“Mislila sam – promeniće se”… kad dođu deca, kad se preselimo, kad se zaposli… Žaba u princa. Zver u prelepog muškarca. Preljubnik u vernog. Alkoholičar u treznog. Nasilnik u blagog. Vagabund u domaćina.

Nema boljeg recepta za izgubiti godine i direktnijeg puta u promašen život. Nema ničeg bespomoćnijeg i beznadežnijeg od čekanja da se neko promeni, nakon čega bismo s njim “srećno živeli do kraja života”. I nema ništa izvesnije od toga da ljudi nikada neće promeniti neku svoju dominantnu crtu da bi vi prestali da zbog njih budete nesrećni.

Jer oni lepo žive sa svojim izvorom vaše nesreće. Oni su ga izabrali, a vi ste izabrali njih. Čekanjem počinje i održava se agonija, čekanjem da nasilnik prestane da bude nasilan, alkoholičar da pije, preljubnik da vara. To je jasna dijagnoza gubitništva i od svih besmislenih poslova na svetu ovaj je najbesmisleniji.

Ne samo što čekate nešto što se neće desiti, a pritom vam prolazi život, nego što to čekanje nije na klupici u parku nego u tamnici duše, gde vas jede bol koji trpite živeći sa iracionalnim čovekom koji probleme rešava na način koji ubija samu srž vašeg bića. Čekati da se neko promeni je isto što i čekati da na jabuci rodi kruška, što je teorijski moguće ali nakon kalemljenja, nakon radikalne intervencije agronoma ili nekog ko se razume u kalemljenje, a nikako samo od sebe.

I uvek se setim poznate priče o škorpiji i žabi kada je škorpija zamolila žabu da je prenese preko reke jer je na kopnu buktao požarž. Žaba je oklevala rekavši joj da je nadaleko čuvena škorpijina autodestruktivnost kao i njena, otrova puna, žaoka na repu. Škorpija ju je ubedila da je neće povrediti, jer bi tako i sebe udavila, pa žaba pristane, stavi je na leđa i negde, par metara od obale, koja je značila spas od vatre, škorpija ubode žabu. I dok su obe tonule na dno, žaba je pita “Zašto, ali zašto si to uradila, sad ćemo obe stradati”. Škorpija joj je strasno odgovorila “Ah, ko bi tome odoleo”.

Možda bi nakon duge i teške psihoterapije škorpija reagovala drugačije i ne bi ovako uništila i sebe i žabu. Možda bi lečenje pomoglo zavisniku od alkohola ili nasilniku u kontroli besa. Možda bi kalemljenjem kruška postala jabuka. Možda, ali to su sve ozbiljne intervencije dok ovde nije bilo vremena, jer gorela je šuma i škorpija je samo uradila ono što je njena gola priroda, dok je sirota žaba očekivala čudo – da se škorpija promeni i bude, za početak, racionalna.

A iracionalno je očekivati racionalno ponašanje od iracionalnih ljudi. U situaciji kada “gori”, iracionalno je predati im život u ruke, zatvoriti oči i čekati čudo odnosno čekati promenu dok vam voda dolazi do usta. I dalje priču znate.

P. S. Svaka sličnost sa stvarnim doživljajima i licima je – namerna. I sa ciljem je da se smanji smrtnost žaba, u situaciji požara, uzrokovana njihovim pogrešnim očekivanjima.

 

Tatjana Milenković