Poznajemo ćerke koje sa tatom imaju “poseban odnos”, sinove koji su mamama “jedina uteha”, tate koji procenjuju ćerkine haljine i mame koje se ljute na sinove što su ih ostavili zbog izlaska sa devojkom.

Kada se radi o slučaju otvorenog incesta, mnogi od nas spremno osuđuju, traže najstrože kazne za takve napasnike, ali prikriveni incest koga ima mnogo u najbližem okruženju često ne primećuju.

Zavođenje deteta od strane roditelja suprotnog pola prolazi neprimetno, tumači se kao vezanost i ljubav i ostavlja velike posledice na život tog deteta, na njegovu sposobnost za ljubav, partnerske veze i potomke.

Da li odnosi roditelja i deteta, u koje se preliva seksualna energija namenjena partneru, mogu da budu zdravi? Kakve posledice na dete ostavlja život u disfunkcionalnoj porodici ili porodici alkoholičara? Kroz objašnjenja o tome šta je prikriveni incest i žrtve koje sa sobom nosi, doći ćemo do koraka za izlazak iz začaranog kruga i početak zdravog života u novim partnerskim vezama.

 

Šta je to prikriveni incest?

Tiho zavođenje nastaje kada roditelj suprotnog pola koristi dete za zadovoljenje svojih emocionalnih potreba, preusmeravajući ka njemu seksualnu energiju namenjenu partneru. Dete ostaje uskraćeno u zadovoljenju svojih potreba i njegova funkcija postaje služenje roditelju, da roditelju bude dobro, da se roditelj oseća lepo, da njihovo dragoceno provedeno vreme učini roditelja srećnim.

Ono tako postaje glavni savetnik, pomagač, društvo roditelja, najbolji prijatelj, dok je istovremeno i žrtva, jer ostaje uskraćeno za detinjstvo, nameće mu se uloga partnera svom roditelju suprotnog pola i oseća se odbačenim od roditelja istog pola.

Roditelj odvaja posebno vreme za “njih dvoje”, priča detetu o svom seksualnom životu, kada dete odraste traži od njega detalje o svom upuštanju u seksualni život, meša se u izbor partnera deteta.

Dete se u početku oseća privilegovano u odnosu na drugog roditelja ili drugu decu ako ih ima. Onda mu postaje neprijatno, ali ne može da mrzi roditelja, iako oseća bes prema njemu. Roditelj je za njega ipak tako “dobar” i smatra ga svojim “najboljim prijateljem”.

 

Roditelj i dete ne treba da budu najbolji prijatelji

Sve porodice funkcionišu kao sistem u kome postupci jedne osobe utiču na druge i obrnuto (Znamo koliko jedan alkoholičar ili zavisnik od droga utiče na celu porodicu). Taj sistem ima osobinu da teži da povrati ravnotežu kada je ona narušena. Kada bračni supružnici ne zadovoljavaju emocionalne potrebe i potrebe za zavisnošću i bliskošću, dešava se da se ostatak sistema, odnosno deca, iskoriste za zadovoljenje tih potreba.

Svakom detetu je potrebno da roditelji zadovoljavaju njegove potrebe, a ne da bude odgovoran za osećanja svojih roditelja. Ovako dete “popunjava rupu” u emocionalnim stanjima roditelja, oni ga koriste kao glavnog ispovednika, pričaju mu o intimnom životu sa bračnim partnerom, opterećuju ga brigom da “ne sme biti takav kao tata/mama”.

Detetu tada postaje teško da se identifikuje sa svojim polom, jer roditelj suprotnog pola obično okrivljuje “sve muškarce” odnosno “sve žene”. Izjave: “svi su muškarci isti” ili “sve žene su  hladne”, bacaju dete u rebus – kako to da on kao dečak treba da bude drugačiji, ili ona kao devojčica mora da bude princeza?!

“Ljubav koju si ‘zaslužio’ ostavlja gorak talog u vidu pretpostavke da nisi sam po sebi objekat ljubavi, već si to zato što možeš da činiš zadovoljstvo, da budeš od koristi. U krajnjoj liniji, možda te uopšte i ne vole, možda te samo iskorišćavaju.”  Erih From

Postajući najbolji drug ili drugarica roditelju suprotnog pola, dete se stavlja na stranu tog pola i gubi deo identifikacije sa sopstvenim polom. Kako je prezir česta pojava kod ogorčenih roditelja i dete usvaja ogorčenost ka sopstvenom polu. Žaleći se detetu o svojim bračnim problemima, roditelj od deteta pravi svog poverenika. Onom drugom roditelju tada postaje lakše, jer ne mora da se nosi sa nezadovoljstvom partnera. Tako prećutno odobrava prikriveni incest.

