MirjanaSretnaZenaNerazvijena sposobnost za inicijativu, kao posledica zabrana na ženstvenost i seksualnost

Kako izgleda odrastanje devojčica koje su trpele zabrane na ženstvenost i život  žena, koje žele da ostvare svoje potencijale, odnosno kako izgleda zakočenost i razvoj sposobnosti za inicijativu u slučajevima otežanog prihvatanja svog pola.

Nerazvijena inicijativa može se ispoljavati kroz “premalo” ili “previše” nečega, ili je nema ili je pak nametljiva i intruzivna.

Kako do nerazvijenosti inicijative  dolazi i kako se to manifestuje kod žena, videćemo u ovom članku. A u nekom narednom videćemo kako se sličan problem manifestuje kod muškaraca.

 

Male zabrane za “velike devojčice”

Zabrane detetu u toku vaspitanja nalaze svoje opravdanje u formiranju moralnih okvira deteta, zaštitu od opasnosti, socijalizaciju u većim grupama. Problem nastaje kada roditeljski preterani strahovi ili porodične zabrane, koje se prenose sa generacije na generaciju, naprave konflikt u detetu između njegovih autenitičnih potreba i ideala kojem bi trebalo da se približava.

Te dve strane znaju da budu toliko udaljene da se dete oseća rastrzano u sebi, dok pokušava da zadovolji oba gospodara. U stalnoj tenziji između zadovoljenja svojih talenata, sposobnosti, ambicija i čvrstih okvira normi idela sa kojima bi htelo da se stopi, a koje čvrstim zabranama ne dozvoljavaju slobodno ponašanje, gubi dragocenu energiju boreći se u sebi i večito sumnjajući – Da li ima pravo da ostvari svoju autentičnu ličnost?

Ovde ćemo razmotriti probleme devojčica koje su živele u strogim porodicama, zatim žena koje oko sebe vide “svet muškaraca”, i baciti svetlo na pitanje kako se zabrane iz detinjstva odražavaju na razvoj inicijative. Zašto se ona ne razvija ka uzajamnosti, već postaje intruzivna, nametljiva inicijativa ili suprotno, potisnuta, nerazvijena inicijativa.

Da li takva inicijativa može da vodi ka pravom uspehu ili samo iluziji uspeha? Da li potrebe žena mogu da se zadovolje ako su zabrane u detinjstvu bile prestroge?

 

Zabrane na pol i ženstvenost

Ima porodica koje nekada svesno, nekada ne namerno, šalju devojčicama poruku da žensko nije vredno. Naslednik se dočekuje sa proslavom, a devojčice su se nekada “bacale pod šljivu”, onda se prešlo na “bolje da je bacite u kantu za đubre kada već nije muško, sin”. Nažalost, neke bebe završe i po kontejnerima, a u današnje vreme na sceni je “suptilnije” odbacivanje – “te” koje su se rodile, “cmizdavice”, “kukavice”.

I onda iz tih ponižavajućih poruka mogu samo steći utisak da to što su ženskog pola nekako nije uredu, da su dolaskom na ovaj svet razočarale svoje roditelje, da sa majkom, pošto je ona isto tako ženskog pola, nešto ozbiljno nije u redu, ili da je i ona žrtva u ovakvom svetu, i da se biti žensko “ne isplati”.

Naš narod zna da bude vrlo kreativan u pronalaženju pogrdnih, prezrivih, imena, ne vodeći računa o dečijoj psihi i posledicama po nju.

Često ove devojčice u toku života ojačaju, iz reakcije na podrugljivost okoline i kao posledica emotivnog oklopljavanja, tako da same na svojim plećima nose teret čitave porodice te nekada i dobiju na kraju, od svojih značajnih odraslih izvinjenje, pohvalu ili priznanje da su savršene takve kakve jesu.

Do tada je njihov razvoj mogao neometano da cveta, a ovako, nažalost dosta kasno dobijaju ono što im je u detinjstvu bilo neophodno. Ipak “bolje ikad, nego nikad”, jer nikada nije kasno za nastavak razvoja, dok god život traje treba iskoristiti pozitivan potencijal.

