Odgovor za budućnost će se desiti kako je predviđeno, sa malim nijansama razlike, jer budućnost se već dogodila, a prošlost tek treba da se desi.

Znači, po metafizici samo vreme, ako gledamo protok, ide u suprotnom smeru, od budućnosti ka prošlosti. Tako se budućnost već desila, a prošlost tek treba da se desi.

Zato se i kaže da mi, u ovome svetu na Zemlji, težimo da ponavljamo svoju prošlost, i zato nam vreme ide od budućnosti ka prošlosti.

Uporno ponavljamo svoju prošlost, kao i cigarete i ispijanje kave, mi uporno ponavljamo istu stvar, našu prošlost, ‘cigarete koja je već ispušena’, selimo u budućnost, gde opet palimo cigaretu.

Zbog toga što se zemlja obrće oko svoje ose, nama se čini da Sunce ide od istoka ka zapadu, a stvarna slika je da Sunce, kao i sve planete, idu sa desna na levo.

Recimo, Sunce se kreće sa desna na levo, jedan stepen dnevno. Tako da je i ovo naše poimanje vremena na neki način izokrenuto, a opet stvarno, kad se gleda iz našeg ugla.

Drugačija je stvarnost nekog bića koje živi u vodi ili nekog stvora koje sleće na drvo. To su totalno drugačije perspektive gledanja, a čoveka određuje sam prostor percepcije, sama osećaja.

Čovek treba da iskusi osećanja, ali da se ne vezuje za njih, već samo da ih propusti. Kao što žica provodnik propušta struju, električni naboj, ali kad se struja isključi, bakarna žica ostaje što i jeste, bakar.

 

Ljubičasti Mandrak