Zamoliću Vas, dragi čitaoče, da postavite sebi dva pitanja: Da li želite da donosite bolje odluke? I, da li želite da pomognete drugima da nauče da donose odluke?

Ako je bar jedan od odgovora pozitivan, možete mi se pridružiti u narednim redovima na analizi lošeg odlučivanja i učenju načinima donošenja ispravnih odluka.

Zašto je teško ostati dosledan novogodišnjim odlukama?

Primetili ste da mnogi ljudi imaju ritual donošenja novogodišnjih odluka, koje se lako donesu, a često ih je veoma teško realizovati.

Novu odluku mora slediti novo učenje, dugo vežbanje, da bi se ponašanje učvrstilo. Kada smo kao mali gradili sistem navika, karakter, modele ponašanja, sinapse u našem mozgu nisu se prespajale za jedno veče. Roditelji su dugo ponavljali reči, radnje na koje smo se mi ugledali.

Od našeg “umrežavanja” sa drugima, zavise vrste veza koje sada u mozgu imamo. Ako želimo promenu, potrebna je odluka, a zatim novo učenje, ponavljanje dok se ne napravi nova šema i dok novu radnju ne usvojimo kao onu koja se podrazumeva.

 “Hoću da odrastem – neću da odrastem”

Da li vam se nekada desilo da imate osećaj da vas neka osoba zamajava, traži od vas pomoć oko donošenja odluke, a onda vas ne sluša. Neće da sagleda sve aspekte problema, neće ničega da se odrekne, a hoće sve da dobije. Imate osećaj da gubite vreme sa ovakvom osobom.

Kad bi imala sposobnost donošenja odluka, ovakva osoba bi sama rešila problem ili bi sama donela odluku ne mučeći ni sebe ni vas ovakvim dvoumljenjem. U osnovi, ova nesposobnost je često ambivalencija: “Hoću da odrastem, neću da odrastem!”

Odluke za budućnost

Probajte da uradite ovu vežbu sa mnom: Zamislite sebe za pet godina, kako ćete izgledati, gde i sa kim ćete živeti, čime ćete se baviti, kakva će te osoba postati. Zatim razmislite na koji način ćete do toga stići. Kakve odluke morate doneti?

Vrednost žaljenja

Možete se sada u mislima projektovati u budućnost i zamisliti da niste uspeli u ostvarenju svojih želja. Razmislite za čim ćete žaliti? Postavite sebi pitanje – kako mogu da živim da ne stvorim nova žaljenja?

Za ispitivanje samoostvarenja dragocena je moć žaljenja. Ako se pravilno koristi, žaljenje je sredstvo koje vam može pomoći da donesete odluke i preduzmete korake kojima ćete sprečiti njegovo nakupljanje.

Kada gledamo u prošlost, mi žalimo zbog stvari koje nismo ostvarili i često kažemo – “da mi je ova pamet, a one godine”. Gledanjem u budućnost možemo osetiti mogućnost da gomilamo još više žaljenja ili da procenat žaljenja smanjimo što je više moguće.

Ambivalencija kao bazično ljudsko iskustvo

Ambivalencija je simultano postojanje oprečnih osećanja prema istom objektu. Sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima, poslu uz predominaciju pozitivnih osećanja predstavlja, u stvari, sposobnost donošenja odluka.

Libidozne i agresivne energije su deo svih nas. Želje nas vode ka ostvarivanju ciljeva, a strahovi parališu i sprečavaju da pravimo promene koje bi poboljšale naše živote. Sposobnost donošenja odluka i razrešavanja ambivancije omogućava nam usmerenost i brže kretanje ka promenama.

Nepravilno donošenje odluka

Svi međuljudski odnosi predstavljaju mešavinu pozitivnih i negativnih osećanja. Oprečna osećanja izazivaju rastrzanost koja se teško podnosi. Da bi se oslobodili teskobe, ljudi često pribegavaju mehanizmima koji omogućavaju da se brže preseče, da se potisne ono što ne prija, da se ne razmišlja o lošem.

Mehanizmi odbrane možda deluju primamljivo, jer donose rasterećenje, ali su na duže staze skupi. Cena je izostajanje razvoja i nezadovoljstvo sobom i svojim odlukama.

Nesvesne odbrane

Kada osoba nije svesna postojanja konflikta, jer su dve suprotnosti spojene u jedno i njoj do svesti ne dolazi da čini nešto loše, tada koristi mehanizam ispoljavanja obe strane ambivalencije u jednoj akciji.

Osoba se tada odlučuje za neki cilj, kreće da radi to što želi sa entuzijazmom, ali radi na takav način da poništava produkte svog rada, poništava to što radi. Iako je donela odluku, sama sebe opstruira, bez svesnosti o tome!

