Osobe koje zaslužuju naše poštovanje su obično osobe, koje prema našoj proceni, poseduju određene kvalitete i vrednosti. Verujem da svako od nas ima bar jednu osobu u svom okruženju prema kojoj oseća duboko poštovanje, upravo zbog nekih njenih kvaliteta ili dela koje je učinila. To su najčešće roditelji, mentori, učitelji, umetnici, muzičari, naučnici, tetke, i drugi.

Kada poštujemo nekoga, to ne znači nužno da se u svakom momentu usaglašavamo sa tom osobom, naprotiv, poštovati ne znači tolerisati sve što čini, i usaglasiti se sa njome u svakom njenom mišljenju, nego prepoznavati određene kvalitete neke osobe.

Ovde se krije zamka, koja je postavljena još negde u prošlosti, pa se mnogi od nas vode mišlju da ako poštujemo nekoga, moramo se i usaglasiti sa njim, ili da, ako je neko stariji od nas, da on automatski zaslužuje poštovanje.

To što je neko stariji znači da treba da ga ispoštujemo kao čoveka, ali ne nužno da se podredimo i usaglasimo u svemu sa njim. Takođe, znači da imamo pravo da se suprotstavimo svemu što smatramo neprimerenim, što nama ne odgovara, jer na taj način mi poštujemo sebe. Zato poštovanje ima dve strane, a to su nepoštovanje i samopoštovanje.

Kada ne poštujemo sami sebe, taj se odnos prema sebi prenosi u sve naše odnose. Kada se sa nepoštovanjem ponašamo prema sebi, ni drugi nas ne poštuju. Naše samopoštovanje isključivo zavisi od nas samih, i ne bi trebalo da bude uslovljeno sa drugim ljudima.

Često me osobe sa kojima radim pitaju -“Kako da prepoznamo stvarni kvalitet nekoga?”, jer danas je mnogo onih koji se ‘kite tuđim perjem’, pa misle da zaslužuju poštovanje. Na ovakvo pitanje odgovorim – “Potrebno je da zavirimo u svoju dušu, i oslušnemo šta nam ona govori”.

Zašto dajem takve instrukcije? Razlog leži u tome što svako od nas ima sposobnost da proceni drugog, i to se dešava veoma brzo. Međutim, retko poslušamo svoju procenu, jer se vodimo mišlju da su drugi stvarno takvi kakvi nam se predstavljaju.

Kada se neko ‘kiti tuđim perjem’, on upravo predstavlja lažnog sebe, šalje neku sliku sa kojom se istinski ne uklapa, i to svako može videti, ali ako dovoljno oslušne sebe samog i da si pravo da veruje sebi. Niko ne može tako dobro da odglumi nešto, ako to zaista i istinski ne živi.

Zbog toga je važno da imamo više samopoštovanja i samopouzdanja, kako bismo sebi dozvolili da sumnjamo, pitamo, proveravamo i dođemo do zaključka, da spoznamo vrednosti sami, bez da nam ih neko nametne.

Ukoliko želimo da nas poštuju, potrebno je da poštujemo sebe. To znači da treba jasno, kroz ono što govorimo i radimo, prezentujemo svoju vrednost onakvu kakva istinski jeste. Ono što su drugi uradili možemo da koristimo kao motivaciju, ali nikako kao naše mišljenje, jer čemu svo pretvaranje kada ćemo pred sobom uvijek znati ko smo.

Vrlo je teško uskladiti neverbalne i verbalne kanale u komunikaciji, kada govorimo i radimo nešto što ne mislimo, u šta ne verujemo, što ne živimo. Zato još jedan moj savet – kako da prepoznamo vrednost kod drugih – jeste da posmatramo.

Zato “isključimo ton i upalimo video – posmatrajmo!”.

S poštovanjem,

 

Tijana Turudić