 

Falička organizacija univezuma jedne devojčice

Devojčica koja shvati da biti žensko nije vredno, da je tako manje bitna od drugih, pribegava potencijalnim “oružjima” za sticanje moći. Njoj je, kao i svakom drugom detetu važno da dobije pažnju, da se oseti prihvaćenom, da dobije ljubav roditelja, da zadovolji svoj primarni narcizam. Kako se sve ovo ne podrazumeva u njenoj porodici, ona mora da se trudi da zavredi divljenje i ljubav. Da se bori za ono što joj je potrebno i neophodno.

Može da se okrene zavođenju, da bude “naročito slatka”, ljubazna, fina, da glumi da bi stekla moć nad drugima i da tako razvije fam-fatal karakter, da zadrži moć u svojim rukama i odbija one koje zavodi, one koji se “prime”. Misli da će joj ići sve u životu ako ume dobro da zavede.

Nije joj bitno to što postoji, niti što nešto zna i ume, bitno je samo da zavede i dobije divljenje, bez obzira što to dobija pretvaranjem, najbitnije joj je da porazi drugoga svojom fatalnošću. Ovakvim ponašanjem ona ne uspeva da ostvari svoje potencijale.

Ostatak sveta ostaje dalek za nju, ona mora da se trudi da ga zavede, da bi bila prihvaćena, da bi dobila divljenje. Kada i pored upornog zavođenja, taktika ne dovodi do rezultata, ovakve žene su očajne, jer misle da drugih načina nema. Da ih ne mogu voleti i prihvatati, same po sebi, onakve kakve zaista jesu, bez poze i šminke.

 

Muškarača se postaje

Ako u svojoj okolini nisu videle primere zavodničkog ponašanja, žene – devojčice, se mogu okrenuti “dečačkim sredstvima” za dobijanje moći i pažnje. Postaju muškarače, muškobanjaste, trude se da se takmiče sa dečacima, da budu bolje od njih. Ljubav zavređuju svojim uspesima.

Često se ovakve devojčice predstavljaju muškim nadimkom, potpisuju muškim pseudonimom, u školi pišu pismene sastave u muškom rodu, jer im tako sve što rade deluje ozbiljnije i vrednije.

Pokušavaju da budu deo ekipe, da prate to što braća, tata ili drugari rade, ono što njih, muške, interesuje, od utakmica do popravke automobila, samo da bi bile priznate kao deo grupe, da bi osetile da vrede kao osobe. Uče da postizanjem ciljeva osiguraju sebi mesto u grupi.

Kao odrasle, ove žene se koncentrišu na zadatke, postaju radoholici. Ovakva osoba misli da nije dovoljno vredna ako ne radi, i tako se jureći za priznanjem drugih udaljava od sebe. To su žene koje postaju uspešne, ali uz stalnu borbu, ne dostižu maksimum svojih potencijala, već imaju utisak da su drugi protiv njih, da uvek moraju da se bore.

Zašto ovakvu organizaciju sveta oko sebe i sveta u sebi zovemo falusnim univezumom? Zato što osoba oko sebe vidi predstavnike falusa – neko mora da se probode, da se pobedi, da se razbije, a u pozadini stoji strah da će neko njih upropastiti, razbiti, raskrinkati. Svet je za njih takmičenje.

U detinjstvu su donele odluku da je poželjno biti muško i da nije vredno biti osećajno, nežno, ženstveno žensko biće. Koliko misle da je falus vredan, toliko ga se i plaše. Strah postoji od napada drugih, ali i strah od sasecanja, kastriranja pri isticanju. Ili se identifikuju sa onim od koga se plaše ili se trude da ga kontrolišu.

Videćemo kako različita rešenja konfliktne situacije deluju na ispoljavanje inicijative ženskih osoba.

 

“Femme fatale” rešenje – osvetnica

Ako se žena takmiči kroz zavođenje među ženskim svetom, onda ona mora da bude najbolje našminkana, najlepše obučena, najzavodljivija u grupi. Primetićete kao se žene međusobno zagledaju i odmeravaju.