Razvojniji mehanizam je podeljenost u vremenu – kada je osoba svesna i dobrog i lošeg, ali u različito vreme. Tako odluka donešena “u plus fazi”, neće biti odgovarajuća za “negativne dane”. To su impulsivne odluke. Ljubav i mržnja preovlađuju u zavisnosti samo od toga “na koju nogu” smo ustali.

Simbioza – individuacija – dilema

U ovaj mehanizam može da se uplete i naša potreba za stapanjem i potreba za slobodom. Osoba koja teži razvoju, teži individuaciji, ali to ima cenu. Sa odvajanjem jača osećaj usamljenosti i strah od izolovanosti.

Kada životna strepnja postane nepodnošljiva, biramo drugi pravac i vraćamo se nazad, tražimo utehu u sjedinjavanju. Ipak, u sjedinjavanju se ponovo javlja strah, ali od gubitka sebe, strah od smrti.

Ljudi  se celog života kreću između ta dva straha – straha od života i straha od smrti, i naše su odluke često nesvesno vođene  njima.

Potiskivanje

Dešava se da osoba potiskuje svoje ambicije, radne sposobnosti, želju za uspehom, pa kaže “radim to zato što moram, onoliko koliko moram”, i time racionalizuje lenjost, neambicioznost, osećaj inferiornosti.

Odluke koje donosi su iz naglašavanja negativnog i potiskivanja pozitivnog. Obezvređuje posao, državu, profesiju, partnera, cilj… Ništa joj nije dovoljno dobro da bi se oko toga potrudila.  Ovakva osoba se plaši sopstvene želje za razvojem, jer “kada vam je do nečega stalo, onda vam teško pada kada to ne možete ili ne umete”.

Kada osoba potiskuje negativno, opsesivno je okupirana obavezama, previše je brižna, stalno je u strahu da ne upropasti stvari. Donosi perfekcionističke odluke, kojih posle nije u stanju da se pridržava, jer ne može da zadovolji svoje sopstvene visoko postavljene standarde. Tako joj se “smuči”, pa napušta posao, raskida vezu, jer ništa nije perfektno, nije “kao na filmu”.

Površnost

Kada osoba odlučuje da bude u površnim odnosima, neobaveznim vezama, ona ne može da razvije intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje. Tenzija se prazni kroz veliki broj sitnih rupica, beznačajnih odnosa, nebitnih poslića.

Problem nastaje pri izboru fakulteta, profesije, životnog partnera, jer ove odluke zahtevaju sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja.

Ako odluke donosimo tako da ni malo ne zabole, onda nema razvoja, ali nemamo ni prava da se bunimo zbog načina života kojim živimo.

Panika

Kada nam je do nečega stalo, a nismo u stanju da se u to upustimo, nastaje panika.

Kada bismo “i jare i pare”, “da dobijemo, a da ne damo”, kada bismo “hteli od života nešto, a nismo spremni za to da platimo cenu”.

Nerazmišljanje

Osoba koja koristi ovaj mehanizam ima svest o postojanju obe strane ambivalencije, ali u situaciji kada treba da donese odluku, brani se time što jednostavno ne razmišlja o tome. Um se okupira nečim trećim i tako se izbegne neprijatnost.

“Neko će to završiti. Neko će me opomenuti na obaveze”. Prezaštićivana deca imaju ovakvu naviku. U osnovi je nesposobnost da se preuzme odgovornost.

Prokastinacija (Odlaganje)

Neki ljudi odlažu, prokastiniraju… Ovakvo ponašanje u stvari predstavlja veštinu kojom se branimo od bola i tenzije odlučivanja.

Ono služi kao zamena za razvoj bazičnih emotivnih sposobnosti, zato je nazivamo kontraveštionom. U nadi da će se problem rešiti sam, da će neko drugi da preseče umesto nas, da će proći, odlažemo…

Nedonošenje odluka je ipak odluka

Od otpora prema životu možemo imati neke dobiti koje su razvojno manje vredne od suočavanja sa donošenjem odluka.

Dobit od ambivalencije može da bude nega, briga, pažnja drugih. Dok patimo, jer nismo u stanju da donesemo odluku, dobijamo brigu drugih, verujući da samo tako možemo da dobijemo njihovu pažnju.

Dobit od nedonošenja odluka, kod izbegavanja jeste povlačenje. Naš izbor nas štiti od bola, gubitka i razočarenja. Međutim, i nedonošenje oduke je odluka da ne odrastemo!

Sinteza

Kretanje ka ekstremima i ne dozvoljavanje sinteze je netolerancija na oprečna osećanja i nesposobnost donošenja odluka kojima ćemo biti zadovoljni.

