DAMA VAGA

Jesenji sumrak se lagano spuštao gradom. I vetar se na tren stiša, kao da se ne usuđuje da pokvari lepotu svake otmenije dame koju bi onako nehajno zapazio. Gracioznost dame Vage ga sasvim utiša, kao zadivljene posetioce u galeriji ispred najlepših slika svetskih slikara. I miholjsko Sunce je odavalo prijatnost gospodstva isprativši je sve do ulaza restorana.

Svesna svih svojih čari, zasta na tren da u matiranom staklu još jednom odmeri svoje izgled u koji je uložila dobri deo dana doterivanjem. Sve na njoj je odisalo skladom i prefinjenim notama dame sa stilom. Zadovoljno se osmehnu, zavrte na svojim elegantnim salonskim štiklicama i uđe u restoran, zavodljivo njišući bokovima, ne obazirući se na poglede divljenja.

I par komplimenata se prosuše ispred njenih perfektno izvajanih nogu, a na koje se jednim delom sebe nonšalantno ogluši. Dva konobara kao omamljena istovremeno požuriše da joj se nađu na usluzi i otprate je do muzičkog stola, gde su je sa nestrpljenjem čekale njene kolege muzičari. Samo pet minuta ih je delilo od nastupa.

“Stižeš u zadnju minut, a toliko puta sam te molilo da to ne činiš. Hajde, hajde, popi nešto na brzinu i spremi se za prvi blok pesama”, oglasi se najkorpulentniji gospodin za stolom, kačeći svoju harmoniku na svoja snažna virtuozna ramena. “Sve je pod kontrolom, možemo odmah početi”, reče dama Vaga i pođe na scenu, izbegavajući svaku dalju raspravu.

Gosti su sa nestrpljenjem iščekivali njen nastup, kao i prosedi šarmantni gazda, koji nije skidao pogled sa nje. Potajno je bio zaljubljen u pevačicu, koju je pronašao na preporuku svoja dva uvažena gosta, advokata.

I kad god bi pokušao da joj priđe, onako muški na prvu loptu, ona bi napravila gard pred kojim bi ustuknuo kao nevaljali dečak, ispred najomiljenije lutke svoje sestre. Ali večeras će pokušati drugačije, kulturnije da joj se približi. I skupoceni poklon je pripremio, prelepu tašnu od zmijske kože, kupljenu u najprestižnijem butiku kožne galanterije u centru Pariza.

Muzika se razleže salom, fine note francuske šansone raskriliše duše milijući ih. Njen glas razneži i onu najtvrđu, nepoverljivu, skopčanu gnevom neuzvraćene ljubavi. I zgodnom gazdi se par suza omakoše, i skliznuše u čašu viskija kojom se hrabrio za svoj nastup po režiji zaljubljenog nepokolebljivog srca.

Dama Vaga je znala za njegovu iskrenu emociju i ozbiljne namere, ali njegov prilaz je krajnje iritirao. Pored preimućstva i galantnosti, uvek bi mu falio onaj deo gospodstva bez koga se neoseća celovito. Za nju je ljubav najlepši izraz ljudskog srca i duše, koji se najvernije oslikavao na sceni nekog pozorišta ili na filmskom platnu. Nepokolebljivo još jače prigrli svoj mikrofon i najnežnije delove pesme, prepuštajući im ulogu suca da presude dalji tok večeri.

I dok su neosetno proticali sati uz prigodnu atmosferu, negde iza ponoći na vratima se pojavi šarmantni gospodin, srednjih godina. Svojim gospodskim stavom i držanjem, privuče pažnju svih prisutnih. I dama Vaga, napravi par pogrešnih taktova privučena magnetizmom nepoznatog posetioca. Gazda restorana mu požuri u susret, ne skrivajući radost i oduševljenje. Bio je to njegov rođeni brat, ugledni ambasador.

Smeštajući se za besprekorno postavljen sto u separeu, uputi joj par intrigantnih pogleda. Njihova srca su odmah prepoznala uprkos statusnoj razlici, koja je često bojkotovala tuđu, iskrenu, pravu ljubav. Gazda ništa nije kopčao opsednut sopstvom “velikog bosa u gradu”.

Tašna je ćutala na drugom kraju stola, kao sklupčana zmija uvek spremna na skok u slučaju napada. Mudre su zmije, neko će reći, ali ta kožna zmijska tašna opijena njenim baršunastim glasom, dami Vagi je povukla nogu da sretne ljubav svog života.