Znaju da kažu – “Gledam druge žene da bih videla gde grešim!”. To povlači da su druge žene bolje, a da njoj nešto nedostaje, ima neku grešku, neku manu. Ili ogovaraju druge žene, njihov način oblačenja, njihove izbore, kako bi sebe i svoj princip uzdigle.

Ne može sebi da dozvoli da ona nema nešto. Osim ako ne namerava da promeni pol, ženi ostaje da se suoči sa tim nedostatkom, nedostatkom muškog polnog organa i da prihvati svoje polne karakteristike. Treba da prihvati da ona ima normalne odlike svog pola i da joj kao takvoj ništa ne nedostaje.

Idealizacija falizicizma inače nagoni devojčicu da razvije seskualnost koja ne prepoznaje receptivni unutrašnji prostor svojih genitalija. Ako ne izabere da traži za sebe priznanje kroz različita ostvarenja falusne prirode, ona bira da preokrene situaciju i postaje zavodnica – osvetnica. Niko joj nije ravan i niko ne može nju da zavede, ona je ta koja zavodi druge.

Muškarci znaju podrugljivo da podržavaju ovo “nedostajanje”. Kada komentarišu šta ženama “fali”, a da nije daska u glavi? Mada i ova daska može da ima preneseno značenje.

Znamo da muškarci svoj problem inferiornosti rešavaju većim i bržim automobilom, borbenim psom, motorom, poslom koji donosi više novca, što mlađom devojkom na što većim štiklama, ili kroz podrugljivost prema drugima, koje vide kao inferiornije od sebe.

Da bi sebe “popeli” moraju drugoga da unize. Da bi se zaštitile od ovakvog osećaja sveta žene nekada pribegavaju osvetničkoj taktici:

Žena koja je osvetnica bira da ne bude predmet faličke povrede, već postaje onaj koji povređuje i time nalazi i narcističko i seksualno zadovoljenje. Preokretanjem nepovoljne situacije u svoju korist, devojčica se štiti od regresije na odnos dete – majka, odbija da bude “mamina devojčica”  time što odbija uzajamnost. Pošto devojčica doživljava psihu odraslog kao faličku, njeno oblačenje u odraslom dobu može biti određeno time da kroz njega pokazuje svoje faličke težnje i da odbacuje svako ponašanje koje ima nešto detinje u sebi.

 

Agresivno rešenje

Ima žena koje se identifikuju sa agresorom i postaju “kao” agresivni muškarci iz njihovog detinjstva, “agresivne kučke”. Nalaze uglavnom nežnije muškarce nad kojima se “iživljavaju” kako bi dokazale svoju veličinu, da su i one “neko i nešto”.

Tako postaju u suštini iste kao oni koje su mrzele kao male devojčice. Ponašaju se kao da hoće da dokažu da je “njihov veći”, a zaboravljaju da su žene. To nije čudno, ako su odrastale u svetu u kome je biti žensko bilo nešto nisko, ne vredno, nedostojno poštovanja.

Otvorenom agresivnošću one se u stvari brane od mogućih agresora, i preventivno prave granice i ograde od drugih osoba nedozvoljavajući sebi da se otvore i cele uđu u odnos sa drugom osobom.

Sa muškarcima nikada ne stupaju u ravnopravne odnose, jer se plaše da će spuštanje garda dovesti do ponovnog povređivanja. Iako deluju jako, iza spoljašnje maske i poze opet se krije osećaj inferiornosti i manje vrednosti, kao i manjak samopoštovanja.

 

Poželjne preduzetnice

Znamo žene na upravljačkim položajima koje ne podnose druge žene u svojoj organizaciji i biraju da rade i sarađuju sa muškarcima sa kojima se osećaju ili kao “deo ekipe” ili kao da su iznad njih.

