Kada nas dve podjednake sile vuku u dva suprotna pravca, rezultat je stajanje u mestu. Tada nema pokreta, nema inicijative. Takvo stanje zovemo – lenjost, zakočenost.

Šta je u korenu lenjosti?

Ponekad smo lenji da se bavimo sobom – želimo dobitak razvitka i promene, koji vuku na svoju stranu, ali želimo i lagodnost zone komfora, sigurnog, manje frustrirajućeg i manje neizvesnog, koja vuče na drugu stranu.

Nekada želimo mišiće i dobru liniju, koja nas vuče snažno napred, ali želimo da se ne naprežemo i ne odričemo puno, a ta potreba vuče na drugu stranu. Rezultat je neaktivnost, lenjost…

Svakako da uzroci lenjosti mogu biti različiti. Ukoliko želimo da odgovorimo na pitanje šta je u korenu naše lenjosti u nekoj oblasti života, dobro je da uvidimo koje sile, kod nas, tako podjednako snažno vuku u dva različita pravca, i čine da se naša inicijativa ne pomera.

Zato je pravilno pitanje koje sebi treba da postavimo, ne zašto smo se takvi rodili, već – kako smo takvi postali?

 

Kada treba da se zabrinemo za sebe?

Kako da napravimo razliku između potrebe za odmorom i dokolicom, i lenjosti?

Odmor od rada možemo posmatrati i kao deo tog rada, onda kada nam odmor daje novu pokretačku energiju. Lenjost, sa druge nas strane, drži u začaranom krugu nepokretnosti.

Međutim, ne bismo bili lenji da nam ta lenjost ponešto i ne daje. Odlažemo obaveze i stagniramo, kada se plašimo nepoznatog, promene, kritike, kada je samopouzdanje nisko, i drugo.

Onda kada lenjost prouzrokuje još lenjosti, i odvlači nas od važnih životnih pitanja i ciljeva, vreme je da se dublje pozabavimo njom. Lenji um je onaj koji stalno ispunjava čula, a prazni um.

 

Kako da se izborimo sa lenjošću?

Za otpočinjanje bilo kog zadatka, za izlazak iz “lenje faze”, potrebna je volja. Početni uslov za jačanje volje je najiskrenija odluka da se posvetimo njenom jačanju, bez obzira na vreme, sredstva i energiju, koju u to treba da uložimo.

Svako od nas, čak i najveći “lenjivci” imaju u sebi dovoljno volje da otpočnu neki zadatak. Upotreba te volje, dalje jača volju.

Svako odbijanje prihvatanja postojanja, bar neke količine volje u sebi, samo je još jedan način zavaravanja samog sebe i ostajanje u začaranom krugu lenjosti i nedostataka vere.

Prevazilaženje lenjosti, zakočenosti u životu, dobro je početi sa odgovarajućim pripremama – razviti inicijalni podsticaj i polet kod sebe. Dobar saveznik u ovom procesu je razmišljanje o tome koje sve štete, po nas i druge, ostavlja lenjost.

Važno je dobro razmotriti koje su te štete i kako čine da se osećamo – nezadovoljno, postiđeno… bude li ta osećanja želju za promenom?

Drugo, ne manje važno pitanje, jeste – šta će sve izlazak iz lenjosti doneti? Koje su prednosti koje promena donosi, koja osećanja prate te promene – da li je to zadovoljstvo, polet, otvaranje novih mogućnosti…?

Konačno, u borbu sa lenjošću dobro je ući sa jasnom slikom da u toj borbi možemo uspeti. Važno je da sebe što jasnije zamislimo kao osobu sa jakom voljom, a zatim toj slici da se polako približavamo.

 

Izlazak iz začaranog kruga

Kao i kada dete učimo neku novu veštinu – idemo korak po korak, usklađujemo realnost i očekivanja, uviđamo sposobnosti, mane, dajemo zadatke u skladu sa uzrastom, a sve bojimo saosećanjem i verom u njega.

Tako je dobro prići i sopstvenoj lenjosti. Manje da se raspravljamo sa sobom, manje da osuđujemo, više da razumemo i polako vežbamo sopstvenu volju. Mislite korak po korak, stepenik po stepenik.

Jedna teorija kaže da će samouvereni ljudi lakše prevazići lenjost, jer više veruju u to da će se njihov trud isplatiti. Da li je to tačno?

Vizija uspeha, koju poseduju samouvereni ljudi, snažan je pokretač u životu. Sa tom slikom uspeha teško možemo biti lenji, jer verujemo da ćemo svojom, pravilno uloženom snagom, dostići cilj.

Tada, možda je i bitnije da, pored toga što verujemo da ćemo dostići cilj, ako se zaista trudimo, nemamo prejak strah od toga da se to možda i neće dogoditi. Ukoliko se previše plašimo uspeha i/ili frustacija koje će na tom putu dolaziti, možemo se paralizovati lenjošću.

Tada negiramo ili obezvređujemo želju za pokretanjem i uspehom, pod parolama “sutra ću”, “mrzi me”, “možda i nije vredno truda”…

 

Ima li razlike između muškaraca i žena po ovom pitanju?

Generalno gledano, razlike po pitanju lenjosti najmanje ćemo naći ukoliko ih tražimo u polovima. Ono što nam je važno jesu psihološke karakteristike osobe. Još konkretnije pitanje je – kako se neko bori sa ličnim i životnim izazovima?

Odlaganje obaveza posledica je unutrašnjih borbi, naše sposobni za tolerisanje suprotnih težnji i osećanja. Odlažemo obaveze kada se suočavamo sa izazovima tolerisanja frustracija, kada se plašimo uspeha i neuspeha.

Odlažemo i predajemo se lenjosti nekada zbog nesigurnosti ili nemogućnosti održavanja slike cilja, koga sprečavamo sami, da se možda i ostvari, putem lenjosti.

Ne zaboravimo, za svako ponašanje, pa makar to bila i lenjost, postoji motivacija. Nešto je u nama čime sebe sprečavamo da se pokrenemo. Svako za sebe, pred izazovom je da taj uzrok otkrije, što je prvi korak ka rešenju.

 

Lenjost i tehnologija

Tehnologija nam naizgled olakšava život, imamo mašine za sve, ali da li nas čini još lenjivijima?

Moderna tehnologija može puno toga da nam olakša, posao, komunikaciju… ali i lenjost, prokrastinaciju, odlaganje obaveza. Međutim, ona ne može biti uzrok lenjosti, nego samo njen saveznik, i to kada se mi odlučimo da to tako bude.

Dakle, nalaženje načina da odlažemo obaveze, a uz to često i život, jeste možda lakše, ali uzrok lenjosti je u nama, a ne u sredstvima kojima održavamo sopstvenu lenjost.

 

Ivana Paunović