Zato su oba roditelja odgovorna za ovakav odnos. Kada se prekorači granica između roditelja i deteta, otvaraju se mogućnosti za još veće žrtve. Stariji sin, tako, svoju prikrivenu seksualnu energiju prema majci može na otvoreno seksualan način okrenuti ka mlađoj sestri.

Takođe se stvara plodno tlo za neke od zavisničkih oblika ponašanja: zavisnost od hrane (anoreksija, bulimija, prejedanje), alkohola, droge, seksa. Zbog patnje i neprijatnosti vezanih za svoje telo, osoba pribegava bežanju od svog tela kroz neki od ovih oblika zavisnosti. Tako zavisnost predstavlja pokušaj da se izleče problemi sa osećanjima.

 

Kako prepoznati žrtve tihog zavođenja?

Osoba koja je žrtva skrivenog emocionalnog incesta ima intenzivna osećanja ljubavi i mržnje prema roditelju suprotnog pola. S jedne strane, oseća se posebno i privilegovano, dok sa druge oseća kao da ne čini dovoljno za tog roditelja. Tako dolazi do osećanja krivice.

“Iza svakog osećanja krivice krije se negovodanje”  Frederih Perlz

Dete oseća da ga je roditelj istog pola napustio i zato se emocionalno distancira od njega. Ima ideju da su suparnici, takmiči se ili oseća prezir prema njemu. Svoje potrebe ne primećuje, ne može da ih formuliše, čak i ako može, oseća se krivim što ih ima (u odnosu sa roditeljem zlostavljačem, bitne su samo potrebe roditelja). Stalno pokušava da se drugima nađe pri ruci, da bude od pomoći, svoju svrhu vidi u pomaganju.

Žrtve incesta često nalazimo u “pomagačkim” profesijama: lekara, nastavnika, terapeuta, gde im se pruža prilika da brinu o drugima. Prati ih osećaj da moraju da pomažu drugima. Hronično osećanje bezvrednosti i neadekvatnosti, takođe, prati ove osobe.

Kao odrasli imaju teškoće u emocionalnom vezivanju, ili uspostavljaju višestruke odnose ili ishitreno ulaze u veze, žale za bivšim vezama, ponavljaju neuspešne obrasce, često su seksualno nezainteresovani za partnera ili pate od nekih kompulsivnih ponašanja i oblika zavisnosti o kojima je bilo reči.

 

Kako deca koja nisu smela da budu deca mogu da povrate svoje živote?

Bez odvajanja, emancipacije i separacije, koja nije laka i ne dolazi sama po sebi, žrtve incesta teško ostvaruju funkcionalnu vezu. Dok god se deo seksualne energije vezuje za roditelja, trpeće partnerska veza.

Da bi se odvojio od roditelja suprotnog pola, najpre se mora postići identifikacija, povezanost i  zdrav odnos sa  roditeljem istog pola. Da bi bio muškarac, mora se povezati sa muškim energijama i prihvatiti ih, a da bi žena bila žena, mora prihvatiti svoju ženstvenost. Ako je roditelj istog pola suviše nasilan ili neosećajan, može se naći mentor koji će odigrati tu ulogu.

Ako osoba pati od nekog oblika zavisnosti, takođe, dobro je da se priključi nekom od programa za lečenje ili grupama za odvikavanje.

Na zapadu su popularnije grupe podrške, ali ne gube značaj ni na našem području, jer prikrivenog incesta ima mnogo i često se provlači uz emotivnu manipulaciju kao “normalna” vezanost majke za sina i tate za ćerku.

Osoba se zatim mora osloboditi idealizovane predstave o zavodničkom roditelju, jer ako se leči od zavisnosti, a pritom i dalje pokušava da udovolji roditelju, boljitka neće biti!

Shvatanje da je pažnja koja je primana bila nasilna, neprimerena i da je predstavljala zlostavljanje, doneće i osećanje tuge koje se mora odbolovati. Gubitak idealizovanog odnosa boli, ali važno je znati da svaki razvoj boli! U prihvatanju besa prema zavodničkom roditelju, kada se on osvesti  i oslobađanju od njega može pomoći telesna terapija.

Pisanje pisma roditelju, koga neće pročitati, već samo iskoristiti kao tehniku za rasterećenje svoje duše, takođe pomaže. Ako je roditelj preminuo, može se pročitati pismo na grobu. Ovim oslobađanjem emocija, razvezuje se energija koja je potrebna za emotivni život osobe u zrelom dobu.

Ako je zlostavljač živ, moraju mu se stalno postavljati granice. Više puta, iako se osoba razbesni, iako ima osećaj krivice, potrebno je da stavi sebe na prvo mesto i očuva svoje granice. Ponekad je potrebno i prekinuti kontakt na neko vreme sa roditeljem zlostavljačem.