One su danas poželjne preduzetnice, jer rade sa falusnom inicijativom – “probojne su na tržištu”, “pobeđuju konkurenciju” uz filozofiju “najbolji samo opstaju”. Nemaju osećaj za saradnju, za uzajamnost, ne vode računa o drugome. Za ideale se bore, ali ti ideali ne uključuju brigu o drugima, već dokazivanje.

Takav ideal čini ovaj svet nasilnim. On drži ljude u strahu od inicijative. One koji su tu objekti, koji trpe od takve inicijative, drže u strahu da se ne zamere agresivnom subjektu. Dok onoga ko poseduje ovakvu inicijativu, odnosno subjekte, drži u strahu od “pada sa položaja”, da može doći neko jači, da će mu oduzeti ono što ima, da će biti sasečen (kao da će biti kastriran), “što ga vodi ka još većoj agresivnosti i težnji ka moćima, ali i do još većeg straha od kazne i nekog jačeg rivala.”

 

Izbegavajuće rešenje

Žene mogu pobeći u izbegavajući tip ličnosti i tako ne uspeti da ostvare svoje prirodne ambicije,  želje i potrebe. Iz straha da ne osete agresiju prema roditeljima, prema drugima koji su ih ismevali, prema grupi vršnjaka, okreću ka sebi optužbe i povlače se iz sveta.

Ako nađu srodnu dušu koja će im u tome praviti društvo, životare tako misleći da su srećne i zadovoljne, ne primećujući da ne žive život, da su potisnule svoju volju, svoju strast za životom. Počinju da izbegavaju i ženska društva, jer im ne prijaju podsećanja na to šta su one od svog života nekada za sebe želele.

U ženskim grupama one mogu da osete i prepoznaju svoje ženske potrebe koje su davno sebi zabranile. Zato može najpre da se rađa mržnja prema ovim ženama, a onda i povlačenje iz njihovog društva.

Mogu da biraju manje grupe muškaraca za druženje, u kojima će uživati status “drugara”. Privilegovano “žensko” koje oni poštuju, koje ne žele da “iskoriste”, sa kojim dele svoje tajne i neuspehe, koje im predstavlja “rame za plakanje”, “drugaricu  za poželeti”.

Jedini problem je u tome što ova “poželjna drugarica” nije poštena u tom odnosu, “pravi se” da je drugačija od drugih devojaka, da je “ortak”, da ima drugačije potrebe, samo zarad dobijanja pažnje i prijateljske ljubavi, radi osećaja prihvaćenosti, da bi zaboravila na svoj bazični osećaj inferiornosti.

 

Paćeništvo kao izvor zadovoljstva

Žene mogu seksualizovati razne vrste paćeništva. Iako su faličke predstave izvor straha, one mogu biti i privlačne. Bol povezan sa odsustvom voljene osobe, može biti doživljen kao nešto što je ta osoba izazvala i pretvoren u faličko-pasivno zadovoljenje.

Produžavanje bola, okrivljavanje uzročnika, svađanje sa njim, donosi mazohističko zadovoljstvo. Tako devojčice koje su stekle sliku nasilnog i neprijateljskog sveta u kojem one predstavljaju nedostojne, uče da uživaju u svojoj patnji. Postaju večite žrtve koje ne čine ništa da bi iz takvog obrasca izašle.

 

Egzibicionizam kao odbrambeni mehanizam

Jedan od mogućih rešenja za izbegavanje osećaja nekompetencije, poniženja i stida u pokušajima uzajamnosti, koja uvek uključuje u predstavama ovih osoba nečiju superirornost,  egzibicionizam je koji ima odbrambenu funkciju.

Kroz odeću, razne fizičke vežbe, naglašen poseban nakit, žena poručuje – “Vidi me! Vidi šta mogu. Vidi šta imam”.

Ona svoju želju da pozove drugog u seksualnu uzajamnost preokreće u želju da šokira, zapanji i fascinira.

I ovde opet osoba ne uspeva da ostvari uzajamnost,  jer se trudi na fascinira drugog, da bude veća, jača, bolja, da fetišizira delove tela koji se mogu zamisliti kao falički. Pokušava da postane “veće muško”. Ne ume da se opusti, da bude prirodna, zadovoljna sobom takvom kakva jeste i da uživa u odnosu sa drugom osobom.

