* Astro portal prenosi dio predgovora knjige “Osmehivanje”, autora Nebojše Simina:

“Osmehivanje” je knjiga o meditaciji u kojoj su, u četiri poglavlja, na 470 stranica, ušivenih i upakovanih u tvrd povez, sadržani filosofski, psihološki, religijski, istorijski i tehnički aspekti ove drevne duhovne discipline.

Nekada davno meditaciju su koristili plemenski vrači sa ciljem da povećaju spremnost svojih saplemenika u svakodnevnoj borbi za opstanak. Danas se koristi kao sredstvo razvoja ličnosti, za neutralisanje napetosti, rast mentalnih sposobnosti, samoisceljenje i u razne druge svrhe.

Koriste je podjednako teisti i ateisti. Pored, uslovno rečeno, teorijskog dela, knjiga sadrži opis nekoliko desetina meditativnih tehnika i preko sto slika fizičkih vežbi, koje se obično kombinuju sa meditacijom u užem smislu te reči.

U ovom prikazu, sa namerom da potencijalnim čitaocima pobudim interes za ovu, u širim čitalačkim krugovima nedovoljno poznatu knjigu, prenosim nekoliko uvodnih rečenica koje, nadam se, imaju dovoljan informativni potencijal.  

Svaka duša misli sebe samu. (Proklo)

U poslednjih sto godina napisane su hiljade knjiga o meditaciji. Neke od tih knjiga sam sa uživanjem čitao i po nekoliko puta. Uprkos tako velikom bogatstvu raspoložive literature, verujem da će i ova moja knjiga o meditaciji naići na kakvo-takvo zanimanje čitalačke publike. Čitalac ne mora sve da pročita. Nekog, na primer, ne interesuje šta drugi misle o meditaciji i traži samo da mu se kaže kako treba da meditira.

U tom slučaju preporučujem poglavlja: „Rekreacija“ i „Marginalije“. Možda će takvi čitaoci kasnije poželeti da pročitaju i preostala dva poglavlja. Ima ljudi koji uopšte ne žele da meditiraju, ali ih interesuje šta je meditacija i koja su njena psihološka, kulturološka i druga svojstva. Takvima preporučujem poglavlje „Principi“. Treći će poželeti da saznaju nešto o starim školama meditacije. O tome mogu da se obaveste u poglavlju „Tradicija“. Svakako, ima i onih koji o meditaciji znaju bezmalo sve. Njima ne mogu da preporučim drugo nego da krenu od početka, pa dokle stignu.

Na meditaciju se oduvek gledalo kao na veliku tajnu, iako je u pitanju običan, svim ljudima podjednako svojstven oblik ponašanja, poput hodanja na dve noge. Učenje meditacije je čak vrlo slično onome što rade jednogodišnja deca kada uče da hodaju. S druge strane, sasvim je malo onih koji nikada ne nauče da hodaju, a za meditaciju nisu baš svi jednako zainteresovani. To je verovatno zato što nauka o meditaciji nema kraja i ne vidi se unapred koja je njena svrha.

Duhovne nauke, za razliku od hodanja, ne nude ništa opipljivo i ništa za život neophodno. Meditacija, koja zauzima centralnu poziciju u duhovnim naukama, vodi zapravo ka tako zvanom elementarnom, praiskonskom, intuitivnom znanju, koje nije ni filozofsko ni naučno ni religijsko. To elementarno znanje je često potcenjeno, iako u osnovi nema granice. Čovek i ne zna šta sve zna. Tek kada mu zatreba znanje, u vezi sa nekim opštim životnim pitanjem, on, ili ona, vidi da mu je, ili da joj je, to odnekud poznato, da – zna. To ne znači da mi uvek postupamo u skladu sa elementarnim znanjem.

Postoji bezbroj stvari koje nam odvlače pažnju, pa se nekad čini kao da smo gluvi i slepi za nešto što bi, da je neko drugi u pitanju, bilo očigledno. Ova knjiga o tome i govori: o procedurama pomoću kojih je čovek u stanju da povrati sjaj gospodstva svog istinskog bića. Nije slučajno što je meditacija zajednički naziv za te procedure s obzirom da u njihovoj osnovi stoji mišljenje. Meditacija nije drugo nego mišljenje. Elementarno znanje je čoveku dostupno upravo iz razloga što ima tu sposobnost – sposobnost mišljenja.

