Ambicioznost definišemo kao želju za uspehom i isticanjem. Pitanje je, stoga, šta je za nas uspeh.

Šta nam dobro ambicija donosi, a šta loše?

Potreba za ličnim napredovanjem, učenjem novih veština, samospoznaja, intelektualna radoznalost, samoafirmacija, sve su to zreli motivi ambicioznosti. Međutim, ovakve motive može imati samo psihološki zrela ličnost, koja se suočava sa svojim nedostacima i radi na njima, osoba koja psihološki raste i razvija se. U tom slučaju ambicija donosi konstantno unapređenje i zadovoljstvo.

Druga mogućnost je ambicija koja proizilazi iz nedostataka. Njen zadatak je da popuni praznine, što na duže staze nikada ne uspeva. “Preterana ambicioznost” je “kontraveština” (kontra od razvoja), koja služi kao zamena za ono što osobi zaista fali.

“Zrelu” i “nezrelu” ambicioznost katkad je teško razlikovati. Primera radi “preterana ambizioznost” u poslu nekada maskira nedostatke u emotivnom životu, nekada zamagli strahove od neuspeha, suočavanje sa sopstvenim manama, i drugo.

Svakako da to ne znači da, svako ko voli svoj posao i posvećen mu je, time beži od drugih važnih životnih pitanja. Kao što vidimo, ove vrste ambicioznosti  pojavno izgledaju isto, ali ono što ih  razlikuje je motivacija. Pitanje je, da li ambicija služi razvoju ličnosti ili prikrivanju nedostatka?

Pored motivacije još jedan način da uvidimo o kojoj ambicioznosti se radi jeste osećaj koji imamo nakon obavljenog posla. Kada je ambicioznost “nezrela” retko osećamo zadovoljstvo, postoji konstantna glad, poriv, za novim ciljevima i pre ili kasnije razočarenje.

Kada je ambicioznost “zdrava” nakon ostvarivanja nekog cilja osećamo se ispunjeno, inspirisano i dajemo sebi za pravo na odmor do sledećeg izazova.

 

Ambicija kao problem

Najšire gledano, zdrava je svaka ambicioznost koja nas vodi ka napredovanju, kako poslovnom tako i emotivnom. Ona nije beg od nekog dela sebe, već kretanje u novim pravcima. “Nezrela ambicioznost”, sa druge strane, često prikriva patološki narcizam, strah od neuspeha, odbijanja, osećaja niže vrednosti i manjak samopouzdanja.

Kada imamo zdravu ambiciju realno postavljamo ciljeve, osećamo da smo u skladu sa sobom, odvajamo dovoljno vremena za rad i odmor. Ciljevi su nam dovoljno izazovni, ali ne i preteški – umemo da nađemo “zlatnu sredinu”.

Zdravu i patološku ambiciju ne razlikuje broj sati koje ulažemo u neki cilj, već očekivanje koje od cilja imamo.

 

Preterana ambicioznost, manjak sposobnosti i kvaliteta neophodnih za njeno ostvarenje

Mučeni prevelikim ambicijama nećemo uspeti ni u malim stvarima. Ambicija koja nije u skladu sa trenutnim mogućnostima može postati opsesija i vid zavisnosti. Udružena sa osobinama koje zanemaruju druge ljude, ona može postati toliko destruktivna da ugrožava i druge.

Cilj opravdava stredstvo, postaje moto koji uključuje eksploatisanje i povređivanje drugih. Međutim, uspeh po svaku cenu ima cenu i za samu osobu koja se ovim vodi. Prati ga, pre ili kasnije,  osiromašenje emotivnog života, telesni simptomi, anksioznost, i drugo.

 

Ko je srećniji – ambiciozni ili neambiciozni ljudi?

Možemo (ne)dostići šta god želimo, dok god smo spremni da za to platimo cenu. Ukoliko u nečemu želimo da budemo (naj)bolji treba da se zapitamo šta nam je za to sve potrebno, čega treba da se odreknemo, šta sve moramo naučiti, ali i kako ćemo se osećati kada taj cilj ostvarimo.

Tek kada nađemo odgovore na sva ova pitanja odlučujemo se da li na taj put želimo da krenemo. Tek je tada naša predstava cilja realna. Međutim, i kada se odričemo ambicija treba da postavimo sebi ista pitanja. Šta sve dobijamo i gubimo svojom pasivnošću, i da li smo spremni da tu cenu platimo.

Pravo i celovito zadovoljstvo osećamo tek onda kada se razvijamo i radimo na sebi, odnosno ostvarujemo neki uspeh. Dakle, “preterana ambicioznost” i “neambicioznost” ne spadaju u ovu grupu, pa tako ni jedna od te dve krajnosti ne donosi istinsku sreću. U prvom slučaju forsiramo se iznad svojih granica, a u drugom negiramo sopstvene želje.

Vidimo da istinska sreća i zadovoljstvo sobom i životom, pa tako i zdrava ambicija proizilaze iz ličnosti koja je spremna da radi na sebi, na svojim nedostacima, suočava se sa realnošću, toleriše frustraciju, sagledava celovito, umerena je i usmereva svoju inicijativu ka ispunjenom životu.

 

Koreni ambicije

Na ambiciju utiču brojni faktori. Najznačajnije nalazimo u primarnoj porodici gde učimo kako da se odnosimo prema uspehu. Reakcije roditelja na detetovu radoznalost i inicijativu utiču na to kako će se njegova ambicija razvijati. “Ubijanje” radoznalosti može ostaviti značajne posledice.

Deci treba naglasiti značaj uspeha, i još bitnije, šta je zapravo uspeh. Važno je i deci pokazati da se do ciljeva dolazi sopstvenim zalaganjem i trudom. Ovo postižemo nagrađivanjem aktivnosti koje deca otpočinju, stimulisanjem kreativnosti i dozvoljavanjem izbora. Bitno je da se nauče tolerarisanju frustracije i neizvesnosti cilja.

Takođe je dobro da deca razvijaju takmičarski duh i kapacitet za “fer plej”. Važno je da razvijaju svoje intelektualne kapacitete i da u tome uživaju, da uživaju u istraživanjima i da za to budu nagrađivana.

Ovakvim pristupom rađa se ljubav prema znanju i ličnom uspehu, ali u pravoj meri, koja nije ni sa jedne strane krajnosti, gde je ambicija preterana ili premala.

Adekvatna ambicioznost uključuje adekvatne ciljeve. Uključuje zrelu ličnost koja se ne precenjuje i ne potcenjuje. Ne treba negirati stvarnost subjektivnim doživljajima, već naći sklad realnosti i samoprocene.

Ukoliko sebe poznajemo dovoljno dobro, onda znamo šta nas usrećuje, odnosno šta je za nas uspeh. Svesni smo koliko u kom trenutku možemo i želimo. Tada je ambicija moćan pokretač ka ispunjenom i srećnom životu.

 

Ivana Paunović