Daleko odmakosmo u tekstu sa primerima zakočenosti inicijative koja proizilazi iz loših poruka koje devojčice dobijaju iz svoje okoline. Do ovih problema ne bi došlo da su u detinjstvu ove žene dobijale dovoljno znakova prihvatanja, da im je posvećena pažnja koja je svakom detetu potrebna, da im karakteristike ženskog pola nisu bile predstavljane kao neadekvatne.

 

Gde se izgubila ženstvenost?

Ženstvenost žena, u slučajevima ovakvih odrastanja čuči u njima, ali se retko ispoljava. “Izbija” povremeno kroz zavist, ljubomoru, agresiju, strahove, panične napade. Priznaćete, ne u obliku u kome bi one želele.

Kako bi onda mogle same sebi da pomognu, kad je već za novo detinjstvo kasno?

Već samo prihvatanje onoga što u periodu odrastanja nije bilo dobro, predstavlja korak napred. Učenje od drugih žena pomaže, kao i druženje sa njima. Problem je što se osoba u ovakvo učenje teško može uspešno upustiti, pre nego što razreši osnovne konflikte u sebi.

“Savremena žena, to je žena koja je spremna da izgubi svaku vrlinu, i onu u kojoj je jedino bila viša od muškarca, samo da zadobije pravo na ono zbog čega se i sam muškarac uvek smatrao nižim od žene. Ona više nije naša žena, ni majka, ni drugarica, ni saradnica. Sišla je na ulicu, napustila kuću, ostavila drugima svoju decu.”  (Jovan Dučić)

Da li su ove Dučićeve reči postale realnost?

 

Osvešćivanje agresije kao put do celovitosti

Kada se jednom osvesti ovakav tip emocionalnog zlostavljanja, koji podrazumeva omalovažavanje pola deteta, teško je dozvoliti sebi da se oseti agresija prema roditelju koji je upućivao uvredljive poruke na račun pola kome pripadamo.

Problem je u tome što su ideali koji su nam sa te strane usađivani, već ugrađeni u našu psihu te agresijom ka roditelju upućujemo i agresivnost ka tom delu sebe.

Celoga života pokušavamo da ostvarimo neki ideal, a onda shvatimo da mrzimo deo njega. Imamo potrebu da se stopimo sa tim idealom, a ta naša potreba je sada frustrirana, sami sebe ometamo.

 

Ozdravljujuće  prihvatanje osećanja mržnje

Najpre, kao žene, možemo da osvestimo da osećamo i prihvatamo da nam se ne sviđa kada nas omalovažavaju, kada vređaju žene, ženski mozak, ženski princip, ženstvenost, ženinu seksualnost. Onda možemo da izaberemo da li svoju agresiju hoćemo da pokažemo.

Ako nam se čini da od otvorene agresije nema nikakve koristi ni za jednu od strana u odnosu, nema potrebe da je ispoljavamo, možemo da sačuvamo svoje dostojanstvo i svoje samopoštovanje.

Najvažnije je da prepoznamo u sebi i dozvolimo da postoje ta osećanja. Ona ne poriču ljubav koju imamo prema tim osobama, samo predstavljaju odgovor na ono što nam se ne sviđa u njihovom ponašanju.

Sa druge strane, ako želimo da osobe koje nas omalovažavaju prestanu to da rade, moramo im reći kako na nas deluje njihovo ponašanje. Možda one to rade nesvesno,  jer su tako naučile u svojim primarnim porodicama, možda je njihovo ponašanje reakcija na ponašanja njihovih majki prema njima, možda potisnutu mržnju prema majci projektuju na sve druge žene.

Zatim možemo da osvestimo da se u nama samima, u našoj verziji idealnog sebe nalaze ugrađene slike koje ne prijaju našoj autentičnosti. Dobro je i prema ovim predstavama osetiti pravo, istinsko osećanje. Šta od toga što ste iz detinjstva pokupili jeste vaše, a šta ne doživljavate kao dobro za vas?