I njih dvoje, pevačica i ambasador su odlučno zaćutali, čekajući pravo vreme da ih spoji, i odvede tamo gde ljubav nikada ne gasne, u okrilju zvezda.

 

GOSPODIN VAGA

Jesen se polako uvlačila u svaku poru tog sumornog oktobra. Opalo lišće bi jače zašuštalo kao znak upozorenja pod nogama nestpljivih prolaznika, koji su negde žurili cimajući se sa svojim prtljagom koječega, pa i onog nabacanog u duši.

Jedino šarmantni plavokosi gospodin se lagano probijao kroz gužvu automobila načičkanim na parkingu uglednog restorana. Uprkos napornog rada sa klijentima u svojoj advokatskoj kancelariji zadržao je pribranost i mirnoću, koja mu je krčila put do divljanja i uvažavanja.

Izgledalo je da ništa ne može da ga izbaci ravnoteže. I nije, jer mu je kultura uvek bilo glavno probojno sredstvo do svakog zacrtanog cilja. Svi koji su ga poznavali znali su da je izvanredan balanser svake situacije koja je pretila narušavanju mira i sklada.

U restoranu je bila fina atmosfera, koju je sačinjavalo krem društvo. Sve ih otpozdravi klimnuvši glavom i svako se povuče u svoju priču. Za stolom ga je čekala prelepa dama. Ljubaznost sa njenog lica se nije skidala i pored zamerke zbog kašnjenja, koju sačeka da mu fino servira kroz priču. Očekivao je to gospodin Vaga, ali se ne uzruja, već je vešto primi i zabašuri komplimentima, na koje nijedna žena nije imuna.

Kako je vreme odmicalo, a muzika kumovala njihovoj idili, njihovi zaljubljeni pogledi su se ukrštali svakim gutljajem viskija. Uživali su jedno u drugom, zaboravljajući na naporan radni dan, i prepirku od pre nedelju dana. Rumenilo se vraćalo u njihove obraze, a srca diktirala kurs.

I verenički zlatan prsten sa prekrasnim safirom je čekao svoj presedan, da ga gospodin Vaga oslobodi crvene kutijice i svih tih dosadnih ukrasnih mašnica. Njegovi tasovi su se sve vreme tezgali od neodlučnosti i odlučnosti, da je i njemu 24-karatnom fino skovanom postajalo mučno to cinculiranje, kada je reč o venčanju.

Gospodin Vaga, najednom oseti nelagodu, pokušavajući da se već po ko zna koji put nagodi sa svojim umom i srcem. Uspravi svoje držanje, kako dolikuje jednom akademskom građaninu, provuče prste kroz svoju kosu, i popusti kravatu.

Mlada dama otpoče u ritmu arije dobovati svojim dugim prstima po njegovoj zlatnoj tabakeri, nesvesno podstičući u njemu samoprekor zbog mučnog oklevanja. Da izusti taj tako jednostavan rezime, odštampan još njihovim prvim pogledom tog sudbinskog dana kada su se upoznali baš u ovom restoranu, za istim stolom do prozora okrenutom zapadu.

“Ti si ljubav mog života. Udaj se za mene?”, lukavo ženski ga je lagano navodila na temu braka, ali njegov rendgenski pogled bi je svaki put blokirao, te bi vrelim dahom prelazio preko nje, kao preko sunčanih naočara, malenom krpicom.

Nekoliko puta ga je svojim ozbiljnim očekivanjima od duge veze dobro stisnula uza zid, da joj otvoreno kaže gde plovi njihov brod romantike. Delimično bi se otvorio, ali nikada zacelo. I sada, dok ga posmatra kako talasa po valovima njenih očekivanja, požele da to iznova uradi, ali je njen damski stav zadrža ispred par radoznalih očiju.

Donekle rezignirano spusti pogled na dno čaše i otpi poslednju kap viskija. I gospodin Vaga se lati svoje tek nalivene, izvadi iz džepa sakoa crvenu kutijicu sa vereničkim prstenom, i najzad izusti tu slavnu rečenicu, dugo iščekivanu. Kad je oslobodi tih silnih mašnica i čvorića, njene oči bljesnuše oduševljenjem i suzom radosnicom, kao i predivan safir na vereničkom prstenu.

“Zar ti je toliko trebalo?”, htede reći, ali se ugrize za usnu. Niko kao on je nije umeo tako ućutkati. Znala je da je on njen gospodin pravi, i da žena najpre zaćuti kad joj ljubav postane gazda.

 

* Delovi knjige “Sa astrologijom na Vi”

 

Nelly Poerich