Sva čuda ovog sveta da se sastave, ne bi mogla opisati tu čežnjivu ljubav koja se rađa, iz srca onih koji večito o sreći sanjaju. Bol zaboli i prođe, no, svaka čežnja uvek gori, radosna u svom sjaju i daljini…
Kada bi me neko pitao, sa čim bih hteo ovaj svet napustiti, to bi bile one oči i one daljine koje prizivaju na slavu i čast bestelesnog. U raj idemo samo zato što nismo spremni okusiti večiti zanos sudbine, njene kovitlace, rađanja i umiranja.
Sada znaj, nema tog čoveka i njegove smerne slutnje, koji može reći da bi pred izazovima strašne sudbine plakao niti poklekao, a da u sebi ne sačuva gram nade, da će ga neka večna sila, pre ili kasnije vazneti u vasionska prostranstva.
Smiren budi i idi svojim putem, ti znatiželjni putniče, i iz svojih okova izlazi sve više kako te volja za životom bude vodila. Stvaraj i gradi nove staze, i nikada se ne uzdaj u svoje kvalitete, već u promisao i velike planove, tebi neobjašnjive.
Sa talasa života silazi se onoga trenutka, kada misao o Bogu uvene, kao kakav cvet, u pustinji duše…
Konačno, da li možemo reći da čovek večito sanja, svoje tuge i radosti, besane i umorne noći i dane, kiše i oluje, proleća i jeseni – ili, pak, budan bdi nad svojim životom i kroji ga, baš onako kako zamišlja u svojoj ludoj glavi.
Vesnici novih napora i odnosa koji se grade, nude u razmenu za cvet nade – potrošni materijal naših snova. Budi – i sve će biti, onako kako jedino i može biti. Hteo ti to ili ne, klupko života se razmotava po Božanskom planu.
Željko Gudurić