Možete promeniti ideal u ono što više prija vašoj sadašnjoj svesnosti. Ako vam se sviđa da budete nežni, osećajni, ženstveni, onda dozvolite sebi da to i budete, bez osećaja krivice. U svoj ideal ugradite onu sliku koja vama prija, onakvu kakvom biste voleli sebe da vidite. Ako je to samosvesna, samopouzdana žena koja je zadovoljna time što je žena, neka to vaš ideal i bude.

Ako ste do sada živeli sa težnjom da zadovoljite svoj ideal na uštrb pokazivanja svoje grandioznosti i narcizma, nastavićete i dalje to da radite. Zato u svoj ideal ugradite onoliko ambicija koliko vama prija. Dozvolite sebi da se pokažete kao žena, kao kompletno biće kome ništa ne nedostaje.

 

Uspeh i neuspeh

Kao cela žena koja sebe voli, lakše ćete stupati u odnose sa drugima, lakše ćete ulaziti u rad i biti uspešniji. Želja za životom, strast za životom, ta struja i energija moći će da teče neometano. Neće se trošiti više na konflikte sa sobom i sa drugima, na dokazivanje, na takmičenja, na strah od zavisti, od toga šta će reći drugi,  ili na samu zavist, na strah od odbacivanja ili strah od pokazivanja.

Bićete sposobni da uživate u svesnosti o ispunjavanju svojih životnih potencijala i to je ono što će vaš učiniti uspešnom osobom. Šta može biti veći uspeh za ženu, nego da bude žena?

A kada je osoba uspešna u jednoj oblasti, ona je uspešna u svemu. Ne postoji parcijalan uspeh ili uspeh jedne oblasti života na račun druge. Gorak ukus kvari slasti. Budite uspešni u sebi, to će se odraziti na sve vaše odnose i sve poslove kojima se bavite.

Najveći uspeh koji žena treba da ostvari u svom životu jeste najpre da bude žena, a onda i da ostvari svoje želje i ambicije, da voli i bude voljena, da brine i da drugi brinu o njoj, da neguje i da bude negovana od strane drugih.

 

Razrešenje krize

Prihvatanje činjenice da je sasvim normalno da svaki čovek ima potrebu za grandioznošću, za zadovoljenjem narcističkih potreba, za ostvarivanjem svojih talenata i sposobnosti, za očuvanjem svojih ideala koji neće onemogućavati razvoj njegove autentičnosti, dovodi do oslobađanja u osobi i manifestuje se u njenom ponašanju i odnosima sa okolinom, i u poslu koji radi.

“Kada prevaziđe razvojnu krizu osoba se oseća određenije, puna ljubavi, opuštenije i bistrije u rasuđivanju, vitalna je na sasvim novi način. Poseduje višak energije koja joj omogućava da prilično brzo zaboravi neuspehe i da se sa poletom usmeri ka novim poželjnim oblastima, makar izgledale i opasne. Razvija osećaj svrhe, usmerenost na ciljeve i inicijativu.”

Iako se ovo po definiciji odnosi na razvojnu fazu kod razvoja inicijative deteta, sva današnja “velika deca”, koja još uvek nisu prošla potpuno kroz ovu fazu oslobađanja inicijative i nisu razvila osećaj za uzajamnost, imaju šanse. Nikada nije kasno da porastete u sebi, za sebe i druge i budete bolji, verniji sebi, “da ličite više na sebe nego na druge”.

Žena koja prihvati svoju ženstvenost može da usmeri svoju incijativu na ostvarenje svoje autentične ličnosti i ne mora da je ograničava na “borbu za život”, služenje ili zavođenje. Biće kompletnija i ostvarenija kao osoba. Brinuće o drugima bez osećaja “moranja”. Živeće punim plućima kreativno oslobađajući svoje talente i potencijale. Biće ostvarenija u ljubavnim odnosima, imaće osećaj za uzajamnost, njena životna energija moći će da teče neometano i da usmerava njenu volju na opšte dobro.

 

Mirjana Kokerić