DAMA LAV – “Dama se ne postaje, dama se rađa. I ako vam je život podario damsku ulogu, zasigurno ćete je dobiti po dami u sebi. A ukoliko nije, ne oponašajte je, jer će to biti, samo, loša gluma, etiketirana od strane publike. Zato, ne izlažite se ruglu podsmeha, već budite ono što zapravo jeste. Sačuvati dostojanstvo i čast je zlata vredno”.

Letnji sumrak se lagano, poput crvenog tepiha, prostirao ulicama Beograda, dok je Lavica, onako elegantno damski, izlazila iz svoje besne crne limuzine, tajanstveno pomaljajući svoju lepu nogu na visokim pozlaćenim potpeticama. Pogledi nekolicine prolaznika, magnetski privučeni prizorom, zastaše, praveći krug, iščekivajući njeno veličanstvo u pravoj veličini. I Sunce uspori svoj zalazak, da isprati svoju miljenicu Lavicu do vrata jednog od najelitnijih restorana, Beograda.

Lavica, nastavi sa svojom uobičajenom ceremonijom, popravi svoje držanje, dok pozlaćena bretela, zajedno sa svilenom maramom mazno skliznu sa njenih fino oblikovanih ramena. Još se jednom odmeri u matiranom staklu svog auta, pa visoko zabacivši glavu protrese svoju dugu bujnu kosu poput grive, u kojoj se oslikavala njena moć. Pozdrav Sunca joj je dodatno ulivao samopouzdanje, te požuri da joj nečiji malerozan, oštriji pogled ne preseče taj predivan dotok pozitivne energije, direktno sa izvora postojanja.

Samo što je spustila ruku na mesinganu bravu restorana, vrata se otvoriše, sve sa naklonošću mladića prijatne spoljašnosti, koji ju je primetio kroz staklo dok se spremao da izađe. Učtivo se ponudi da je isprati do rezervisanog stola, ali ga ona ljubazno odbi, kao i konobara koji se tu motao s tacnom i salvetom, pospremajući sto za gostima, koji su se, takođe, spremali da napuste lokal.

Lavica, požuri da izbegne još nekog pritajenog udvarača usput, i za tili čas u svojim crnim salonkama stiže do uvaženih ljudi, koji su je sa nestrpljenjem čekali. Svojim predivnim, srdačnim osmehom uz par prigodnih rečenica u znak izvinjenja, za svojih akademskih 15 minuta kašnjenja, preduhitri kritike od pojedinih nestrpljivaca, koje je i minut zakašnjenja iritirao do ludila. Ali kultura ih zadrža da se sa njihovih usana ne skotrlja neka uličarski podgojena pogrdna reč.

Da li je to zato što je u pitanju ona dama Lavica? Da li takve ispade suzbija njen aristokratski stav. Kao da su savršeno znali njen vatreni temperament i spremnost da ih oduva kao vetar pepeo sa užarenih cigareta. Lavica uvek ima svoje opravdavajuće razloge, pa svidelo se to nekom ili ne. Njena potreba da sve oko nje funkcioniše u najboljem redu, baš kao i u njene prve susedice Device, koja stalno nešto rovari i premešta po njenoj podsvesti (Devica pada u njeno 12. polje) zaista deluje iscrpljujuće na njenu psihu, kao i na svakodnevnicu, koja je dosadom zna potpuno deprimirati i sklupčati kao mače.

I dok se ona u samotnim trenucima sa tim osećanjem bori kao prava Lavica, stalno osmišlja neku svoju ličnu dramu, punu uzbuđenja, kako bi iz tog zatvorenog vojničkog kruga pobegla, ma koliko. I danas ju je cedila dok se spremala do najsitnijih detalja, prekrajala joj i haljine, birala šminku, korigovala scenarije i ponašanje, bez koga ne može kročiti ni u san, a kamo li onda kad je u pitanju njena karijera, zbog koje je večeras ovde.

Već predugo mašta o sceni na kojoj će se iskazati kao glumica. Scena je njeno prirodno mesto na kom se savršeno snalazi. Poznati uvaženi režiser je sedeo na vrhu stola, gde bi ona najradije sela. Ali iz urođene pristojnosti i poštovanja prema značajnim ljudima, sede odmah do sa leve strane, nadomak srca, koje radosno poskoči u iščekivanju ovog sudbinskog časa. Priča je tekla lagano, kao i skupoceno piće koje bi se zapenušalo pri svakom srećnijem sklapanju kockica da se njena detinja želja ostvari.

