Pogledaj u svoje ruke

Kad legnem da spavam, u snu moram da pogledam u svoje ruke. Moram da kontrolišem san.

“U snu, osvesti se, gde god se nalazis, i pogledaj u svoje ruke” – način je ostvarivanja mentalne veze koju su Šamani savetovali svojim učenicima da rade.

Kad ideš da spavaš, ti ulaziš u novi svet, u kojem probaj da sam kontrolišeš zbivanja, putem gledanja u svoje ruke. Za mene postoji samo putovanje putevima koji imaju srca, tuda ja putujem i jedini dostojan izazov je kad taj put pređeš sam do kraja. Ne može se utvrditi i pokušati ništa više do toga da se utvrdi početak i pravac jednog beskrajno dugog puta.

Čovek kreće ka znanju isto kao što kreće u rat širom otvorenih očiju, sa strahom, sa poštovanjem i sa potpunom sigurnošću. Čovek uči dok je živ, a način na koji uči jeste onakav kakav mu je suđen, bilo to dobar ili loš.

Ima jedno mesto gde se dva sveta preklapaju, tu je pukotina, a ona se otvara i zatvara kao vrata na vetru. Da bi tamo stigao čovek mora da vežba svoju volju, mora da razvije neodoljivu želju za tim. Mora se sav tome posvetiti, ali to mora činiti bez ikakve pomoći sile ili nekog drugog čoveka. Sam čovek mora da razmišlja i da to želi, sve do trenutka kad njegovo telo postane spremno za to putovanje.

Dugo drhtanje udova i jako povraćanje odaju dolazak tog trenutka, najavljuju ga. Kad grčenje ne prestaje, čovek je spremam za prelazak, a pukotina između svetova se pojavljuje pred njegovim očima kao kakva veličanstvena vrata. Tu je pukotina koja se pruža odozgo na gore. Kad se ona pojavi čovek mora kroz nju da se ušunja. Tako se teško može videti preko granice, jer tamo duva vetar kao da je peščana oluja. Svuda su kovitlaci vetra. Čovek tad mora da krene u bilo kojem pravcu, a da li će put biti dug ili kratak ovisi o snazi njegove volje.

Čoveku jake volje predstoji kratak put, a neodlučnom i slabom čoveku putovanje je dugo i nesigurno. Posle tog putovanja čovek stiže na neku visoravan. Moguće je jasno raspoznati njene konture. To je nivo iznad zemlje. Može se poznati po vetru koju jako duva, udara i urla svuda oko tebe.

Na vrhu tog platoa je ulazak u drugi svet i tu stoji koža koja razdvaja ta dva sveta. Mrtvaci bešumno prolaze kroz nju, ali mi moramo krikom da se probijemo.Vetar biva sve jači i jači, a kad postane dovoljno jak čovek mora da krikne i vetar će ga gurnuti kroz tu kožu. Tu njegova volja mora da bude nepokolebljiva, da bi mogao da se odupire vetru.

Njemu je potrebno da ga vetar samo blago gurne. Nije mu potrebno da ga oduva na kraj tog drugog sveta. Kad tamo stigne, čovek mora da hoda tamo-amo. Biće sretan i ako nađe pomoćnika u blizini, nedaleko ulaza. Čovek ga mora zamoliti za pomoć. Mora svojim rečima zamoliti pomoćnika da ga pouči i načini magom.

 

Ljubičasti Mandrak