Sve se mijenja. Obično osciluje. Kad krenemo od planeta, galaksija pa do elektrona. Sve se na kraju vraća u svoj početni položaj. Početni oblik. Pa čak i  čovjek. Samo razlikujemo period. Sve zavisi od vremena.

Ne živimo svi u istom vremenu. Svako ima neko svoje vrijeme. Svaki život je kao jedinstven započeo u jednom jedinstvenom mjestu, kojem je dodijeljen jedinstven trenutak. Prema tome ne možemo svi živjeti u istom vremenu. Nemamo svi isti period života. Sve je iluzija.

Na kraju ipak postoji nešto što nam je zajedničko. Dijelimo planetu. Dijelimo Zemlju. U toj košnici univerzuma i vremena, naravno da dolazi do poklapanja. Naravno ne u beskonačnost. Poklope se samo za jedan određen interval. Onda se poklope sa nekim sledećim i tako dalje, dok se ne vrate u prvobitan položaj.

Šta je onda svrha? Svaki od univerzuma stvara neki novi jedinstven univerzum po samom sebi, koji naravno započinje svoj period vremena i čitav proces se ponavlja. Jednostavno rečeno univerzumi se smjenjuju. Nastaju, nestaju i međusobno intereaguju.

Period vremena, kada pogledamo malo preciznije, sastoji se i od uzastopnih suprotnosti. Jedan univerzum nestaje da bi drugi nastao. Da bi počeo novi period, prethodni mora isteći. Jedno bez drugog ne bi postojalo. Svjetlo ne bi postojalo da nema tame. Tuga ne bi postojala da nema sreće.

Dakle, bez kraja ne bi poznavali početak. Bez smrti ne bi postojao život. Bez ljubavi ne bi postojalo, šta? Suprotno od ljubavi bi bilo, šta?  Da, mržnja… Znači ljubav je kad ne mrziš. Dobro, ne mrzim i šta sad. Volim li? Volim naravno. Imam srce. Osjećam. Osjećam otkucaje. Otkucaje mog perioda vremena.

Osjećam otkucaje perioda koji se u određenom intervalu poklapaju sa mojim. Osjećam otkucaje perioda od kojih je nastao moj period. Volim te periode. Te periode koje osjećam. Kada se periodi odvoje, šta onda? Mrzim li ih? Ne. Idem dalje.

Određene periode imaginarno osjećam, ali što se više udaljavam oni su sporiji i kontrafazni mom otkucaju. Ipak novi otkucaji drugih perioda su brži i usaglašeniji sa mojim, sve dok ne dođe do rezonancije otkucaja. Tada se javlja moment stvaranja novog perioda. Novog univerzuma.

Ipak, otkucaje tvog perioda, čula sam, iako su bili u kontrafazi sa mojim. Nije došlo do rezonancije, došlo je do kontrarezonancije. Šta bi to onda bilo? Poništavanje?! Greška u sistemu? Znam ja! Ma ustvari, niko ne zna! Naši su univerzumi bili paralelni.

Pa kaže definicija, dvije paralelne prave se ne sijeku. Naši periodi su bili u kontrarezonanciji, poništili bi se. Možda ipak u nekoj drugoj predstavi prostora i vremena, gdje se paralelne prave ipak negdje presjeku, možda bi se i naši periodi uskladili. Stvorili tako idiličnu harmonijsku rezonanciju. Možda bi ipak stvorili samo katastrofu. Previše je možda.

Zato kažem, sigurno je bolje ne eksperimentisati. Sigurno je bolje pronaći univerzum koji se na određenom intervalu poklapa sa našim, i čiji su periodi u rezonanciji. Imali smo želju mi protiv svega. Protiv suštine postojanja i bivstva ne možemo.

Zato odustajem od kontradikcije. Prepuštam se svom periodu da me vodi do savršene harmonije. Kratkotrajne ili dugotrajne, ali harmonije dovoljne da stvori novi univerzum.

Možda će se nekad u nekom zakrivljenom prostoru naši paralelni univerzumi ipak presjeći, a periodi uskladiti. Sad uključujem čula. Sva svoja čula. Tražim otkucaje bar približne mojima. Idem dalje svojim univerzumom po mom periodu.

 

Danijela Kuzmanović