 

Moj pol –  moj ponos

Osećanja prema roditelju istog pola u ovom slučaju mogu biti bes, prezir ili mržnja. Treba razumeti da su ona preneta na dete i da su zapravo to osećanja roditelja zlostavljača. Umesto da su razrešavana u direktnom odnosu između roditelja, neadekvatno su preneta na dete. Ona sprečavaju dete da oseti vezanost za roditelja istog pola.

Bilo bi dobro za žrtvu incesta, da u cilju oporavka, provede neko vreme sa roditeljem istog pola, odvojena od drugog roditelja, kako bi se identifikovala sa svojim polom. Ako muškarac hoće da voli svoju ženu kao muškarac, mora prvo da zavoli sebe kao muškarca. Žena mora da se poveže sa majkom i drugim ženskim osobama, kako bi izgradila svoj identitet.

Ukoliko je osoba, kao odrasla, već u partnerskoj vezi, i u procesu je izlečenja od incestualnog odnosa, dobro je poraditi na toj vezi, i ne raskidati je odmah ako primeti da u njoj ima odlika incestualne veze sa roditeljem, jer se iz nje može izvući zdrav odnos.

 

Nove partnerske veze

Da bi veza “ozdravila”, najpre se osoba mora osloboditi fantazije o vezama. Treba prihvatiti realnost samog sebe i svog partnera. Veze tipa “kao na filmu” postoje samo u filmovima. Veze u kojima neko zadovoljava samo tuđe potrebe, a ne vodi računa o svojim, zavodničke su, zavisničke i nisu zdrave. Nezajažljive potrebe deteta treba razlikovati od potreba odraslih za bliskošću.

Kada neko zadržava obrazac ostajanja u više partnerskih veza ili ostavlja vrata otvorenim za stare ili eventualne nove partnere, stalno ima nekog na “stend baju”, posredi je strah da će ga partner zloupotrebiti i izdati, isto kao zavodnički roditelj. Zato mora da se osigura i spasi eventualnog očaja, patnje i besa. Strah ga održava u stalnoj pripravnosti za bežanjem.

Ako se osoba nalazi u jednoj vezi i ima obrazac da stalno udovoljava partneru, mora da nauči da postavlja granice i da izrazi svoje potrebe. Iako može delovati sebično proglašavanje ličnih interesa prioritetom u vezi, veza nije zdrava ni ako se bazira na samoizdaji. Zarad vežbanja i učenja zadovoljenju svojih potreba, mora se krenuti sa namerom.

Krivica može biti prateća emocija zadovoljenju sopstvenih potreba. Deca koja su rasla u funkcionalnim porodicama ne osećaju krivicu  kada pokušaju da zadovolje svoje potrebe. Roditelji su žrtve incesta preopteretili krivicom, a takve krivice se treba osloboditi!

 

Šta ako veza ipak pukne?

I pored truda i dobre namere, kada se žrtva incesta promeni, može se desiti da veza pukne. I to je legitiman izbor. Bitno je preuzeti odgovornost za svoje odluke, izbore i osećanja. Ne kriviti partnera, jer se onda u narednim vezama lako upada u stare zamke.

Na kraju, bitno je i osloboditi se od naučenog zavodničkog ponašanja. Poruka za oslobođene žrtve bila bi – u novoj vezi usporite, držite se realnosti, volite sebe, vodite računa i o svojim potrebama. Ne ulazite u filmske role, ako ne želite da se film završi.

Svi ovi koraci mogu biti od pomoći osobama koje žele da grade zdrave odnose, u kojima će voleti sebe i svoje partnere, onakve kakvi zaista jesu, u celosti. Tako se grade i zdravi uslovi za odgajanje dece i sprečava prenošenje incesta na naredne generacije.

 

Situacija “u komšiluku”

Nepostojanje hrabrosti da se pogleda istini u oči, da se odustane od idealizacije odnosa sa roditeljem suprotnog pola, negovanje tradicije vezanosti roditelja za dete suprotnog pola, opravdavanje statusa “tatine princeze”, “tatine ćerkice”, “maminog sina”, “maminog malog muškarca”,”maminog ispovednika”, “maminog terapeuta”, sprečava mnoge roditelje u osvešćivanju koliko štete svojoj deci tim ponašanjem nanose.

“Majka ne samo da je dužna da se pomiri sa neminovnim tokom stvari, ona mora da želi da se odvoji od deteta i da to potpomogne. Od tog trenutka majčina ljubav podrazumeva veoma tešku misiju, koja traži samoodricanje, sposobnost da se sve da i da zauzvrat ništa ne traži, osim sreće voljenog bića”  Erih From

Roditelji bi trebalo da rade na svom razvoju, na razvoju svog partnera, da problem u vezi rešavaju među sobom i da u to ne uvlače rođenu decu.

 

Mirjana Kokerić