Barbara je bila jedna od onih žena koja veoma vode računa o sebi, svom izgledu, nezi tela i duha. Naprosto odlučila je da zaslužuje bolji život, od onog za koji je učena. Odlučila je da živi uspešno u svakom pogledu.

Da, uspevala je u tome donekle. No, svaki put kada bi našla novog partnera, ubrzo bi se desilo razočarenje i krah ljubavi. Njeni dolasci na terapiju su podstaknuti željom da pored sebe ima partnera koji će odgovarati njenim vrednostima.

Na početku psihoterapije otkrile smo da sve njene dosadašnje veze na neki način prezentuju odnos njenih roditelja, kojem je ona bila izložena u toku odrastanja. Kada je postala svesna ove istine, jedna od stvari koju je rekla jeste – “zašto se takav odnos dešava meni, kad je to sve ono što nisam želela?”.

Ovo pitanje odnosno konstatacija se mnogima od nas ponekad provuče kroz misli. Razlog zašto ponekad ličimo na svoje roditelje ili pravimo odnose kao što je njihov jeste zato što smo odrastajući u takvim okolnostima preuzimali određene modele ponašanja. Usvojili smo ih kao lične, bez da smo o njima kritički promislili. Duboko unutar naše psihe se nalaze takv modeli potkrepljeni različitim uverenjima.

Nekima od nas je pošlo za rukom da stvore baš suprotne modele, ili, pak, modele koje bismo voleli, ali mnogima to nije uspelo. Još jedan razlog zašto ponekad toliko ličimo na svoje roditelje jeste u tome što su oni bili ili su još uvek najznačajnije osobe u našem životu.

Kada smo mali naši roditelji su svemoćni, veliki znalci svih stvari. Ma kakvi oni bili zaista, mi ih vidimo kao neustrašive i hrabre. Maštamo o tome da budemo kao oni. Kako odrastamo polako počinjemo da uviđamo da nam se neka ponašanja i ne dopadaju, da naši roditelji nisu baš tako hrabri, i da ne želimo da živimo život sličan njihovom.

Ukoliko smo odrasli u domu gde su roditelji podržavali jedno drugo, gde je postojala harmonija i toplina, velika je verovatnoća da ćemo kada odrastemo ostvariti takve odnose sa drugim ljudima, pa tako i sa partnerom. Naprosto, tako smo naučeni i to smatramo normalnim.

Ukoliko smo odrasli u porodici gde je ljubav zanemarivana, gde su odnosi površni i gde ne postoji povezanost, najverovatnije ćemo baš takve odnose ostvariti kada odrastemo. Razlog leži u tome što u svom mentalnom sklopu nemamo razvijenu osetljivost za stvaranjem drugačijih odnosa.

No, iako možda nemamo razvijenu osetljivost, možemo da naučimo da je razvijemo, baš kao i Barbara u ovom slučaju. Jedan od Barbarinih zadataka u sklopu psihoterapiji bio je da prihvati svoju odgovornost u sadašnjosti prilikom ostvarivanja bliskih i partnerskih odnosa.

Bilo je potrebno da se oslobodi svih onih verovanja koja su je sprečavala da istinski uživa u životu. Ne, nije bilo lako. Nije baš bilo ni zanimljivo kopati po prošlosti i tražiti zašto je počela da veruje da nije dovoljno vredna bliskosti i ljubavi. Ali je svakako postalo dragoceno iskustvo, svaki novi korak, svako novo otkrivanje istine, jer je ono značilo slobodu, oslobađanje, izbor.

Kada si postavite pitanje – “Zašto se ovo dešava baš meni?”, probajte da zaista otkrijete pozadinu tog problema. Pozadina govori o dubini našeg osećaja koji je usmeren ka nama samima. Pozadina govori o tome želimo li sebi da dokažemo da jesmo ili nismo vredni ljubavi. Ne mislim tu samo na partnersku ljubav, već na ljubav prema sebi i prema bližnjima.

Kada sebi uskraćujemo ljubav, tada kao da sebi govorimo da je nismo vredni, te da ne vredimo. Različitim tehnikama se kroz proces psihoterapije ljubav vraća ka osobi, a kasnije sama osoba odlučuje sa kime će da deli ljubav.

S ljubavlju,

 

Tijana Turudić