Nastanak ove knjige u najvećoj meri mogu da zahvalim starim piscima i pesnicima, autorima Veda, Joga sutre, Tao Te Kinga, Biblije, Kurana, kao i nekih kasnije nastalih komentara bez kojih bi ta velika dela današnjem čitaocu malo toga mogla da kažu. Ti neprekidni spisateljski podvizi su, između ostalog, doveli do toga da se učenje o putu ka elementarnom znanju s vremena na vreme obnavljalo i unekoliko menjalo. Ne znam koja bi od svih tih knjiga mogla da bude najvažnija. Nisam siguran da bih postupio kao Bela Hamvaš. Kada se postavilo pitanje koju bi među njemu poznatim knjigama izabrao, ako bi to značilo da za sva vremena mora da se odrekne svih drugih knjiga – to pitanje je, zapravo, sam sebi postavio – glatko se odlučio za Vede:

Veda je tlocrt drevne i večite duhovne situacije čoveka. Kao što je geografski globus precizna mapa Zemlje, Veda je egzaktni crtež situacionog plana ljudskog duha. Veda je obaveštenje koje govori o postojanju prvog civilizovanog čoveka, osnova ljudskog bića koje živi u svim vremenima, i osnova je života čoveka koji će živeti u dalekoj budućnosti.

Doduše, ne bi to bila samo jedna knjiga. Postoje četiri Vede: Rigveda, Atharvaveda, Jađurveda i Samaveda. Osim toga, o Vedama Bela Hamvaš govori kao da uz njih nužno idu i Upanišade (Vedanta), koje su iz ugla savremenog čitaoca mnogo zanimljivije. No, glavno u celoj stvari je to da je Bela Hamvaš, u času kada je pisao o izboru knjige svih vremena, već pročitao bezbroj drugih knjiga. On bira u trenutku kada knjige, naročito one najbolje i najznačajnije, za njega nisu više, ili nisu samo literarni vihori i misaone gromade nego živa božanstva među kojima Vede – sa tim bih i sam mogao da se složim – komotno mogu da zauzmu najviše mesto, samim tim što su u pitanju verovatno najstarija duhovna učenja na Planeti. Međutim, ljudi od pera su nastavili da pišu i pokazalo se da jedna, deset, pa ni sto, ili hiljadu knjiga, nije dovoljno. Pokazalo se da čak i nevešto „pipkanje“ u pravcu duhovne osnove čovečanstva ima smisla ukoliko je u stanju da pobudi pažnju makar i samo jednog čitaoca. Zato mislim da ni ova moja knjiga ne mora da bude višak.

Na pisanje knjige me je podstaklo osećanje da u tekstovima koje sam pročitao o meditaciji postoje mnoga prazna mesta koja bi valjalo popuniti i koja će, verovao sam, jednoga dana svakako biti popunjena. Pisac u meni se ponadao da bi i on u tome mogao da učestvuje. Artur Lundkvist je to osećanje, koje je tipično za početak stvaralačkog procesa, sjajno izrazio stihovima:

    Da li su sve pesme o Mesecu napisane?

    O, ne, još se mnogo šta o Mesecu može reći.

Ako može o Mesecu, pomislih, zašto ne bi moglo i o meditaciji? Tako sam započeo rad na ovoj knjizi. Mene je – da se poslužim rečima Mirče Elijadea – nešto vuklo. Hvala bogu, dovuklo me je, i sada mislim da je od mene dosta. „Prazna mesta“ nisu nestala, neka od njih su se i proširila, ali je zov tih još uvek praznih mesta, što se mene tiče podnošljiv. Imam knjigu! Sa radošću predajem pero u ruke onima koji će nastaviti da pišu o meditaciji. Da li je o meditaciji sve već napisano? O, ne, još se mnogo šta o meditaciji može reći!

Za noseći stub knjige izabrao sam maksimu Prokla:

“Svaka duša misli sebe samu.”

