IvanaPUspehOprostUtešne nagrade

Želja za uspehom u različitim oblastima života deo je svakog pojedinca. U nekim slučajevima, ljudi, kako bi izbegli anksioznost, usled nemogućnosti da se izbore sa sopstvenom frustracijom, obezvređuju mnoge svoje lične želje.

Ovo deluje kao “dobra” taktika. Nekom unutrašnjom emotivnom računicom čovek tada iskalkuliše da devalviranje intenziteta sopstvene želje, manje košta nego da se potrudi da do tog ličnog uspeha dođe i na putu omane.

Zapravo, kao da u nama postoji jedan zabrinuti, uplašeni i nesigurni deo nas, koji sa takvim svojim osobinama procenjuje da se ne isplati raditi na sebi i dostizati uspehe. Njegova poruka je, budi tu gde jesi, biće ti teško, ali mnogo manje teško nego da se usudiš pa omaneš. On svoje ideje potkrepljuje brojnim “činjenicama” koje izvlači, selektivno, iz ličnog negativnog iskustva i iskustva drugih ljudi.

Tako čovek stagnira, zadovoljavajući se utešnim nagradama. Međutim, kako svaka stagnacija ima svoju cenu i umanjivanje ambicija i sopstvenih sposobnosti može voditi do javljanja zavisti u odnosu na one koji istu taktiku nisu koristili. Zavist se javlja u odnosu na one koji sebe i svoje želje nisu devalvirali i postigli uspeh.

Ne tako davno Duško Radović je rekao: “Niko vam ne zavidi na sposobnostima, nego na uspesima. Dok radite, smatraju vas ludim, a kada nešto postignete srećnim”.

Uspeh se ponekad teško prašta, omalovažava, degradira, pod različitim parolama. Unutrašnje nezadovoljstvo sobom vodi do brojnih negativnih kritika. Zaista, lakše je baviti se tuđim, no svojim životom.

 

Strah od uspeha

Poznato je da se “uspeh teško prašta”, naročito u sredinama u kojima je uspeh ređi. Uspešni se ističu, izloženi su pogledima i pozitivnim komentarima, ali neizostavno i negativnim.

Kada posmatramo tuđ uspeh, bez vere da ga i sami možemo postići, može se javiti zavist usmerena na degradaciju tog drugog. Ovde i leži jedan od razloga zašto se mnogi ljudi plaše uspeha. Ponekad deluje da je lakše zavideti nego biti predmet zavisti.

Ako se ne ističemo i negde “ne stičemo” sigurniji smo i od zavisti zaštićeniji. Sredina nas lakše prihvata i živimo u “zoni sigurnosti”. Ovu taktiku možemo naučiti još u ranom detinjstvu i potkrepljivati je brojnim drugim iskustvima.

 

Mangupiranje

Međutim, ne treba zaboraviti da mnogi imaju stav i ponašanje koje okida zavist, “mangupiranje”, “šepurenje”, prepotentno ponašanje sa stalnim naglašavanjem sopstvenih uspeha i vrednosti uz svesno potcenjivanje drugih.

Tako čovek postaje nedostupan za komunikaciju, izaziva zavist i jača strah od nje. Ovde dolazimo do pitanja na čemu se gradi naš ili tuđi uspeh, pa zatim i do odgovora zašto reagujemo na određen način u odnosu na tuđ uspeh.

 

Obezvređivanje drugih kao “pomoć” sebi

Ukoliko pod uticajem različitih strahova sami obezvredimo sopstvene želje i ambicije, možemo imati tendenciju da isto radimo sa tuđim. Dakle, ukoliko se odreknemo svojih potreba za uspehom u određenoj oblasti, realno je očekivati da će se razviti zavist prema onima koji to nisu učinili, koji nisu odustali od uspeha.

Obezvređivanje sopstvenih želja vodi do zavisti, a zavist do obezvređivanja drugih osoba. Oni koju su obezvredili želju za psihološkim rastom, umeju da pribegnu različitim reakcijama, među kojima je kao po pravilu zavist, pod parolom:

“Ako drugi napreduje i dostiže uspeh, a ja stagniram, postajem sve manji i bezvredniji”. Zato je mehanizam umanjenja tuđe vrednosti na snazi u pokušaju da se “spuštanjem” drugih poveća sopstvena slika o sebi, i stvori iluzija da se čovek u stvari razvija.

 

Predmet zavisti

Ovakav način mišljenja prisutan je u svakodnevnom životu kod muškaraca i žena različitih godina. Teme oko kojih se rađa zavist i omalovažavanje razlikuju se od ličnosti do ličnosti.

Brojne primere možemo naći svuda oko nas. Neretko se dešava da osoba zbog niske tolerancije na frustraciju neizvesnosti i napora, a ne potpuno svesne lične odluke, odustane od školovanja, završetka fakulteta i profesionalnog razvoja, koji bi odgovarao njenim sposobnostima.

Žene umeju, primera radi, to da racionalizuju nedostatkom vremena “zbog dece” ili “obaveza oko kuće”. Tada možemo očekivati da se usled potisnute želje za profesionalnim rastom rađa zavist u odnosu na one koji tu svoju želju nisu umanjili i teže da je ispune.

Već tu možemo naići na rečenice poput “Samo na karijeru misli”, “To što radi i nije tako teško, bezvredno je”, “Ja da sam hteo/la i ja bih mogao tako, i bio/la bi mnogo bolji u tome”.

Najglasnije se u životu, a posebno u medijima zavist vezuje za moć, novac, lepotu, slavu. Ali podjednako, samo tiše i suptilnije, prisutna je i zavist na unutrašnji mir, kreativnost, sreću.

Smirenost, usklađenost, dobrota, sve su to osobine u odnosu na koje drugi mogu osećati zavist. Takva vrsta zavisti ogleda se kroz brojne negativne komentare u odnosu na te osobine. Od toga da se obezvrede kao nevažne do neprimećivanja i okretanja u suprotno.

Odgovor na pitanje zašto neko naglašava moć, novac i slavu, kao bitnije u odnosu na emotivno zadovoljstvo i ispunjenost,  leži, zapravo, u pitanju ličnih i društvenih vrednosti i vrednovanja.

Ukoliko društvo i/ili individua, u lestvici ljudskih vrednosti, ove osobine stavlja kao primarne i visoko ih vrednuje, daljom logikom, težiće primarno njih da ispuni i svoju ličnu vrednost u odnosu na te osobine formira.

 

Ivana Paunović