07:00h, zaustavlja se autobus na prepunoj stanici. Otvaraju se vrata, kad se neko zatrča i upade unutra.

“Ulazite, šta čekate ! Dok svi kilavci uđu, zakasnismo. Ajd’, majstore, idemo, kreći ! Uhvati se za srednju šipku i protegnu se Ovan.

“Uh, što mrzim da čekam bilo šta, a tek ovaj glupi autobus, nemam ja vremena za to. Šta sve danas imam da uradim, a još nisam ni počeo !” misli se.

“Još jedan griz”, kaže u sebi Bik, gledajući u topli sendvič, pun ruske i urnebes salate.

“Sve će da se ohladi dok stignem”, tužno pomisli. “Samo još jedan griz.”

Zagrize u sendvič i taman da proguta, opali ga neko od pozadi, ispade zalogaj na asfalt.

“Gre’ota”, pomisli Bik i slegnu ramenima, polako ulazeći i pakujući sendvič.

“Izvinite, oprostite, baš mi je žao, nisam hteo, evo sad ću da vam pomognem, sedite tamo”, protrča Blizanac blagoglagoljivo, kuckajući još jedan sms.

“Aha, evo i FB notifikacije.” Izgubi se u masi i nestade.

“Baš mi krivo, al’ sta jede na ulazu, kupiću mu žvake, ako izađemo na istoj stanici”, misli se i kucka i dalje, dok mu iz slušalica trešti muzika.

“Nisam ni kafu popio, al’ mama kuva danas za sve nas, dolazi i sestra i beba. Kako volim kad smo svi tu, na okupu. Jao, vidi, kakva bebica slatka! Kad ću ja da imam bebu, krajnje je vreme za bebu, moji bi bili oduševljeni”, misli se Rak, mućkajući setno flašicu s vodom u krilu.

“Malo mesta, svi prema vozaču, vidi koliko još ima. Šta ste se nabili u sredinu ! Eeeej, ti, pusti ovu ženu s bebom da sedne. Šta me gledaš ?!”

” Ma, gleda me, nego šta nego će da me gleda”, misli se Lav i provuče ruku kroz kosu i baci pogled na svoj odraz u prozoru.

“Vidiš kako čovek, čim se sredi, ljudi znaju ko je i šta je, nego ću da idem k’o sirotinja neka i sad sam u autobusu i nikad više, lepo platiš taksi i ideš k’o čovek gospodin”.

“Opet kasnim, kako i da stignem kad sam umorna, ah, toliko sam umorna, jedva na nogama stojim, al’ mora da se radi, nema života bez toga. Kako su prljavi ovi autobusi i kako sad da sednem?! Gde da sednem?”, jada se Devica i vadi vlažnu maramicu iz torbe da obriše rukohvat i stolicu.

” Ko zna koje ću sad bolesti da dobijem, e i moram da sutra izvadim krv, nije mi nešto dobro, a toliko me posla čeka”, uzdahne naglas.

“Gospodine, da, Vi, sedite do mene !”, viče Vaga Lavu.

“Kakav zgodan momak”, misli se.

” Dođite ovamo, čuvam vam mesto!”

“Da li mi je lepa kosa ? Ma šta mi fali, lutka.” Zazvoni joj telefon.

” Duuušo moja, je li me voliš ? Voliš me? I ja tebe. Aj, ne mogu sad, gužva je ovde, zovem te posle. Cmok, cmok!”

“Što je lepo kad te vole i ta ljubav, valjda sedne ovaj, ima lepu kosu, ne mogu ja sa svakim da sedim.”

Za to vreme Škorpion se uvuče, prođe kroz gužvu i izgubi se negde na kraju autobusa, namače kačket i naočare, podižući kragnu.

“Kako mogu ovako, od rane zore, da se raspravljaju. Ko da je bitno ko će gde da stoji i sedi. I onako sad smo tu, posle nas nema, ko da će 100 godina da žive”, razmišlja i gleda kroz prozor.

“Valjda neće sad i meni da se nakači neko.”

“Znate li vi gde sam ja sve bio ? Pet godina živeo u inostranstvu, sve sam proputovao, kako je lep svet i ta sloboda, pa sve stopom, kakvi autobusi, to samo ovde ima. I ova gužva, to nigde nema. Znate kako u Nemačkoj svi čekaju lepo da uđu, pa u Japanu, eeehee. Malo su Italijani napadni, al’ oni su tu ko mi, Mediteranci ….”, čavrlja Strelac, smešeći se od uva do uva Jarcu.

On ga gleda, sedi još od početne stanice.

“Njima vreme ništa nije, ništa im sveto nije, a to što ja sad ovde dangubim… Treba da se uvede red svuda. Da se zna kad se kreće i stiže. E, tako mi i treba kad nemam auto. Prvo što ću da kupim kad zaradim pare je auto, da ne slušam gluposti. Nemam sad, al’ biće, imaću ih i ja jednom”.

S druge strane Vodolija priča zamišljeno “Zamislite da smo u Japanu, vozovi idu 300 km/h, dok trepneš si stigao. Znate li da su pričali da ćemo posle dvehiljadite svi leteti ? Da neće više biti automobila, valjda ću da dočekam to !”

“Jeste, Japan je divna zemlja, sad ću da vam pričam, ja bio tamo”, kezi se Strelac.

Jarac ih bledo pogleda, frknu prezrivo i okrenu glavu.

Riba nešto mrmlja sebi u bradu, još se nije razbudila, em je rano, em nije spavala. “Kakvo je bilo nebo noćas, pa zvezde, ko da spava. Stalno sam neispavana. Al’ te noći zvezdane me tako čine setnom, pa posle ne mogu da spavam, razmišljam. I sad razmišljam. Što je težak neki dan danas. Samo da stignem svojoj kućici i pustiću neki filmić i kaficu da se oraspoložim.”

Nasloni se Raku na rame i zadrema.

Autobus kreće, svi su se već smestili sa svojim mislima, točkovi se vrte …

 

Vesna Grujić