanja…

 

Stilovi rešavanja sukoba

Pojedinci razvijaju uobičajena ponašanja kojima reaguju na sukob. Osoba može da pretpostavlja da postoji samo jedan ili dva načina na koji se sukob može rešiti u većini situacija. Naše ponašanje poziva odgovarajuće ponašanje osobe sa kojom dolazimo u kontakt.

Neprestano povlačenje i ponašanje slabića u konfliktnoj situaciji oblikuje sklop uobičajenih ponašanja koje ti ljudi stalno primenjuju, tako da će stalno i nailaziti na siledžije, koje baš samo njih maltretiraju.

Ljudi primenjuju neki stil rešavanja sukoba, jer im se on čini razumnim. To je posledica njihovog životnog iskustva.

Zbog toga možemo razumeti zašto neka osoba bira određeni stil rešavanja sukoba jedino ako znamo šta je ta osoba ranije doživela i naučila, u svojoj porodici i kroz druga iskustva. Osoba koja je odrasla u porodici u kojoj su se sukobi rešavali konfrontacijom, usvojiće isti stil, ako je on bio uspešan u njenoj porodici.

Međutim, ako je njeno iskustvo da je ovaj stil neuspešan, ona će ga izbegavati po svaku cenu. Ako je način na koji je majka rešavala sukobe plač i povlačenje, i ćerka će usvojiti igru slabića. Motivacija ovog povlačenja je da niko ne napada slabog, radije će imati potrebu da ga zaštiti…

Nijedan stil rešavanja sukoba nije bolji ili lošiji od ostalih. U nekim je situacijama bolji jedan stil, u drugima može biti bolji neki drugi. Stil rešavanja konflikta koji upotrebljava neka osoba podložan je promenama koje su posledica iskustva.

Na primer, ljudi koji su sukobe rešavali primenom kazne, a utvrdili su da nije bilo efekta, mogu zaključiti da je efikasnije nagrađivati umesto kažnjavati. U zavisnosti od toga da li su članovi vaše porodice izbegavali većinu sukoba, tražili kompromis i saradnju ili mnogo vikali, vređali se i bili agresivni kada se pojavio sukob, zavise i vaši zaključci o sukobima.

Neke porodice mogu najpre izbegavati sukob, onda će se ponašati agresivno, i nakon toga će opet izbegavati sukob. Neke se drže forme – napad je najbolja odbrana. Neke imaju politiku: “Mi smo mirni i pošteni”, i izbegavati konfrontaciju po svaku cenu. Neke menjaju politiku kako se pojavi, po njima, jači autoritet.

Ako prepoznajete u nekim primerima svoju ili druge porodice možda vam se i javlja razumevanje za sukobe koje doživljavate sa određenim osobama. Kada se sukobe dva čoveka koja su odrasla u porodicama s različitim načinima rešavanja sukoba, mogu se javiti teškoće u njihovom rešavanju. Naš pogled na sukob često izaziva sukob sa osobama koje su navikle na drugačije načine rešavanja sukoba.

 

Vrste porodica prema načinu rešavanja konflikata

Kod porodica koje izbegavaju sukob, sukob ne postoji. Ako ipak postoji, to se ne pokazuje otvoreno i član takve porodice mora sam da pronađe kako će ga rešavati. Mrgođenje i tiho pokazivanje nezadovoljstva je prikladno ponašanje.

Kod kolaborativnih porodica o problemima se raspravlja na porodičnim sastancima ili za zajedničkim ručkom /večerom. Kada neko ima problem, svi ga pažljivo saslušaju. Prema ljudima se ponašaju otvoreno i direktno. Nisu dozvoljeni prljavi trikovi kao što je mrgođenje i manipulacija. Snažna su osećanja normalan deo života i dozvoljeno ih je pokazati.

Kod agresivnih porodica najjači preživljavaju. Poruka ovih porodica je – budi brutalno iskren bez obzira na posledice i snažno izrazi svoja osećanja, iako ona mogu nekoga da povrede. Neka bude prisutna publika kada započneš sukob s nekom osobom!

Dešava se da ljudi prelaze sa jednog radog mesta na drugo, menjaju firme, menjaju veze i iznova potvrđuju svoje pravilo u kojoj god grupi da se nađu. Šablon kojim rešavaju sukobe projektovaće na nove šefove, kolege, partnere…

Osvešćivanje modela i rad na asertivnosti može unaprediti naše odnose na radnom mestu, u vezama u porodici i poboljšati saradnju i timski rad.

 

Mirjаnа Kokerić