Kako je vreme odmicalo, a noć se ogrtala svim svojim čarobnim dražima, Lavičina neodoljivost, puna dramskog naboja je sve lakše probijala barijere do filmskog platna u tvrdokornim očima uglađenog reditelja. Nekolicina njenih muških prijatelja su ćutke navijali, stavljajući je u centar zbivanja, koja su se ticala samo nje. Zahvalnost je vrcala iz njenih pogleda u kojima se ogledala sreća, gde tuginom odrazu više nije bilo mesta, iako je bahato pri svakoj srećnijoj suzi pokušavala da nametne neku svoju izlizanu rolu.

Lavica izvadi iz svoje pismo tašne ogledalce te brzo popravi šminku, i pojača sa crvenim ružem svoje srcolike punačke usne. Glavni producent nije skidao oči sa nje, još na prvi pogled mu se jako dopala ta stilizovana gipkost u njenom izgledu i hodu, dok je prilazila stolu. Njena lepota i harizma čvrsto skopčane dostojanstvom, brzinom svetlosti reflektora, zasenile su sve ostale lepotice, koje su prethodnih večeri prodefilovale istim restoranom. Reditelj se držao prilično suzdržano, iskustva radi, kako je ne bi ponela euforija slave.

Lavica prozre rezime cele priče, koji je titrao u vazduhu, galantno otvori meni, i od konobara poruči najkvalitetnija jela i pića, u čast svog željenog poziva. Glumica je rođena, još prvim udahom, prvom presečenom vrpcom, prvim plačem, da bi se sada tu išta toliko polemisalo. Krišom baci pogled ka prozoru, na dve raskriljene tamno crvene somotske draperije, kroz koje je škiljio poneki radoznalac, povetarac. I Mesec bi podlegao tim momentima znatiželje… i taman kad baci svoje sanjivo okce, otresita crvenokosa gazdarica restorana ih naglo sklopi, kao one na sceni na kraju predstave.

Začu se aplauz za stolom, čestitke zapljuštaše sve sa ružama…

GOSPODIN LAV – “Uzoran gospodin mora posedovati dostojanstvo, ugled i manire, a u suprotnom to nije gospodin pravi. Ako to nemate i ja nemam posla s vama. Možda vam to zvuči prepotentno, ali ruku na srce, tako je. Oprostite na surovoj iskrenosti”.

Noć se uveliko dosađivala sa uobičajenim jednoličnim koracima, dok iz crnog mercedesa, ne odjeknuše zvonki teatralni, poput onih na pozorišnim daskama, kad predstava uzima zamah. Mesec radoznalo izviri iza zadremalih krošnji drvoreda, da ih isprati svojim pripitim poljuljanim pogledom, nalik u pijanca koji se upravo pridiže s ohladnelog pločnika. Trebalo je uhvatiti pravac, oponašati gospodske lavovske, koji ga zamalo vrškom cipela okrznuše i posramiše. Bilo ga je ujedno i strah i sram, od svog uglednog direktora Lava. I od njegovog upornog nastojanja da od njega, kao i od svih unutar radne organizacije napravi cenjene verodostojnike za kompaktan kolektiv, na koju će uvek i na svakom mestu biti ponosan.

Toliko da ne padne tik ispred njegovih nogu, osloni se na zid restorana i propusti ga. Mesec se podrugljivo smejuljio toj sarkastičnoj sceni, kao da je dvorska luda, zalutala u kvartu, proseći ruku od svog gospodara kralja, koji se napravi da je i ne poznaje. Vetar dokoličar mu se pridruži, te posrnulom pijancu, šeretski oduva šešir u obližnji kontejner, iz koga posikakaše nakostrešene mačke, šunjalice. Lav je to krišom oka primetio, ali srcu ne dozvoli da se smiluje po stoti put prema nekom kome je ulična škola ostala jedino merilo života.

