Preovladava mišljenje da su žene sklonije da pričaju o svojim osećanjima, jer su otvorenije, a neki bi muškarci rekli “dosadnije”. Muškarci su po mišljenju suprotnog pola, zatvoreniji i retko pričaju o svojim osećanjima. Pokušaćemo da otkrijemo zašto je to tako, kao i na koji način je moguće podstaći promenu.

U mom tekstu “Signali ljubavi” mogli ste pročitati da se prvi obrazac izražavanja ljubavi, njenog prihvatanja i traženja, uspostavlja jako rano, još u vremenu kada smo bili bebe. Taj obrazac učimo prvenstveno, od majke, zatim oca, a kasnije od svih naših bližnjih, koji su nam autoriteti.

Živimo na Balkanu gde postoje određena nepopravljiva uverenja, koja se prenose sa kolena na koleno, na primer – muškarci ne plaču, muškarci su uvek jaki. Pored toga, neke i od glavnih poruka u filmovima i pesmama, poručuju upravo to da muškarci moraju biti jaki.

Često možemo biti svedoci kada majka malom sinu govori, dok on cmizdri zbog polupanog autića, “Cmizdriš kao neka devojčica”, “Nije lepo da plačeš”, ” A što plačeš?” (povišenim, kritikujućim tonom). Naravno, uz takva karakteriziranja plača kao slabosti, šalje se još jako puno poruka kojima se “programira” dete da svoja osećanja suzbije.

Kada jedno malo biće čuje ovakve poruku nekoliko puta, od svojih roditelja, koji su za njega najbolji, najpametniji, koji sve znaju, naravno da će dete usvojiti te poruke. Drugi razlog zašto dete usvaja poruke jeste što se nalazi na stupnju kada nije u stanju kritički da razmišlja.

Poruka ne plači zapravo je ona kojom se brani da dete iskaže svoja osećanja (da roditelji znaju koliko ima štete u toj poruci, verujem da bi razmislili o tome da li će je uputiti). Dete donosi zaključak nije dobro plakati, da nije dobro biti tužan.

Formira se uverenje da o osećanjima nije dobro pričati, ni pokazivati ih. Ukoliko je dete muškog pola, ono donosi zaključak da mora da bude jako. “Ako moram da budem jak, kako da pokažem svoja osećanja?”; “Pokazati osećanja je znak slabosti. Ja sam jak, pa ne smem da ih pokažem.”

Kao posledicu imamo odraslu osobu koja ima poteškoća da izrazi ono što oseća, da izrazi ljubav. Kako je izražavanje ljubavi veoma važno u jednom odnosu, onda može da se pojavi problem, usled neizražavanja ili nepokazivanja ljubavi. Često čujem od klijentkinja “Ali on mene ne voli” ili “Ne volim ga”.

Kada izanaliziramo ponašanja partnera, najčešće zaključimo da je ljubav prisutna, ali da su signali ljubavi različiti. Bilo da ste muškarac ili žena, imate potrebu za pripadanjem, ljubavlju, što znači da ne možemo praviti razliku. Odnos je dvosmeran, i kao takav on podrazumeva određeno ulaganje, predavanje. Sve što uložite odnosno date u odnos imate pravo i da tražite.

No, kako odnos popraviti ili nadograditi? Iskrenost i otvorenost su dobri saradnici na tom putu. A kada se naoružamo i strpljenjem, onda sigurno dobijamo. Zašto nam je važno strpljenje? Razlog jeste u tome što, da bismo tražili ono što mislimo da zaslužujemo, potrebno je da to naučimo da tražimo bez prisile, a ujedno je potrebno da naučimo i da dajemo bez prisile.

Kada od jednog muškarca zahtevamo da nas voli na naš način, verovatno dugoročno nećemo imati uspeha. Međutim, kada kod jednog muškarca probudimo motivaciju da nas voli na naš zajednički način, onda možemo da uživamo u plodu svog rada, odnosno u ljubavnom odnosu.

Naš zajednički način izražavanja osećanja kroz reči “volim te” može biti sastavljen od kompromisa, razumevanja, brige o drugome, dozvole da se osećaju sva osećanja, a gde obe strane uživaju u izrečenom i onom što je neizrečeno, prihvatajući ljubav i negujući je.

 

Tijana Turudić