Pre ili kasnije, ovo pitanje moramo otvoriti i sa njime se suočiti. Pa, da krenemo…

Pitanje sudbine, njene predodređenosti, slobodne volje je fundamentalno pitanje ljudskog života, pa samim tim i astrologije koja se ljudskim životom i bavi. Ova tema me u poslednje vreme sve više „kopka“ i oblećem oko nje „kao mačka oko vruće kaše“ iz nekoliko razloga.

Prvo, veoma je kompleksna tema i o njoj bi se, u najmanju ruku, trebala pisati knjiga da bi se reklo toliko toga što ima da se kaže i obuhvatili različiti uglovi posmatranja. Knjiga kada bude i ako bude… No, ova „pandorina kutija“, što se mene tiče – mora se otvoriti! Ovim tekstom nemam nameru ponuditi definitivne odgovore, formule i recepte koji bi ovu veliku misteriju razrešili, niti je to moguće. Ali bi ovo bio uvod, temeljac ili orijentir, za moguću seriju tekstova gde bih se ovom velikom temom bavio u fragmentima.

Drugi razlog za pokretanje ove teme je, kao što rekoh na početku – njena fundamentalnost, odnosno, činjenica da leži u osnovu bilo kakve astrologije, bavljenja vremenom i njegovim fenomenima, promišljanjem o životu uopšte. Teško je se na kvalitetan način baviti nečim ukoliko se ne raščiste neke bazične postavke i ne razumeju.

U astrologiji, moramo postaviti pitanje, kako se i na koji način bavimo predikcijama!? Šta je budućnost? Je li ona predodređena ili nije? U tom smislu, da li je naša predikcija definitivna ili nije? Da li mi vidimo budućnost ili ne? I, kako se uopšte budućnost može videti!? Postaviću „100 pitanja“ ako treba… Zašto? Zato što kada se prestanu postavljati pitanja možemo konstatovati dve stvari: Ili je sve jasno – Ili ništa nije jasno!

Proces postavljanja pitanja je put ka „vrhu“ spoznaje gde će se sva pitanja u znanju rastopiti. Do tada… bolje nam je da se pitamo, jer to je mnogo bolje nego da mislimo ili tvrdimo da nešto znamo – a živimo u teškoj iluziji… Proces stalnog preispitivanja, postavljanja pitanja, radoznalosti je progresivan put i dobar put. To je put, i mi onda znamo da smo na nekom putu – da putujemo… I da ćemo negde stići gde ranije nismo bili. Vrlo je opasno pomisliti da smo na neki cilj stigli i neko znanje stekli i definisali jer svoje putovanje automatski prekidamo – a ono se po prirodi stvari nikada ne treba i ne sme prekinuti.

Hajde, ipak, da budemo praktični koliko se u ovom kontekstu praktičan može biti, pa da postavimo problem i sagledamo njegovu suštinu. Uzmimo da se ljudski život može uporediti sa filmom. To je jasna, jednostavna i svima očigledna analogija. Ono što je prvo korisno primetiti da – film neko gleda! Dakle, da nema onoga koji gleda – ne bi bilo ni filma! Ili možda mislite da bi film postojao i bez „gledaoca“? Predlažem da se, pre nego se kategorično ustvrdi da film postoji nezavisno od gledaoca – još jednom promisli…

Čovek koji živi neki svoje život u „ovom životu“, realnosti – i sa druge strane čovek neki, glumac na filmu, isto tako živi neki svoj život… Život se „odvija“, vreme prolazi, događaji se smenjuju… Šta je sada važno ovde za našu priču o sudbini? Film je izrežiran, izmontiran i, da kažemo, njegov tok dešavanja je predodređen. Mi možemo premotati film na bilo koju tačku u vremenu njegovog trajanja – i videti šta se u tom trenutku vremena tačno događa. To znači da je nešto potpuno predodređeno i definisano u smislu budućnosti, ali i uopšte u vremenu, jer kao „celinu vremena“ uzimamo i prošlost. Sadašnjosti mi ni nemamo, no to je neka druga tema, da ne skrećemo sa glavnog koloseka sada…

Dakle, ako mi u astrologiji dajemo neku predikciju definitivnu za neki budući trenutak – to znači da verujemo da je u pitanju definitivna stvar – i da se to promeniti ne može! Je li tako? Jer, kako drugačije možemo dati predikciju, ako ne verujemo u njenu definitivnost. Ili možda ne dajemo predikcije, već samo nagađamo najverovatniji sled događaja. Može i to, i to je validan pristup. Konačno, i sama matematika kao egzaktna nauka ima statistiku, verovatnoću kao svoje oblasti i discipline, pa se bavi nagađanjima, tamo gde ne može ponuditi tačnost po prirodi stvari.

Dakle, imamo tri moguća pristupa i stava spram ove teme.

Prvi je da je sudbina predodređena u potpunosti, 100%. Drugi je da je sudbina u velikoj meri predodređena, ali ne u potpunosti, recimo 80%-90%, uglavnom su takve procene. Treći stav bi bio da nije predodređena uopšte. Četvrtog nema… Šta ćemo sada..?

Dakle, kada sagledamo ove procente, jasno je sledeće: Pitanje je, koliko je na skali od 0% do 100% sudbina predodređena? Kako mi to možemo znati? Na osnovu čega? Kako se možemo baviti prorokovanjem budućih događaja ako nemamo jasan stav po ovom pitanju? Neko će reći da je sudbina potpuno predodređena do detalja i definitivno, neko će reći delimično, u nekoj meri, a neko će reći da je bilo kakva priča o predefinisanosti deplasirana… I to je u redu, različiti stavovi postoje… Uvažavanje različitih stavova je poželjno i sasvim u redu, no, imamo jedan problem: To name neće pomoći da se ni za pedalj udaljimo od početnog stanja ili pitanja! Svako ima svoj stav i mišljenje, i sa njime živi – no, gde je tu istina, koja mora biti samo jedna!?

Pitanje svih pitanja, bilo kojem stavi ili percepciji sudbine smo skloni je sledeće: A, zašto tako? Sudbina je 100% predodređena! U redu, samo mi objasni, još, zašto? Sudbina je u velikoj meri predodređena, ali mi imamo jedan deo gde slobodnom voljom možemo da je korigujemo. U redu, lepo, samo mi još objasni, na osnovu čega to tvrdiš, misliš? Ili, kažeš da sudbina ne postoji i da ništa nije zacrtano. Samo mi još pojasni otkud ti takva misao u glavi dolazi? Dakle – šta je to što utiče u kojoj meri su nam sudbinski putevi već skrojeni? A, nešto utiče sigurno!

Možda nastavimo dalje ovu priču, a možda i ne… Ili je to, ionako, već predodređeno… Pre toga, da te pitam dragi čitaoče, draga čitateljko, šta ti misliš:

U kojoj meri je sudbina predodređena i od čega nivo njene predodređenosti zavisi?

 

Željko Gudurić