Samo što je kročio u hol elitnog restorana, nasta tajac, svi pogledi su bili na njemu, na njegovom kraljevskom držanju. Zastao je tek toliko, koliko da odmeri svoju uvaženost u očima pristojnog ugostitelja, koji mu se odmah našao sa naklonom pri ruci, preko koje je visila besprekorna bela salveta, diskretno pokazujući mu sto koji je rezervisao za prigodan prijem. Lav se učtivo zahvali, i s poštovanjem otpozdravi i šefa sale, koji se u tom trenu pone arogantnije prema nekolicini prisutnih gostiju, koji su tu očigledno zalutali u restoran zatvorenog tipa. Lav ćutke podrža taj njegov stav, kojim bi se i sam poslužio u svakom domenu svog bitisanja.

Nije pristalica strogog hijerarhijskog sistema, ali ako taj sistem služi u odbranu njegove ličnosti i časti, i svakog njemu bliskom, bilo to u firmi ili svakodnevnom životu, rado mu pribegava, i to bez pardona. Sa simpatijama mu još jednom klimnu u znak podrške i nastavi da prati konobara uz finu ariju, koja je godila njegovom dostojanstvu, istančanom ukusu njegovog aristokratskog srca.

Da, to je glavom i bradom Gospodin Lav, kao i uvek elegantan i prijemčiv, samo za one koji su po njegovoj nepogrešivoj proceni zaslužili njegovo društvo. U par čvrstih odmerenih koraka prišao je stolu za kojim je sedelo malo, ali odabrano društvo. Podstaknuti njegovom sjajnom ličnošću svi najednom ustaše da ga pozdrave, kako dolikuje prema pravom gospodinu Lavu.

Zadovoljno sede na čelo stola i zauze dominantan stav nad celom situacijom, koja poče lagano da se odvija po scenariju lavovskih očekivanja. Niko nikom nije upadao u reč. Kultura govora i ponašanja bila je pothranjena na nivou uvažavanja, parlamentarnosti, fantastično usklađena kao u nekom visokobudžetnom filmu, gde propustima i omaškama nije bilo mesta, ni pod razno.

I smeh je imao svoju ulogu, kad ih ponese neka duhovitija životna scena, ali onaj srdačan, širok, iskren osmeh, bez podrugljivosti i sirovog kreveljenja. Posle par nonšalatnih rečenica u svrsi razbijanja treme pred neki jako važan poslovni dijalog i projekat, otpočeše pregovore sa ozbiljnošću unatoč potparolima konkurentskih kuća, a i beskičmenjaka ulagivača, koji uvek nađu pukotinu da se provuku, zarad bolje plate i pozicije na društvenoj lestvici.

Zalud, kod Lava je to nemoguća misija, dok se drži strogo svojih merila vrednosti i principa. Ali ako se dotični manipulanti i kalkulanti dokopaju njegove najslabije karakterne crte podilaženja, a to je hvala i laskavost, mogu se provući sve dotle, dok njegova srčanost ne profiltira istinu od neistina. Sačekajte sa pogrešnom procenom na putu za klevetu i prezir. U velikom lavovskom srcu, za sve ima mesta, ali svako mora znati svoju ulogu, isključivo po njegovoj režiji i proverenih i najodanijih podanika.

I sada dok ga za stolom pomno slušaju i snimaju svaku njegovu reč i ideju, znaju da će biti ispoštovani i nagrađeni za svoj trud. Lavlja savest i poštenje su uvek budni i kada on najčvršćim snom spava. Lav uvek teži nekoj uglednoj poziciji. On mora biti zavaljen u nekoj udobnoj fotelji, pa makar to bila šefovska. Iako ga ambicija u nekim sudbinskim pogreškama, izneveri njegovo šefovanje je uvek prisutno.

Siguran u svoje stavove, nalakti se na sto prepuštajući svojim poslovnim saradnicima prednost u izlaganju svojih predloga, pa i političkih, koji često znaju povlačiti konce društvenih pravila i uslova projekta. I dok se za centralnim, okruglim stolom trude da dosegnu njegove grandomanske planove, pred okolnim posmatračima, oponašajući se i dodvoravajući gospodinu Lavu, on samo snima ćutke. Moguće, sve dotle dok ne premaše očekivanja realnog, jer odlučujuća kruna Uspeha je ipak tu na njegovoj glavi.

*Delovi knjige “Sa astrologijom na Vi”

 

Nelly Poerich