Proklo se ovom kratkom rečenicom unapred oslobodio sveg onog intelektualnog balasta koji se nakupio od Mojsija, Bude, Platona, Aristotela, Seneke i drugih velikih mislilaca, sve do naših dana. Reč je o tome da taj teret, po svom poreklu, koji se pre svega tiče etike i politike, proističe iz interesa u kome mišljenje ima tek ulogu sredstva, tako da po ostvarenju cilja može i da se odbaci.

Upravo iz tog razloga Lao Ce uporno ponavlja frazu o vraćanju na Tao, odnosno na Prapočelo u kome je misao uvek sveža. Mada, da bi bila sveža, misao mora da bude „mutna“ i „mutava“ jer, što je misao blistavija to je potreba za mišljenjem manja. Blistave misli, da se ne bi ugasile, traže od nas da više ne razmišljamo. U tom pogledu, meditacija se, kao umetnost mišljenja, bitno razlikuje od svih drugih umetnosti. Sudbine umetnika i njegovog dela: slike, rukopisa, partiture, u tim drugim umetnostima se razdvajaju, a u meditaciji ostaju na istoj strani. Ono što nastane kao rezultat meditacije ugrađuje se u meso, kosti i mozak samog mislioca.

Sve što činimo moglo bi da se nazove meditacijom s obzirom da meditirati znači misliti, a mi ništa drugo i ne radimo nego mislimo. Mislimo kada smo budni i kada sanjamo. Mislimo dok hodamo, dok stojimo, dok sedimo, dok ležimo. Mislimo kada nešto radimo, a i kada ništa ne radimo, u dokolici – mi mislimo. Ipak, meditacijom se obično nazivaju tek neke naročite misaone aktivnosti koje vode ka stanju usredsređenosti, utonulosti u misli. Meditacija ima i jasan fiziološki plan.

Produžena koncentracija, nezavisno od načina izvođenja, obezbeđuje bolju cirkulaciju krvi u kori velikog mozga, bolju ishranu moždanih ćelija, samim tim i bolje funkcionisanje nervnog sistema u celini. Sve je to bilo poznato i u starom svetu, kada su plemenski vrači dovodili članove plemena u trans sa ciljem da povećaju njihovu spremnost u borbi za opstanak. Savremena psihološka istraživanja pokazuju da meditacija direktno utiče na kreativno ponašanje ličnosti, čime je osporena ranija teza da meditiranje pripada nižim oblicima mentalne aktivnosti. Do nedavno se smatralo da je logička, odnosno mentalna inteligencija genetski predisponirana do te mere da su popravke u toku života isključene.

Nedavno je objavljeno jedno obimno psihološko istraživanje u kome je ta teza opovrgnuta. Testovima inteligencije su decenijama praćene hiljade bivših američkih vojnika. Ispitivanja su najpre izvršena u vojsci. Kasnije su ti ljudi testirani i po izlasku iz službe. Kod onih koji su se kasnije bavili intelektualnim poslovima, na kojima su, kako se u izveštaju kaže: imali priliku da vežbaju mozak, zadržan je, ili je porastao stepen mentalnih sposobnosti. Sličan rezultat je zabeležen i kod malog broja onih koji su se bavili pretežno fizičkim poslovima. Kod preostalih ispitanika bio je izražen pad, kako mentalne tako i telesne svežine i snage. Drugim rečima, inteligencija u toku života može i da raste i da opada. Sve zavisi od načina života; da li se čovek bavi stvarima u kojima ima priliku da vežba mozak, ili živi samo od svoje fizičke snage.

Mapa duhovnih pokreta u kulturnoj istoriji čovečanstva prepuna je primera u kojima meditativna zadubljenost označava neku vrstu prekretnice. Mnogo je takvih priča, različitih po sadržaju, nameni i karakteru. Ono što im je zajedničko tiče se jedino pažnje. Na primer, u jednoj meditaciji se pažnja usmerava na plamen sveće, u drugoj na mantru, u trećoj na noćni Mesec, u četvrtoj na Duh božiji, u petoj na zvuk vode koja se lagano zagreva u plehanom čajniku i tako redom.

