Svako u svom životu ponekad zaboravi da su želje jadno, a stvarnost nešto sasvim drugo. Pre nego zakoračimo na stazu znanja, trebali bi promisliti o verodostojnosti naše želje i njenom saglasju sa dušom našom.
Šta ona ište i sa kojim pravom dolazi da nas pokupi i odvede u nepoznato?
Svako znanje je dovedeno do svoje propasti onoga trenutka kada ga spojimo sa svojom željom i znatiželjom. Gluma je dobra u pozorištu, ali ne i u životu. Sa onim žarom, sa kojim u nove pohode idemo, svesni da se možda nećemo daleko od početka udaljiti, trebamo takođe sačuvati u srcu i pomisao, da možda naš put i nije put za putovanje, već za sazrevanje u okviru sebe.
Svetla obasjavaju pomrčinu uma i ponekad, kao da znamo, da se lavirint u kome se krećemo, zapravo, saobražava sa nama i da se u njemu sami sa sobom večito suočavamo. Pogledi se sretnu, i eto, počinje neka priča, davno ispričana….
One životne radosti koje nam se daju bez izuzetka, mogu se smatrati večitim i u duši utemeljenim. Odsjaj zvezda u našem oku pokazuje pravac u kome se duša razvija. Između neba i zemlje, treba uvek odabrati nebo, u njega gledati i u njemu se ogledati. Stapanje sa beskonačnim je jedini put.
Željko Gudurić
