Brodovi papirni

Znaš one brodove. Papirne. Lagane. S nacrtanim prozorčićima, olovkom. Znaš ono kad ih pustiš niz potok, a voda ih ljuljuška veselo. Tako se uhvate u niz i zaplivaju potočićem.

Gledaš ih, a oni odlaze. Iako tako ne izgleda. Čini ti se da stalno ostaju tu, veselo, ljuljuškajući se kraj tebe.

A oni nesvjesno, tako maleni i lagani, nose tako težak teret. Teret neizgovorenih riječi. Začetih u dubini duše, ali ne izgovorenih.

Dođi! Vrati se! Ostani! Zagrli! Trebaš! Čekam. Čekaj me! I odlaze….

Pomisliš nekad da ih zaustaviš. Da zadržiš. Da napraviš branu na potoku, pa da zauvijek ostanu tu, kraj tebe. Da ih gledaš samo.

Samo pomisliš. Njima daš još jedan teret, sada neostvarene misli koju je u sekundi zamijenila neka druga. Sunce je tako daleko, a snažno grije.

 

Koferi života

Volim putovanja. Naučiš mnogo. Upoznaješ gradove, ljude, sebe. Gledaš kroz prozor. Razmišljaš. Prizori se smjenjuju. Osvježavaju uspomene. Bude se stara osjećanja. Rađaju se nova.

Ipak, ima jedno ali. Svako putovanje znači pakovanje. Svako pakovanje znači rastanak. Znači odlazak. Dug ili kratak. Koliko god imao vremena i mogućnosti, ne možeš sve svoje ponijeti sa sobom.

Potrebna je selekcija. Potreban je izbor. Uvijek nešto ostaviš iza sebe. Zapravo je još i dobro kad imaš pravo izbora. Koferi su uvijek tako teški kad odlazimo, a lakši kad se vraćamo onom koji čeka. Onom koga čekamo.

Nije lako čekati, nije lako ni otići. Otići je lakše. Bar su moji odlasci bili lakši, jer sam bježala. Ne znam… Bilo je lakše otići… Možda ipak nema smisla porediti.

Svako nosi svoj izbor sa sobom. Svako bira i pakuje svoje kofere. Ono što postoji je sad i sad je jedino ono što imamo. Jedan dan ljubavi sada i ovdje.

A sutra, sutra je neko novo danas koje treba strpljivo sačekati.

 

Ko ti kaže da ovo nije san?

Lako je kad razlikuješ snove od jave. Lako je kad znaš da sanjaš. Ako ništa lijepo je i budan sanjati. Maštati. A šta kad nam se izmiješaju java i san? Šta kad sanjamo snove u snovima?

Šta kad nam je san realniji od jave? Kako onda? Kako onda reći šta je san? Kako onda utješiti sebe da ćeš se probuditi? Kako onda radovati se, možda samo pustom snu?

Ono olakšanje kad se probudiš iz noćne more i shvatiš da si sanjao, ona sreća koja te obuzme kada ti se najljepši san ostvari… No, šta kad se pomiješaju? Da li se radovati? Da li strahovati?… Da, ostane samo strah. Strah i za realnost i za san.

Toliko je života odsanjanih, a možda je čak i više snova nedosanjanih. Ne možemo znati. Bar ne još. Nekako na kraju shvatimo. Možda kasno, ali barem shvatimo.

Ipak je taj kraj, samo još jedan početak. Možda nekog sna… Možda neke stvarnosti.

 

Tragom plavih snova

Zima je. Miriše vatra. Ona želi. Ona ponovo želi. Ona zna šta želi! Ulazi u kuću. Smješta se u topao krevet. Na kraju dana je sama sa sobom. Od svojih misli ne može pobjeći. Ne bježi. Sada ih čeka. Jedva čeka svoje snove. Konačno sanja u boji. Najviše plavoj.

Toliko plave na jednom mjestu. Ona jaka plava, boja neba pred kišu. Znate, ona tinta plava boja. Sada zna da su to samo snovi. Našla je način da uživa u njima. Iako im se svake noći vraća, važno je da se budi. Biti budan je stvarno divno.

Kako divnih buđenja ima? Zvuk najdraže pjesme… Otkucaji nekog srca… Topao dodir… Dječji glas, osmijeh… Neki život pored tebe… Pa kakav onda dan tek slijedi? Jedan dan je sve što ima danas. Jedan dan za stvarnost, za osmijeh, za sreću, za plave tragove snova, za hrabrost, za upornost. Sutra će možda biti kasno. Danas treba iskoristiti sve.

Opet na kraju dana dolazi u svoju kućicu. Miriše vatru iz kamina, vraća se svojim mislima, sebi i zemlji plavih snova. Vraća se u svoj imaginarni svijet, znajući da je odabrana. Zaspaće srećna, jer sada zna da će je život probuditi.

Sreću je nekad tako lako pronaći. Svuda je oko nas. Pitanje je želimo li je?

 

Danijela Kuzmanović