Osnovni princip meditacije je isti kao u slučaju bilo koje druge umetnosti. Kamen po sebi nije umetnička tvorevina, ali jeste kada ga umetnik postavi u odabrani fizički i mentalni prostor. Reči nisu umetničke kada se izgovaraju u svakodnevnoj komunikaciji, radi pukog sporazumevanja; nisu u užem smislu te reči. Reči postaju umetničke tek kada ih pesnik postavi u odabrani jezički prostor, s obzirom da on tada reči priređuje iz razloga koji su svojstveni poeziji, odnosno samim rečima, a ne onome o čemu te reči govore.

Isto tako, mišljenje, samo po sebi, nije umetnička nego sasvim prirodna pojava. Misaona aktivnost nije umetnička kada mislimo o nečemu, sa jasno izraženom namerom u pogledu ciljeva koje smo postavili pred mišljenje, a koji stoje izvan samog mišljenja. Mišljenje postaje umetničko tek kada pažnju obratimo na samo mišljenje. Prema tome, zadatak meditanta, glavni njegov ili njen zadatak je da organizuje pažnju tako da ne ispušta iz vida činjenicu da je proces mišljenja u toku. Uostalom, da bi neko bio siguran da je zaista počeo da misli, mora nekako da obrati pažnju na taj proces. To može da izvede na bezbroj načina. U jogi i kabali se pominje preko sto načina. U drugim tradicijama je taj broj obično mnogo manji.

Prema učenju Lao Cea, tajna umetnosti mišljenja se sastoji u odricanju od svakog činjenja:

“Ne radeći ništa postižem sve”.

Mi ništa ne moramo da radimo da bi se svet menjao. Nikakav dodatni trud tu nije potreban. U hrišćanstvu je zabeležena slična zamisao. Sav duhovni napor je usmeren ka odricanju od sopstvene u korist Božije volje. Plodovi ovog napora su sažeto izneti u spisu „Pouke“ Ave Doroteja:

Onaj koji nema svoju volju, ma šta da se zbude – njega uspokojava, i čini se da on uvek čini po svome. Jer, on, naime, ne želi stvari kako ih on hoće, nego ih hoće onako kako se zbivaju.

Stari pesnici su govorili da čovek koji je saživljen sa stvarnim zbivanjem stupa na “Put istinske harmonije i mira”. Ova saživljenost se ponekad tumači i kao način da se stekne svojstvo izbavljenosti, a to je stanje u kome su istrošeni svi zahtevi za izbavljenjem. Sve dok žudi za izbavljenjem, spasenjem, ili bilo čim drugim – čovek je rob, ponaša se kao rob i misli kao rob. U tom smislu, stanje izbavljenosti može da se razume kao stanje slobode.

Mi nismo slobodni sve dok nas čežnja za večnim životom nagoni na neprekidan trud. Svi mi, poput majke prirode, stvaramo u slepom zanosu. Umesto da stvaramo slobodno, stvaramo gonjeni osećajem oskudice. Kada je rat, mi se skupimo i radimo na tome da nastupi mir; a kada je mir, hvatamo se u koštac sa siromaštvom. Meditacija se tu javlja kao ona snaga koja teži da zaustavi vihor ljudskog nespokoja, „ma šta da se zbude“, što čoveka „uspokojava, te se čini da on uvek čini po svome“.

Meditacija, dakle, leči osećaj oskudice, osećaj za koji se veruje da se nalazi u samom korenu naopakog mišljenja, i koji vodi u gramzivost, pohlepu, škrtost, zavist i ljubomoru. Osim toga, meditacija je lek za zbunjenost, rasejanost, smušenost, rastrojenost i, uopšte, za zbrkani način mišljenja. Pitanje je, naravno, da li onaj koji je zbunjen želi da menja psihičko stanje u kome se nalazi. Smušenost je za nekoga zaštitni znak, neka vrsta utočišta, iako takav obrazac ponašanja nosi znatnu dozu rizika. U stanju zbunjenosti opada zaštitna moć centralnog nervnog sistema, a bez pune podrške najviših funkcija centralnog nervnog sistema organizam trpi kao što bi trpeo bez dovoljno vode i vazduha. U idealnom slučaju, meditacija ispravlja ovu nezdravu orijentaciju, koja je nastala voljno ili nevoljno, a vremenom se pretvorila u naviku…

 

Nebojša Simin