Jedino zdravo rešenje jeste sinteza – najpre uvid u svoja ambivalentna osećanja, učenje tolerisanja ambivalentnih osećanja, učenje da “se prelomi” na jednu stranu, da se donese jasna odluka sa punom svešću o postojanju “druge strane medalje”.

Kada je osoba u stanju da i pored negativnih osećanja prema osobi ili aktivnosti odluči da li će ostati u tom odnosu. Kad hoće, onda stvarno hoće i pored svesnosti da ima i neke negativne emocije u vezi sa tim.

Kad donese odluku koja joj odgovara, ostaje joj da kontinuirano vežba, kako bi se nov mehanizam učvrstio.

Emotivno računovodstvo i psihološka matematika

U O.L.I. metodu su razvijene procedure koje nam mogu pomoći u praktičnom delu razrešavanja ambivalencije. Cilj ovakvog računovodstva je da se dobije “bilans našeg emotivnog stanja”, da shvatimo dokle nas je doveo naš emotivni život, naši izbori i odluke, ambivalencija.

Na nama je da proračunamo šta nam se više isplati – da se učimo toleranciji i donošenju odluka ili da primenjujemo neke od mehanizama odbrane.

Dobro je pri tome znati Prvi zakon psihodinamike, koji kaže – “Svaka laž, uronjena u psihu ili um, istiskuje onu količinu samopoštovanja i psihološkog zdravlja kolika je “zapremina” te laži.” (N. Jovanović)

Cenovnik životnih odluka

Za odluku pred kojom ste možete napraviti tabelu sa dve kolone – “emotivne koristi” i “emotivne štete”. U levoj koloni zapišite sva prijatna osećanja vezana za donošenje vaše odluke, sve izbegnute neprijatnosti. U desnoj zapišite sva neprijatna osećanja “pluseve i minuse”.

Crna slova na belom papiru su mnogo preglednija od one zbrke koja je prethodno bila u glavi.

Možete sada i bodovati sva ta osećanja.

Ako sa jedan označite posledicu prema kojoj ste ravnodušni, a sa deset onu koja donosi najveće zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, možete lakim sabiranjem stići do bilansa stanja i odlučiti se za bolju opciju, uz punu svest o onoj drugoj strani.

Vreme kao faktor u odlučivanju

Vreme morate uzeti u obzir dok vagate o odluci. Nije isto doneti odluku o diplomiranju u narednih godinu dana i u narednih deset godina, jer za sobom nosi suočavanje sa različitim tempom rada i ulaganja različite količine energije i sposobnosti.

“Živeti na svoj ili na tuđ račun”

Osnovni moralni problem ambivalencije jeste živeti na svoj ili na tuđ račun. Ako kažemo “Da” -ispunjenom životu, težimo ka separaciji, individuaciji, ljubavlju prema sebi, uprkos bolu koji nosi razvoj i odgovornost za sopstveni život.

Ako nam “vaga” pretegne na drugu stanu, tražićemo osobe koje će “nam krpiti rupe” i razvijaćemo strategije manipulacije.

“Alternative se isključuju” ( I. Jalom)

Moramo bit svesni da u odlučivanju svako “Da” sa sobom nosi određeno “Ne” – Hoću da se oženim – ne mogu više da budem tinejdžer ili mamin sin.

Ovo pitanje opredeljivanja teško pada ljudima, jer svaki dobitak sa sobom nosi i određeni gubitak. Međutim, kao što smo već shvatili i neopredeljivanje je, takođe, gubitak!

“Neki odbijaju zajam života da bi izbegli dug smrti” ( O. Rank)

Svi poznajemo ljude koji u strahu da ne izgube previše, odbijaju da žive sa uživanjem. Ne donose teške odluke, već manipulišu sami sebe izbegavanjem razvoja, života, odnosa.

Nerazvijanje sopstvenih potencijala možemo posmatrati i kao greh, a pakao bi bila nesposobnost da se voli.

Praktična matematika

U knjizi “Živeti ili životariti”, autora Nebojše Jovanovića, možete naći mnogo praktičnih primera i tehnika koje vam mogu pomoći u odlučivanju – postavljanje prioriteta, definisanje “potrebnog sebe” ili zamišljeno “ja”,  definisanje “kradljivaca vremena”, pravljenje okvirnog plana dnevnih aktivnosti, kreiranje dugoročnih i kratkoročnih planova…

Pre nego se upustite u računice preporučujem vam da krenete od širenja svesnosti o sebi, drugima, aktivnostima i poslovima. Prihvatanje i razumevanje vrlina i mana predstavljaju prvi, ali neophodan korak ka odlukama!

 

Mirjаnа Kokerić